Zamolio sam svog veštački inteligentnog prijatelja ChatGPT, kome od milja tepam Čale, da mi pomogne oko hroničnog zdravstvenog problema. Naime, posle medijskih udara sa domaćih i svetskih TV kanala redovno se javljaju akutni simptomi koji mi nikako ne daju mira. Detaljno ih opišem Čaletu i posle desetak sekundi dobijem odgovor: „Waterboarding je oblik mučenja koji podrazumeva simulaciju davljenja. Ovaj metod izaziva ekstremni strah i osećaj gušenja. Osoba fizički ne može da udahne vazduh, ali ostaje svesna i pod kontrolom mučitelja. Iako ne ostavlja trajne fizičke povrede, waterboarding izaziva intenzivan osećaj panike, nemoći i akutnu fizičku patnju.”
Nije što mi je jaran, ali me stvarno poznaje u dušu.
Medijski prioriteti
I, zaista, medijski davitelji ne gube vreme. Saznajemo tako da Donald Tramp posle dva neuspela atentata i dalje širi rasističke dezinformacije o tome kako emigranti iz Haitija jure kućne ljubimce američkih domaćina iz Springfilda da bi ih konzumirali za nedeljni ručak. Džaba su gradonačelnik, guverner i senator demantovali laži narandžastog klovna jer ih Trampovi sledbenici ne slušaju i uzimaju „pravdu” u svoje ruke.
Počeo je pritisak na imigrante ovog malog grada u državi Ohajo. Rasistički ispadi i pretnje uznemirili su nesrećne ljude sa Haitija koji su se u Ameriku, inače, legalno doselili, pa više ne smeju da idu na posao niti da decu puste u školu.
U nastavku dnevnika, nakostrešeni astronauti zarobljeni u kosmosu tokom misije „Boing Starlajner”, javljaju nam da će ove godine propustiti Božić i Novu godinu, ali će ispuniti građansku dužnost i glasati na izborima?! Potom sledi izveštaj kako američki saveznici „brane” Gazu do poslednjeg Palestinca, a od laganijih tema imamo dolazak pande u kalifornijski zoološki vrt i cenovnik restorana „Adalina” u Čikagu, gde čaša martinija košta 13 hiljada dolara.
Pošto nije bilo važnijih sportskih događaja, pre vremenske prognoze javlja nam se reporter iz arizonske pustinje rečima: „U poslednjih destek godina pitanje nestalih i ubijenih američkih starosedelaca (politički korektan termin za Indijance), posebno žena i devojčica, postao je globalni problem koji zahteva hitnu akciju…” Osim novinara o ovoj temi se nije oglasio nijedan političar niti zaštitnik ljudskih prava. NJih očigledno više brine cena onog martinija u Čikagu.
Iznerviran tematskim prioritetima američkih TV stanica, odlučujem da napravim medijski izlet do zavičaja, gde je na svim kanalima samo jedan čovek. Ljut, namršten, tužan, zabrinut… predsednik Srbije ultimativno saopštava sedam tačaka pod multijezičkim naslovom „Povratak na ‘Status quo ante’”. Prvi zahtev se tiče novih lokalnih izbora na severu Kosova, iako su one prethodne Srbi, po nagovoru Beograda, više puta bojkotovali. Drugi i treći zahtev sugerišu povratak Srba u policiju i pravosuđe, koje su opet samovoljno napustili. Četvrti se odnosi na povlačenje kosovskih policijskih snaga iz nelegalno sagrađenih baza i kontrolnih punktova (ali ne i uklanjanja tih baza)! Peti zahtev i ujedno lajt motiv svih predsednikovih obraćanja – Zajednica srpskih opština za koju važi stara narodna – „mož’ da bidne, al’ ne mora da znači!”. Šesti zahtev je oslobađanje zatvorenika, a sedmi ponovno omogućavanje platnog prometa i poštanskih usluga. Pošto im je predsednik održao „vakelu”, usledile su jednoumne panel diskusije po sistemu – neka im je rek’o! Ukratko, „živ mi Todor da se drži govor!”.
Umoran od medijskog „waterboarding-a na suvo”, bezvoljno pribegavam jednoj, u današnje vreme omraženoj aktivnosti, a to je razmišljanje. Da li se to meni čini ili sudbine starosedelaca SAD i Kosova bolno podsećaju jedna na drugu?
Broj nestalih i ubijenih pripadnika autohtonih naroda Severne Amerike raste iz godine u godinu, pa se ova pojava sve češće naziva „epidemijom”. Prema podacima kanadske Vlade, procenjuje se da je za poslednjih deset godina broj nestalih domorodačkih žena premašio četiri hiljade. Situacija u SAD nije mnogo bolja jer prema podacima FBI žene iz indijanskih plemena čine 0,8 posto američke populacije, ali predstavljaju čak sedam posto prijavljenih slučajeva nestalih osoba. Jedan od ključnih problema je neadekvatna reakcija vlasti i policije na prijave o nestalim osobama, što dodatno podstiče osećaj diskriminacije i duboko ukorenjenu sumnju u državne institucije.
Pokret podrške nestalim Indijankama Severne Amerike ne privlači pažnju šire javnosti. Protesti, performansi i umetnički projekti u kojima traže pravdu za nestale i ubijene ostali su bez porške zvaničnih institucija, ali i ravnodušnih zemljaka van indijanskih rezervata. Kroz simboliku crvenih haljina, starosedeoci zahtevaju promene u pravnom sistemu i pristupu vlasti prilikom rešavanja ovih slučajeva. U isto vreme, nije retka pojava da učesnici protesta završe iza rešetaka jer izvan rezervata vladaju zakoni „bledolikih”.
