Dok nas sa svih strana plaše Trećim svetskim ratom, normalan čovek kuka od muke, glupan poslušno guta medijske ćufte i kobasice, dok fukara samo potpiruje vatru kako bi sakrio svoja nedela. Portal „Velike pričeˮ oživeo je jedan zaboravljeni vid epistolarne komunikacije koja se neretko pretvori u lepu književnost. Dopisuju se neki pametni i knjiški ljudi koji slično misle, isto vide i kritički istupaju. Meni je korespondente život nametnuo, a kako ne bih ponavljao ofucanu frazu „šta ja tu mogu da promenim?ˮ, odlučio sam da napišem pisma nekadašnjim prijateljima koji su se dohvatili lošeg društva i izneverili ideale iz mladosti.
Milan Jovanički, Novi Sad, Srbija
Dragi Milane,
Prošlo je, evo, već više od mesec dana, a ja i dalje ne mogu da poverujem da si to bio ti? Gledao sam na „Šolakovim medijimaˮ, jer drugi nisu prenosili, masovan i dostojanstven protest u našem nekada zajedničkom gradu. U nepreglednoj masi ožalošćenih Novosađana, pored tadašnje devojke i kolega s fakulteta, prvo sam na tebe pomislio. „Sigurno je i moj ̓gari̓ izašao da protestuje protiv nepravdeˮ, filozofiram lakoverno.
Dok sam završavao neki posao, znaš kako je i u Americi mora od nečega i da se živi, kolona hrabrih žitelja Újvidék-a selila se prema Miletićevom trgu. Napaljeni klinci i plaćene siledžije razbijali su tvoj grad koji smo obojica toliko voleli. Sećaš li se, Milane, koliko smo mrzeli primitivce kojih sredinom osamdesetih u Novom Sadu nije bilo mnogo? Režirani haos se nastavlja, a ja već počinjem da brinem za sve vas, meni drage Laloše.
Odgovaram šefu na mejl (ponakad baš zna da bude dosadan), pojačavam ton, a na ekranu još veća frka. Mlada novinarka TVN1 pokušava da se probije kroz masu dok joj neki nervozni ljudi blokiraju put. Te prznice su naših godina, deru se psuju, vređaju… Zar nas roditelji nisu bolje vaspitali, Milane? Kroz galamu, čuje se glas iz megafona. Predsednik Srbije „došao da oda poštu nastradalima!ˮ, pomislim. Ali ne, on je tu da odbrani prozore i zidove na zgradi SNS-a, da sačuva ukradene novce i odbrani živu glavu. Dok baca drvlje i kamenje po onima koji su čistog obraza te večeri tražili pravdu, njegovi maskirani kerberi hapse decu po gradu, a poslušnici mu kliču. „Aco Srbine!ˮ. Među tim polusvetom video sam razna lica, što bi Lacika s Detelinare rekao: „Od zla oca i još gore majke!ˮ.
Sećaš se Lacike, bio ti je stalan gost? Predsednik iz zadnjeg džepa onih skupih farmerki izvlači narko dilere, a svetina u delirijumu. Dok kamera šara po naprednjacima osetio sam nevericu, šok… Zagrcnuo sam se kafom koju sam u međuvremenu skuvao. Onaj glavati u drugom redu koji se najviše dere… Pa, to si ti, čoveče?! Moj prijatelj Milan, konobar iz „Panteraˮ? Onaj Milan koji mi je tokom vojničkih dana redovno donosio piće na račun kuće, a u stvari je odvajao od svog bakšiša. Posle vojske došao sam na studije opet u Novi Sad. I stan i fakultet bili su u drugom kraju grada, ali ja kafanu nisam menjao. Dolazio sam autobusom, zbog društva, zbog Lole, Berte, Lacike… ali najviše zbog tebe. Sećaš se kada si me pitao kako mi Srbijanci kažemo reč – gari? „Ortak!ˮ, odgovorio sam kratko. „U, jebote, vi Šumadinci ste svi u nekom ortačkom fazonu!ˮ.
