Rođen je u selu Masloševo, po kazivanju starih, neku godinu po osnivanju sela 1777. godine. Iz ovog sela potiču i majka Marica i žena Jelena vožda Prvog srpskog ustanka Đorđa Petrovića Karađorđa. Porodica Šarga je u ovo podrudničko selo stigla iz Sjenice. Krsna slava im je bila Sveti Đorđe.
Kad se zamomčio Todor se okrenuo trgovini. Poslu se prvo učio kod Vukićevića u Svetliću, gde je bio momak. Kasnije se osamostalio, ali bliske trgovačke odnose je imao sa drugim trgovcem, Blagojem iz Junkovca. Zajedno su po Srbiji otkupljivali stoku, najčešće su to bili svinje, pa su ih terali u Zemun ili Srem. Iz Austrije su u povratku donosili robu za kućnu potrošnju.
Postoje podaci da su često kući donosili pendžerliju, hartiju koja je služila za zatvaranje prozora. U Zemunu su otkupljivali barut za potrebe narodne milicije Stanka Arambašića, a te veze znalački su koristili kada je izbio ustanak. Iz vremena ustanka ostali su zapisi da su u Zemunu otkupljivali roblje koje su Turci prodavali, pa ih vraćali u Srbiju. U svojim trgovačkim poslovima pre ustanka sarađivali su sa Karađorđem, tada trgovcem iz Topole.
Todor i Blagoje su za vreme ustanka krenuli da prave topove od trešnjinog drveta. U Drugom ustanku zajedno će otići u LJubić, gde će oboje položiti živote za Srbiju. Od Blagoja potiče familija Blagojević iz Junkovca, a od Šarge Šargić iz Masloševa.
Dogovor sa Skopljak pašom
Todor Šarga će se proslaviti pri slomu Prvog srpskog ustanka kada je predvodio zbeg naroda Jasenice. Kao vođa zbega Todor je poveo narod u planinu Rudnik. Sam je boravio blizu rudničkog manastira Blagoveštenje kako bi se mogao savetovati sa arhimandritom Gligorijem, manastirskim starešinom. Manastir na šest kilometara od Stragara bio je poznat kao mesto u čijoj se blizini pravio barut za ustanike.
Velika turska vojska koju je predvodio Sulejman paša Skopljak približavala se zbegu iz pravca Ramaće. Kada je ušla u Masloševačku Jasenicu pri potoku Klenovac, Skopljak je napravio svoj logor. Uz put su Turci pohvatali i okovali mnogo naroda, ali ovde nađoše samo pusta sela. Iz logora je paša slao svoje telale da pozivaju narod na predaju obećavajući da ako polože oružije mogu slobodno da se vrate svojim domovima. Međutim, Srbima okovano roblje kod paše nije davalo puno poverenja u njegove reči. Skopljak je znao da su vođe zbega u vezi sa starešinom manastira Blagoveštenje, pa je poslao telale da ponude predaju i da se zatim narod vrati na svoja ognjišta kako bi u miru radio na svojoj i carskoj zemlji. Svi ovi pregovori su se odigravali vikom. Srbi i Turci nisu izlazili jedni drugima pred oči.
Arhimandrit Gligorije i Šarga posle dugog razgovora prihvate pašinu ponudu da pošalje šest Turaka u zbeg kao zalog, a da Srbi njemu pošalju dvanaest ljudi u logor na pregovore. Grupu srpskih pregovorača su predvodili Šarga i Gligorije.
Na tursku ponudu za amnestiju Srbi su imali jedan uslov – da paša pusti svo okovano roblje i ako to uradi zbeg će se predati i vratiti svojim selima. Skopljak je pristao pred očima pregovorača, okovani nesrećnici su oslobođeni i pušteni.
Paša je takođe imao uslov. Imao je proverenu informaciju da je Karađorđe razdelio barut na čuvanje viđenijim srpskim prvacima u Topoli. Znao je imena Srba kod kojih je barut. To su bili Šarga iz Masloševa, Proka iz Šatornje, Skerla iz Lipovca i Kara Toša iz Kopljara. Skopljak je tražio da mu se taj barut preda. Paša nije imao informaciju da su se ovi Srbi između sebe dogovorili da sav barut daju na čuvanje Proki. Oni su to uradili iz dva razloga – prvi je bio to što Proka nije uzimao aktivno učešće u ustanku, te je Turcima kao miroljubiv bio najmanje sumnjiv, drugi razlog je bio pošto je najbliži Rudniku i imao je najviše mogućnosti da ga uspešno sakrije. Zanimljivo je da je ostalo poznato mesto gde je sakrio džebanu. Mesto se zvalo Česti Šib i seljacima je služilo kao privremeni svinjac na Rudniku. Turci su Proku uhvatili i stavili na muke da prizna gde je municija. Proka, iako mučen, u prvi mah ništa nije hteo da prizna, ali na intervenciju Šarge odao je mesto skrivanja, pa je pušten. Turci nisu znali da je odata manja količina baruta, dok je vićinu Šarga sa svojim ljudima sklonio na bolju lokaciju. Po predaji baruta Skopljak je bio zadovoljan. Tada je Šarga predao zbeg i oružije i vratio ljude na njihova ognjišta koja su većinom bila opljačkana i popaljena.