Godinama srpska vlast koristi Kosovo kao ključnu temu svojih političkih kampanja, a srpsku manjinu kao simbol otpora i borbe za nacionalna prava. Uprkos bombastičnih medijskih nastupa i kvazipatriotske retorike koja obećava zaštitu i pomoć, situacija na severu Kosova je sve teža. Suočeni sa tragičnom realnošću, rastućim političkim i egzistencijalnim problemima, Srbi na Kosovu se osećaju zaboravljeni, napušteni i prevareni.
Do skoro državni mediji su nas bombardovali zavetom srpskog predsednika kako matica nikada neće priznati nezavisnost Kosova i da će učiniti sve da zaštiti braću i sestre na „svetoj srpskoj zemlji”. Od kako je (ne)potpisan Ohridski sporazum, Srbi koji žive na severu Kosova bolji život mogu videti samo na televiziji jer su i dalje žrtve Kurtijevog režima.
S jedne strane, tu su prazna obećanja iz Beograda uz apel da ostanu istrajni i dostojanstveni, dok se s druge strane, zakonski, politički i socijalni pritisci Prištine intenziviraju. Rezultat je potpuna konfuzija u srpskim enklavama na severu Kosova, gde kao manjina bez prave podrške, ne vide izlaz iz začaranog kruga beznađa. Nameće se zaključak da neiskrena retorika Beograda predstavlja samo medijsku masku kojom bi se pokrila činjenica da su Srbi na Kosovu suštinski napušteni.
Istorijske sličnosti
Ako je verovati istoriji, severnoamerički Indijanci i kosovski Srbi na svojim teritorijama borave bar od 14. veka. I jedni i drugi su živeli u skladu sa svojom verom, održavali su tradiciju, negovali običaje i gledali svoja posla. Sve je bilo lepo dok neki dokoni, radoznali, a pre svega agresivni tipovi nisu odlučili da napuste svoja „plemena” u potrazi za boljim životom. Pošto su našli ono što su tražili, divlji su rešili da isteraju pitome.
U Severnoj Americi osvajači su doplovili iz Evrope. Gladni zemlje, zlata i dominacije, na gostoprimstvo starosledelaca odgovorili su nasiljem. Počelo je sistematsko porobljavanje autohtonih stanovnika zemlje koja će ubrzo nazvati Amerikom. Moderni „hodočasnici” sa sobom su doneli oružje, viski, zarazne bolesti i teror za starosedeoce. U novoj državi zemlja indijanskih plemena postala je predmet razdora, prevara i ratova.
Domoroci su neko vreme pružali otpor, ali kako su godine prolazile, suverenitet njihovih plemena se urušavao. Preživeli starosedeoci isterani su sa teritorije svojih predaka i smešteni u rezervate u kojima i danas žive.
Na Kosovu ista priča, samo drugi akteri. Otomanska imperija se širila na zapad donoseći islam, harač i danak u krvi. Kosovo je bilo deo veće celine na koji se uvek gledalo kao na strateški važan put između istoka i zapada. Ovde su Srbi, baš kao i američki starosedeoci, živeli vekovima, a kosovska ravnica bila je simbol kulture, vere i državnosti. Od poraza na Kosovu polju 1389. godine počela je vekovna borba koja, na svoj način, traje i danas. Turci su ga osvajali, Tito i Fadilj Hodža naseljavali, Klinton bombardovao, a Milošević i Vučić „branili”. Kada se sve sabere, teško je presuditi ko je od njih Srbima na Kosovu doneo najveću štetu.
Strategija se vremenom menjala, ali motivi su ostali isti. U Severnoj Americi indijanska zemlja je oduzimana ili silom ili na prevaru jer su ugovori uvek potpisani na štetu starosedelaca. Pošto su većinu Indijanaca smestili u rezervate, američke vlasti su im dodelile doživotnu socilnu pomoć kako bi ih demotivisali da se obrazuju, stvaraju i napreduju. Cigarete, alkohol, rekretivni narkotici i nezdrava hrana u rezervatima se prodaju po bagatelnim cenama, pa je životni prosek autohtonih stanovnika Severne Amerike 48 godina za muškarce i 52 za žene. Čak 25 odsto ove populacije su alkoholičari a 20,6 dijabetičari.
U SAD danas živi jedva četiri miliona Indijanaca, dok je na Kosovu ostalo jedva sto hiljada Srba. Prva četvrtina 21. veka se bliži kraju, a problemi starosedelaca Severne Amerike i Kosova svakim danom su sve veći. Ne radi se više samo o nasleđu iz prošlosti, već i o prećutnom aminovanju okoline da je lagano nestajanje starosedelaca prirodan proces koji ne treba zaustavljati. Svet ih je, baš kao i Palestince u Gazi, potpuno zaboravio. Opterećeni vlastitom borbom za opstanak, jedni prebrojavaju lajkove na društvenim mrežema i raspravljaju o sudbini kućnih ljubimaca u Springfildu, drugi čekaju predsednika da se vrati s puta i reši im liste čekanja u bolnicama, dok treći brinu o kosmonautima i pandi s početka naše priče. Život ide dalje…
Rekoh sebi, moj bože, koliko demagogije sustavno poređane u artiljerijske salve.
Koliko pokradenih misli iza kojih ne stoji ništa osim mržnje, sujete, vlasti.
I koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge
i kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare…
Branimir Štulić: „Kad fazani lete”
Piše: Dejan Krstić
