Student Pravnog fakulteta u Kragujevcu Adam Lazić pročitao je studentsko pismo na velikom protestu u Kragujevcu 15. februara nedaleko od mesta gde je pre 190 godina donet Sretenjski ustav i postavljen temelj moderne srpske države. Poručio je da danas na istom mestu zatičemo ruševine i na tim razvalinama požutelu i nagorelu hartiju na kojoj se tek naziru slova koja proklamuju slobodu. Poredeći lice Srbije pre dva veka i danas, kaže, brojne su paralele: „Imamo ogromno narodno nezadovoljstvo, imamo zahteve da se uspostave institucije. Imamo to da su sve poluge vlasti u rukama jednog čoveka.“
Adam je u ime svih studenata poručio da je pravda za sada samo zarobljena u himni i čeka oslobođenje, koje neće doći uz bat nogu obuvenih u vojničke čizme s punom ratnom opremom na leđima. „Doneće ga bat nogu onih čija ramena nose glavu koja slobodno misli. Da parafraziramo pesnika: Čini se da je kraj zimskog sna, a java obećava. Srećno nam svima Sretenje! Srećan nam Dan državnosti!“, završne su reči studentskog pisma.
Za „Kragujevačke“ Adam Lazić govori o tome kakav je dosadašnji učinak studentskih blokada i protesta, kako će se i kada završiti, zašto misli da ćemo bez promena „svi propasti“, imaju li akademci snage da idu „do kraja“…
– Iskren da budem, nisam imao neko pozitivno mišljenje o blokadi i obustavi nastave. Više sam bio za neko međurešenje, da pružimo podršku studentima u Novom Sadu i Beogradu, a da ne ulazimo u bilo kakav vid obustave. Međutim, ubrzo sam shvatio da se stvari ne mogu rešavati na takav način i da ćemo morati da izrazimo nezadovoljstvo na nivou na kojem smo sada. Prisiljeni smo. Žao mi je što su nas institucije koje su trule naterale na to. Nisam bio svestan da će ovo prerasti u ovoliko veliku stvar, da će se ljudi konačno probuditi, svi kao jedan. Iznenadio sam se. Puno mi je srce što konačno imamo šansu da uredimo našu zemlju kako treba. Ponosan sam na svoje kolege što nismo nijednom posustali, što nismo dozvolili da nas ovo namerno odugovlačenje od strane režima savlada. Znamo za jadac, ukapirali smo na koju kartu idu i jednostavno se nismo dali, kaže na početku razgovora Lazić.
Kako si doživeo izlazak studenata na ulice i proteste kojima se priključio ogroman broj građana? Šta ti je ostavilo najjači utisak – ljudi, energija, parole?
– To je nešto najbolje što smo mogli da uradimo, i za nas i za ljude koji nas podržavaju. Mogu vam reći da mi je sve navedeno ostavilo utisak.To je prvi put u mom životu da sam video toliki broj ljudi na ulicama, osetio sam taj žar i srce mi je bilo puno. Vidim da radimo pravu stvar. Izazvali smo pozitivan odjek i ovo je nešto što se ne može zaustaviti.
Priključili su vam se i maturanti, nastavnici, imate podršku poljoprivrednika, advokata… Šta je donela ta sinergija?
– Izražavam žaljenje što ovo dugo traje, što nas neodgovorni pojedinci uskraćuju za to da sedimo u svojim klupama i da spremamo ispite tako što ne žele da ispune zahteve studenata koji su vrlo jasni. Ali, spremni smo za borbu. Ako žele tako, u redu. Krivica nije naša. Studenti samo žele bolju Srbiju, sistem u kojem neće zbog korupcije stradati ljudi, kao što se nažalost desilo. Desila se kap koja je prelila čašu i zato smo ustali i rekli – dosta! Svi oni koji nam se priključuju vide da su naši zahtevi opravdani i žele da nas podrže, vide da nešto ne štima i da nešto mora da se menja, inače ćemo svi propasti. Ta sinergija je donela to da smo se svi ujedinili. Počeli smo konačno svi da dišemo kao jedno. Samo razmišljam o tome da se ta sloga očuva, jer ćemo samo tako da pobedimo zlo koje je izuzetno jako.
Studenti su poručili „nećete nas gaziti”, kada je nekoliko akademaca udareno automobilima na protestima u Beogradu i Novom Sadu, potom su povređene i lekarke. Nema straha, ni povlačenja?