Paša zadovoljan postignutim dogovorom, obdario je dvanaest Srba koji su došli na pregovore. Arhimandritu Gligoriju podari binjiš, ogrtač od crvene čohe koju je nosila turska konjica, a Šargi Skopljak dade kolajnu i štap, bila je to medalja u vidu ogrlice sa pločicom obešena o štap koja se darivala nekom zaslužnom licu. Šargini potomci su ovo odličje čuvali kroz generacije, dok je binjiš imao ulogu u sukobu arhimandrita i kneza Miloša po okončanju Drugog ustanka.
Barut za novi ustanak
Arhimandrit Gligorije je i po okončanju Drugog ustanka bio čuven u široj okolini. NJegovu reč su cenili mnogi Srbi, a znao je da prigovori i vlasti kneza Miloša. Srpski knez mu je zatražio da preda vlasti binjiš koji je dobio od paše na dar, ali odgovor na ovaj zahtev bio je negativan, uz obrazloženje da ne da uspomenu koja svedoči da je založio glavu za živote svoga stada. Jedne večeri ispred manastira 1816. godine, u trenutku dok je brojao brojanice, pucnjem iz puške žavršen je život arhimandrita, a sa njim i sukob sa knezom Milošem. Knez je naredio da se Gligorije svečano sahrani, a zatim je započeo i obnovu manastira.
Todor Šarga po raspuštanju zbega stekao je poverenje Turaka, a odbranom života Jaseničana poštovanje svojih zemljaka. To je zavredelo turski ćurak i Sulejman paša Skopljak ga u novembru 1813. godine imenuje za kneza Jasenice. Taj postupak nagoni i druge ustanike na predaju i pomilovanje. Istog meseca Turcima se predaje i Karađorđev barjaktar Tanasko Rajić. On ne samo da dobija pomilovanje, već ga turska vlast postavlja za buljubašu nad pandurima. Ko će bolje goniti hajduke od bivšeg hajduka? Ova turska zamisao je dovela da se sledeće godine preda i poslednji nepokornik Stanoje Glavaš. Čovek koji je odbio da bude vožd Prvog ustanka i predložio za to mesto Karađorđa po predaji od Turaka biva postavljen za serdara, starešinu svih snaga koje su gonile hajduke. Šarga kao knez biva jedan od srpskih prvaka koji su se skupili ponovo u manastir Blagoveštenje da održe sabor sa kojeg je upućeno pismo ruskom caru da se zauzme za njih kod turskih vlasti. Na početku Drugog ustanka sa Jaseničanima opseda Kragujevac. Tu zajedno sa Milutinom Garašaninom i Nikolom Katićem drže mesto pod blokadom.
Na vesti da Turcima u Kragujevac stiže pomoć, on kreće da im se suprostavi. Na Liparu se sukobio sa vojskom Imšir paše. Iako je pružio žestok otpor, morao je da se povuče pred mnogobrojnijom turskom vojskom. Uspešnim vođstvom je uspeo da sačuva svoje borce od turskog opkoljavanja i uništavanja.
Zajedno sa Milošem Obrenovićem Šarga zaustavlja u Rudovcima vojsku Kara Mustafe. Kasnije sa svojim Jaseničanima odlazi na LJubić. Sa sobom je poneo i onaj barut koji je sa Prokom uspešno sakrio od Skopljaka. Od 200 konjanika, koliko je ustanička vojska u borbama oko Čačka imala, većinu su činili Jaseničani. Tako da je Šarga zajedno sa Jovanom Obrenovićem komandovao srpskom konjicom. Todor Šarga komandujući konjicom i gine u ovom boju. Novi knez Jasenice postaće Jovan Marinković i predvodiće ustanike ovog kraja tokom Drugog ustanka.
Jasenički knez biće upamćen da je bio od onih srpskih prvaka koji po slomu ustanka nije pobegao, već je ostao sa narodom predvodeći zbeg pred turskom vojskom. Sačuvajući živote svojih ljudi, ali i municiju uspešnim pregovorima sa Turcima, on će dati šansu da kada dođe pravo vreme Srbi imaju mogućnost za podizanje novog ustanka.
Piše: Aleksa Ignjatović, istoričar