Tim istim Šumadincima objašnjavao sam kako moj drug Milan s Limana pravi čuvene „žurke s programomˮ, gde se oko ponoći gasi svetlo pa u mešovitom društvu ko koga u̓vati i šta se kome zalomi. Nisi bacao jogurt na Skupštinu Vojvodine jer ti nisu dali slobodan dan. A hteo si! Tada sam ti govorio da ćete „autonomašeˮ praviti od blata, a ti si se čudio kako je moguće da jedan Kragujevčanin ne voli Miloševića. Možda je tada trebalo da shvatim kako je politika varljiva rabota, a podaništvo neizlečiva boljka. A možda to ipak nisi bio ti? Nadao sam se da je tako sve do narednog dana kada sam te video u „Informeruˮ, u krupnom planu, blizu predsednika, kako se smeješ i vičeš. Srećan si zbog nečega?! Tada već nije bilo dileme. Moj drug Milan, šmeker sa Limana i najbolji konobar u Novom Sadu, postao je ono čega se u mladosti gnušao. Sledbenik korumpirane vlasti čija su nedela dovela do najveće tragedije u njegovom gradu, podguzna muva režima koji ne zna za stid.
Dugo se nismo videli, prijatelju, ni čuli… Imaš li unučiće, Milane? Da li si razmišljao da su se i oni mogli naći ispod nadstršnice? Sećaš se kako sam na putu za Kragujevac često svraćao kod tebe da u „Panteruˮ popijem piće za srećan put? Posle bih pešice otišao do stanice i ispod te nadstrešnice čekao autobus. U to vreme predsednici su se menjali svake godine, ali nam ništa nije padalo na glavu, nisu nas ubijali po stanicama, školama i naplatnim rampama. Tada su hapsili lopove, a ne hrabre Novosađane, aktiviste i studente.
Ovi tvoji su mi onomad i fakultet okupirali, a na buduće psihologe, profesore i filozofe bacaju dimne bombe. Mlađi brat vlada našim Novim Sadom, a stariji mu hapsi konkurenciju. Srpska Atina pretvorila se u naprednjačku Tihuanu.
Imaš li dece, Milane? Da li je to Srbija u kojoj želiš da oni podižu svoje potomke? Stisni zube, druže moj, odrekni se sitnih privilegija i pogledaj komšije u oči. U njima ćeš videti suze, bolne i iskrene zbog tuge prema sugrađanima koji su poginuli nemarom onih koje podržavaš. Uzmi unuka za ruku, prošetajte zajedno do železničke stanica i odajte poštu tim nesrećnim ljudima. Predsednik ne mora da zna, a ako i sazna bar malo ćeš ispraviti kičmu što i nije tako loše u našim godinama. Podigni glas, Milane, biće ti lakše. Videćeš!
Tvoj Šumadinac
Jakov Rabinovič, Tel Aviv, Izrael
Dragi Jakove,
Poznajemo se već skoro tri decenije i za razliku od nekih meni mnogo dražih ljudi i dalje se dopisujemo. Upoznali smo se u Vašingtonu 1998. godine. Bila je to „škola demokratijeˮ na američki način. Tokom boravka u Americi obezbedili su nam i stan i hranu, pa čak i džeparac, tako da smo zvanično postali „strani plaćeniciˮ. Stigao si iz Krasnodara, sa juga Jeljcinove Rusije, a ja iz Kragujevca. „Tamo gde prave „jugaˮ i prodaju „ladeˮ, komentarisao si. Nas su sledeće godine bombardovali i oterali Miloševića, a vama su doveli Putina. Na to stručno usavršavanje pozvali su me kao nezavisnog novinara, a tebe kao borca za prava jevrejske manjine u Rusiji. Bili smo mladi, glupi i neiskvareni. Maštali smo da će u našim „bratskimˮ zemljama svi jednoga dana biti ravnopravni i da ćemo konačno živeti kao ljudi.
Čudio si se kada sam osuđivao sve zločine tokom građanskog rata u Jugoslaviji, a najviše one koje su počinili pripadnici mog naroda. Štrecnuo si se i kada smo u većem društvu sedeli sa portparolom Ibrahima Rugove i razgovarali kao civilizovani ljudi. Samo da znaš, Jakove, kada sam se vratio u zavičaj, Državna bezbednost je mene zvala na informativni razgovor, a ne političara sa Kosova. Vlastodršci u mom kraju uvek su proganjali pogrešne ljude.
Tvoj životni san nikada nije bio vezan za Rusiju. Želeo si da se kad tad preseliš u Izrael i uspeo si! Drago mi je zbog toga. Odmah si mi napisao da je cela porodica dobila dozvolu za useljenje, a ubrzo i državljanstvo. Ne čudi me da se Rusi nisu protivili vašem odlasku, jer što bi zlobnici rekli, „zmiju ne drži u kući jer bi te mogla ujestiˮ. Ovo nije moje mišljenje već naša narodna poslovica.