– To je pokazatelj u kakvom društvu živimo i kakve su nam institucije. Doživljavamo to da se mlade nade, budući akademski građani i intelektualci, ponižavaju i ugnjetavaju do te mere da su počeli pokušaji ubistva. Moramo ozbiljno da se zapitamo šta nije u redu i šta se to desilo da su ljudi puni mržnje. Naravno, mi se nijednog momenta nismo uplašili ni povukli. Pogodilo nas je sve to, ali nam je istovremeno dalo snagu da se dalje borimo.
Kako u ovom trenutku vidiš snagu studentskih protesta? Od studenata na protestima čujemo i popularni poklič „pumpaj”. Da li to znači da se „dodaje gas”?
– Bogu hvala, snaga je ogromna, studenti, i svi ostali koji su se priključili, ne odustaju, ne popuštaju i verujem da neće odustati dok se ne ispuni ono što zahtevamo. Apsolutno dodajemo gas, naša je borba sve jača, to se vidi. Popularni poklič „pumpaj“ nam daje snagu i motivaciju za borbu. Taj poklič razumeju svi koji su uz nas studente, tako da snagu daje i ostalima.
Ko mora da čuje vaš glas i ispuni studentske zahteve?
– Naš glas moraju da čuju prvenstveno institucije, od njih očekujemo ispunjenje zahteva, a ne od onih koji se nameću kao neko ko treba da ispuni zahteve studenata. Na ovaj način studenti pokazuju da se mora jasno razgraničiti šta je čiji posao, da ne može jedan čovek da drži sve poluge vlasti u rukama. Zato su nam institucije bukvalno na aparatima.
Kakvim promenama težite?
– Očekujemo promenu sistema, što podrazumeva da moraju doći promene iz korena, celokupne promene i, što se kaže, vraćanje na fabrička podešavanja. Promena režima, bez promene sistema, ne bi nas odvela nikuda. U tom slučaju smo istrošili energiju badava. Očekujemo uspostavljanje pravednog sistema, zdravog sistema u kojem će se poštovati zakoni i vladavina prava, u kojem će sudstvo zaista biti nezavisno. Na dobrom smo putu da to ostvarimo.
Šta je do sada postigla studentska blokada?
– Uspeli smo da probudimo ljude. Probudili smo veru i nadu da će naša zemlja konačno da bude bolja, da to više ne bude prazna priča. Studentska blokada je izazvala snažan odjek i građani su ustali, pritom su jasno zacrtali šta hoće, zajedno sa nama. To je najvažnije.
U javnom prostoru se čuje i to da su studenti izmanipulisani, da je reč o obojenoj revoluciji i sveobuhvatnom napadu na Srbiju „spolja i iznutra”. Kako to „čitaš“?
– To su sve prazne priče koje se namerno plasiraju da bi pojedinci koji su ogrezli u krvi i koji su krivi mogli da obesmisle našu borbu. Satanizuju se studenti da bi pojedinci pokušali da speru krivicu i ljagu sa sebe, ali im ne uspeva. Pitanje je koliko će još moći to da rade. Nadam se da neće još dugo.
Studenti u blokadi se ograđuju od političkih partija i nevladinih organizacija. Da li će protesti u jednom trenutku, ipak, morati da budu politički artikulisani da bi se došlo do promena?
– To je potpuno tačno. Ne svojom voljom, mi studenti smo ušli u političko polje. Moj stav je da će ova naša borba u jednom trenutku morati da iznedri intelektualce koji su dostojni svog akademskog zvanja, koji su pošteni, časni, bez mrlje na svom obrazu i u svojoj karijeri i da će se tako pročistiti i naša politička scena koja funkcioniše po sistemu „Sjaše Kurta da uzjaše Murta”. Smatram da ćemo moći na ovaj način da ostvarimo ciljeve.
Kada će blokade biti završene, jesu li protesti blizu kraja?
– Ne zavisi to od nas, nego od institucija koje treba da rade svoj posao, a očito je da ga ne rade. Kako stvari stoje, nažalost, ovome se ne vidi kraj. Niko ne zna do kada će ovo trajati i kada će se uspostaviti normalno stanje.
Brine li te mogućnost da izgubiš godinu studija zbog protesta?
– Spreman sam da žrtvujem godinu zato što znam da radim pravu stvar. Sada imamo neki viši, zajednički cilj. Cilj od društvene važnosti. Jedna izgubljena godina je ništa naspram 15 izgubljenih života zbog sistema koji je truo. Ako ovaj sistem nastavi ovako da funkcioniše, ni diploma mi neće značiti ništa ako će moje mesto npr. u pravosuđu da zauzme neko ko je podložan uticajima i manipulacijama. Ako u ovoj borbi uspemo, a nadam se da hoćemo, neće mi biti žao što sam izgubio godinu.
Razgovarala: Gordana Mirović
