Virtuoz na violi Kragujevčanin Lazar Miletić od 2012. godine nije živeo u Srbiji. Četrnaest godina boravio je u Skandinaviji, usavršao se i imao koncertne aktivnosti u najvećim svetskim muzičkim centrima. Ovog proleća priključio se projektima Muzičkog centra Kragujevac i Gradskom kamernom orkestru „Šlezingerˮ.
U rodni grad se vratio zahvaljujući pozitivnoj atmosferi koja se stvorila u kulturi i pozivu Jelene Stefanović, direktorke Muzičkog centra Kragujevac. Ljubitelji klasične muzike mogli su ga videti i čuti na koncertima u Svečanoj sali Prve kragujevačke gimnazije i Staroj skupštini. U orkestru je vođa viola i stručni umetnički saradnik. Nikada nije prekidao veze sa muzičkom scenom Kragujevca i porodicom. Stalno je odlazio i dolazio. Sve što je radio bilo je vezano za koncertno izvođaštvo. Sadašnjim angažovanjem nije prekinuo poslovne veze sa Evropom.
Preko trideset nagrada
Lazar je rođen 1990. godine. Završio je Muzičku školu „dr Miloje Milojević” u Kragujevcu. Osnovno muzičko obrazovanje stekao je kod profesora violine Dragana Jovanovića. Njegov potencijal primetila je profesorka viole Suzana Vlatković, preuzevši brigu o njegovom muzičkom usavršavanju. Iznenadio je sve brzim napredovanjem.
Porodica je investirala u Lazara. Nastavio je usavršavanje u Beogradu, na Fakultetu Muzičke umetnosti. Briljirao je na osnovnim studijama u klasi profesora Pante Veličkovića. Bio je najbolje rangirani student na gudačkoj katedri. Za tri godine okončao je studije u Beogradu i otisnuo se u svet. Master studije pohađao je u Oslu, kod jednog od najistaknutijih virtuoza alt instrumenta, profesora Larša Anderša Tomtera. Lazar i njegova viola su svuda gde su „majstorski kurseviˮ u Srbiji na Balkanu, u zemljama širom sveta.
Nosilac je preko trideset nagrada u Srbiji i u inostranstvu. On izdvaja nagrade iz fonda Meri Žeželj za najboljeg studenta gudačkog odseka na FMU u Beogradu 2012. godine i osvajanje nagrada na takmičenjima u Stokholmu i Oslu. Finalista je 2015. godine međunarodnog takmičenja u Padovi, gde osvaja treće mesto u oblasti kamerne muzike. Pobedio je 2016. godine na međunarodnom takmičenju na Siciliji i dodeljena mu je specijalna nagrada za interpretaciju od vođe violske sekcije Berlinske filharmonije.
Već celu deceniju sarađuje sa renomiranim orkestrima u Berlinu, Milanu, Vekšu, Tromosu, Narviku. Od 2015. godine zvezda vodilja ga stacionira u Skandinaviji. Dokazuje se na koncertnom podijumu i unapređen je u umetničkog direktora i vođu ansambla. Nastupa sa najpoznatijim imenima ozbiljne muzike, ali i samostalno, širom Evrope i sveta. Osnivač je i umetnički direktor međunarodnog takmičenja „MiN internacional competition u Norveškoj i „Art of stringsˮ u Kragujevcu. Dobio je nagradu kao pedagog i član žirija na međunarodnom takmičenju u Skoplju „Polihimijaˮ. Nagrađen je za izuzetne rezultate na međunarodnom takmičenju u Plovdivu od koncert majstora Bečke filharmonije. Snima audio diskove za diskografske kuće BIS, Signum Classcs, Europen Gramophone, LAWO Classics.
U Kragujevcu je kao dete bio „kolonacˮ pohađao je Osnovnu školu „Stanislav Sremčevićˮ. Od detinjstva je negaovao prijatelje iz okruženja i odrastanja. Drugarica Sanja iz odeljenja i drugarica iz Muzičke škole Nevena Antić su gosti na svim njegovim koncertima u Srbiji.
Prodali automobil za violinu
Sledi Lazareva priča, nešto kao lični životopis iz dosadašnje bogate karijere.
– Trenutno sam u rodnom gradu. Živeo sam na severu Norveške. U gradu Narviku bila je baza mog ansambla, čiji sam bio umetnički direktor. Pre toga mi je baza bila na jugu Norveške, u Oslu. Radio sam i u Švedskoj, prve tri godine mog boravka u Skandinaviji, gde sam vodio viole u Gudačkom orkestru „Muzika viteˮ. Tamo sam bio na master studijama. Posle sam se prebacio na sever, kada sam postao solo violista u ansamblu.