Po dolasku u Tel Aviv dobio si stan, posao, deca su krenula u školu, a žena i ti ste prvo morali u vojsku. Brzo si se navikao i na sirene za uzbunu, veliš. Meni nekako više prija muzika i žagor unučića, ali neću da ti kvarim! U početku sam voleo tvoje poruke. Lepo si opisivao novu domovinu, ali nisi krio mržnju koju osećaš prema komšijama. Pošteno da ti kažem, prvo sam preskakao te delove, a kasnije si već počeo da me nerviraš! Sve manje si pisao o Zidu plača, Davidovom gradu i Jafi, a sve više o preziru koji osećaš prema Palestincima. I tako, uz čitanje i preskakanje, naša korespondencija je potrajala skoro trideset godina. A onda si ga prekardašio, moj Jakove! Prošle godine, negde u oktobru, poslao si mi poruku punu poluistina i preterivanja u formi „Manifesta kreativne manipulacijeˮ. Prećutao sam. Potresla te je velika tragedija, razumem ja to.
Odgovorio sam da mi je iskreno žao nevinih izraelskih civila koji su stradali 7. oktobra 2023. Pokušao sam čak da te utešim tragičnim pričama iz mog zavičaja, ali se ti nisi tu zaustavio. Nastavio si sa otrovnim pismima od kojih se i nama ćelavima kosa diže na glavi. Kako je broj civilnih palestinskih žrtava u Gazi rastao, tvoj bes i kuknjava o nepravdi postali su nepodnošljivi. Prestao sam da čitam i odmah brisao sve te neiskrene jadikovke.
A onda, prošle nedelje, poslao si mi video link o tome kako je u Izraelu počelo prikupljanje čistokrvnih crvenih junica čiji pepeo se koristi za očišćenje ljudi. U dokumentarnom filmu kažu da je to neophodno kako bi se izgradio treći jevrejski hram u Jerusalimu i to baš na mestu Esplanada džamije, najveće svetinje muslimana posle Meke i Medine. Pa dobro bre, čoveče, da li si ti normalan? Bapskim ritualom opravdavaš svakodnevna ubistva dece i genocid nad palestinskim narodom. Za godinu dana pobijeno ih je 45.000! Zašto, Jakove? Zbog crvenih junica i trećeg hrama?!
Pripadaš narodu koji je u prošlosti mnogo propatio, ali vam to ne daje za pravo da zbog svojih religioznih fantazija sa lica zemlje izbrišete drugi narod. I Palestinci imaju svoje ekstremiste sa nekim drugim verskim zabludama, ali Izrael je i dalje na svom mestu – i svakim danom se sve više širi. Tvoja i druga jevrejska deca imaju šta da jedu, idu normalno u školu i čekaju poziv za vojsku čim završe maturu. O tome se ćuti. Ko progovori, osudi genocid, pozove u pomoć zdrav razum biva proglašen antisemitom.
Izgleda da vam Gaza nije dovoljna pa ste krenuli i u napad na Evropu. U Amsterdamu, navijači Makabija divljaju po ulicama, a policija hapsi one koji su pokušali da ih u tome spreče. U Parizu vaša fudbalska reprezentacija bez problema igra zvaničan meč. Francuzi bojkotuju utakmicu, što izraelskim huliganima olakšava posao da napadnu ono malo neobaveštenih fudbalskih zaluđenika. Jakove druže, tvoja bivša domovina Rusija kažnjena je zbog agresije i ne nastupa na sportskim takmičenjima.
Nemoj više da mi pišeš, molim te! Ako ti je do mene baš toliko stalo, učini mi jednu veliku uslugu. Ide Hanuka, praznik svetlosti koji traje devet dana. Svake večeri s porodicom ćeš paliti po jednu sveću na manori. Budi čovek, pa jednu nameni palestinskoj deci u Gazi!
Tvoj bivši prijatelj koji živi u zemlji koja i od mog poreza finasira vaše ratne zločine.
***
Za razliku od korespondencije mudrih ljudi s početka ove priče, moja pisma će ostati bez odgovora jer svet u kome živimo polemiku je zamenio monologom, šovinistička zaslepljenost pobedila je empatiju, a sitne privilegije potrebu za pravdom i minimumom ljudskosti.
Piše: Dejan Krstić