Moj bivši orkestar i ja svirali smo apstraktno, ali ne uvek. Svaka zemlja u kojoj gostujete navede na neko novo muzičko putovanje. Mislim da je to i u drugim granama umetnosti, na primer slikarstvu. Orkestar RTS-a na koncertu u Kolarcu uveo me je u vode topline, pogotovo što je tu publika, moj narod, topao prijem…To je nešto što se pamti ceo život. Istina i čista duša mogu doneti pravi scenski doživljaj.
Mene je kao polaznika violine u Muzičkoj školi potresao odlazak mentora Dragana Jovanovića. Bio je jedan od najistaknutijih profesora violine u Jugoslaviji, na Balkanu i šire. On se vratio za Beograd. Iako je bio u poodmaklim godinama, još malo je radio. Ubrzo posle odlaska iz Kragujevca je preminuo. Sa njim sam imao poprilično raskrčen put, što se tiče violine, ali nisam mogao da nađem adekvatnu zamenu za profesora Jovanovića za nastavak školovanja na tom istrumentu. A onda je sudbina odlučila, počeo je rad sa profesorkom viole Suzanom Vlatković i dolaskom njene energije meni se sve otvorilo u životu.
Divim se svojim roditeljima, svoj život kreirao sam zajedno sa njima. Mi vodimo večitu borbu „oko samostalnosti”. Bez obzira što sam se u svet otisnuo jako mlad, nikada nisam bio samostalan. Ni oni se nisu osećali samostalno. Uvek smo bili povezani u jednoj zamišljenoj apstraktnoj simbiozi. Nemam idole u svetu muzike, ali imam idole u svojoj porodici. To je moja baka Ljiljana.
Imam već puno radnog staža, skoro petnaest godina, ali mislim da još nisam postigao dovoljno. Smatram da sam tek na pola puta! Treba da usavršim sve tehnike, kao i svi umetnici u drugim granama umetnosti, mada ne možete da vladate svim tehnikama, niti svim stilovima.
Ne mogu da se setim kada sam imao slobodan dan. Znam da zvuči kao kliše, ali ceo dan mi je ispunjen. Morao sam svega da se odreknem zbog umetnosti. Kao mali voleo sam da skijam, sada to više ne smem. Vodim računa o rukama. Kada imam slobodnih termina idem na plivanje. Svakodnevno radim vežbe kod kuće, ili u teretani hotela. Svake nedelje sam u nekom hotelu.
Sada sam došao u Srbiju ne da se preselim, već da upišem na jesen doktorske studije u Beogradu. Trenutno se kod mene usavršava oko dvadeset mladih umetnika sa prostora Balkana. Oni su iz svih zemalja i različitih su uzrasta. Par njih su vrlo vredni, počevši od učenika u klasi moje izuzetne profesorke Suzane, do studenata fakulteta i profesionalaca. Sa profesorkom Suzom Vlatković sarađujem i u Kamernom orkestru „Dušan Skovranˮ, gde sedimo jedno pored drugog. Za jesen najavljujem, zajednički koncert sa njom sa dve viole.
Uvek je lepo svirati kod kuće. Hvala Muzičkom centru Kragujevca na datoj prilici, a gradu poručujem da ulaže u brend kao što je „Šlezingarˮ. Želim im da postanu regionalni i državni orkestar. Ističem da svi treba da težimo da grad dobije jednu novu veliku koncertnu dvoranu, u dahu završava Lazar Miletić.
Za vikend putuje u Skoplje, gde drži svoju majstorsku radionicu. Planovi za leto su već tradicinalni veliki kursevi „Ravaneliusˮ u Ćupriji i „ARLEMMˮ u Valjevu, a tu su i koncertne aktivnosti širom Evrope.
Ipak, ne propušta priču o svom instrumentu. Poseduje poljsku violu moderne gradnje graditelja viola Pavlikovskog, izrađene i kupljene 2007. godine.
– Porodica je prodala automobil da bi mogli da mi kupe istrument. Imam jako dobro nemačko gudalo, koje me je koštalo više nego istrument. Ja duboku verujem u moj istrument. Obećao sam sebi da se nikada neću rešiti njega. Uvek ću ga imati! Sve više i sve bolje i bolje zvuči. Mi zajedno sazrevamo. Moja viola i ja imamo dogovor da je nikada ne prodam i da se nikada ne raziđemo.
KONCERTNA ISKUSTVA
Nigde kao na Kolarcu
– Svirao sam i u milanskoj Skali, šest meseci sam radio tamo. Brojne koncerte imao sam od milanske Skale do Berlina i Njujorka, nastupao sam na Brodveju, ali nikada nisam imao veću tremu pre nastupa nego 20. februara 2020. godine sa Simfonijskim orkestrom u Kolarčevoj zadužbini. Osećao sam strahovito veliku odgovornost. Deonice violine izvodio sam na violi. Obuzele su me teške emocije koje se jako teško kontrolišu. Argentinski dirigent Luis Gorelnik dirigovao je napamet većinu koncerta i mnogo je zaslužan za to pozitivno zračenje.
Piše: Miloš Ignjatović
