Balkan, večito „trusno“ područje Evrope, mesto na kome su se „sudarali“ interesi velikih sila, od kojih je svaka tražila deo uticaja. „Vrata“ Evrope kroz koja su prolazili svi putevi spajanja istoka i zapada, gde kad god neka sila malo ojača krene u osvajačke pohode, proširujući svoj uticaj na „štetu“ starosedelaca tog područja.
Nekada putevi, a sada neki drugi interesi – rudna bogatstva, energetski koridori, granična područja između velikih sila i razne druge pogodnosti koje dobija neko ko kontroliše ovo područje. Ratovima i osvajanjima velike sile su pribegavale kada su vladali oni koji su štitili interese svog naroda, stavljajući po strani interese velikih sila, dok je mirnodopsko vreme, u većini slučajeva, značilo da su velike sile instalirale svoje podanike na vlasti koje štite njihove interese na uštrb interesa svog naroda.
Tako nekako i dođe ovo vreme kada sadašnja vlast ispunjava bezpogovorno sve zahteve velikih sila, a za uzvrat je dobila „odrešene ruke“ za vladanje nad svojim narodom.
Vuk dlaku menja, ali ne i ćud, tako i oni, malo umiveni, malo našminkani, počeše da sprovode najgoru radikalsku ideologiju koja je dovela ovo društvo na najniže moralne lestvice od svoga nastanka. Rasprodaja države je pri kraju jer skoro da nema šta više da se rasproda; Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju su predali u ruke albanskim ekstremistima; na svim rukovodećim mestima nalaze se polupismeni, neobrazovani ljudi, sa kupljenim diplomama; urušavanje države napreduje slobodnim padom, bez vidljivog načina kako se može zaustaviti.
I taman kada su ovi na vlasti pomislili da su uspeli da kontrolom medija, pravosuđa, crkve, ucenama i još kojekakvim manifetlucima dovedu narod u totalnu apatiju, desilo im se nešto što počinje ozbiljno da uzdrmava temelje njihove vlasti, desili su im se STUDENTI. Desilo im se nešto za šta nemaju rešenja, nemaju, jer ne razumeju šta znači biti student, jer ogromna većina njih to nikada nije bila.
E, sad počinju problemi. Naišli su na nekoga ko je pametniji, hrabriji od njih, nepotkupljiv, ko stoji uspravno sa svojim indeksima, dok vođa čopora „najhrabriji“ među njima viri iza zavese. Desila im se reakcija onih koji najviše trpe zbog stanja u državi. Trpe jer im je ukradena budućnost, ukradena im je svaka perspektiva u ovoj zemlji, jer je cilj vođe čopora da ih sve „protera“ iz domovine, da mu ostanu samo oni njegovi sa kojima će lako upravljati.
Nerazumevanje dovodi i do pravljenja strašnih grešaka, do slanja batinaša, hulja na te studente koji mirno, gandijevski izdržavaju sve nalete besa vođe čopora.
Ni vođa ne može da shvati te studente, jer iako je bio student, ne takav kakav se hvali, nije bio onaj koji donosi promene, nije bio onaj student koji nosi svoju generaciju, čija misao podiže kolege na viši nivo. Bio je onaj student koga okolina nije htela, koji je bio prezren od ostalih kolega, pa samim tim i ova dešavanja su i njemu strana.
Buđenje studenata je podstaklo i buđenje dela naroda, tako da studentima stižu reči podrške sa svih strana, narod donira ono što su najhitnije potrebe studenata u njihovim blokadama. Polako ali sigurno talas promena raste, vidljivo je neko svetlo na kraju ovog premračnog tunela.
Neshatljivo u celoj toj podršci je ćutanje onih od kojih se ona najviše očekuje, ćutanje vodećih u akademskoj zajednici, vodećih muzičara. Glumcima svaka čast, oni su pokazali kako to treba. Možda se akademska zajednica još uvek plaši, možda muzičari strahuju da im neće biti omogućeno da se pojavljuju na televiziji, da drže koncerte, ali zašto ćute sportisti?
Dugo, za nas dugo, ali možda je to bila naša ogromna želja, pa smo malo bili i nerealni u njoj, čekalo se na podršku najvećeg sportiste, onog koji je zvezda vodilja svim studentima u sportskom i životnom smislu, onog zbog koga su svi ti studenti provodili noći gledajući ga, pa makar to bilo i u sred ispitnih rokova. Čekalo se i pristigla je. Bila je to jedna od najlepših vesti toga dana, vest da je najveći Novak Đoković podržao studente. Svima, ali svima je ta poruka dala dodatnu nadu. On se oglasio – kapa dole. Oglasio se i pokazao ono što smo znali – da je najveći.
Zajedno sa njim podršku su pružili i još neki sportisti: Tina Krajišnik, dugogodišnja kapitenka košarkaške reprezentacije Srbije, Jovana Nogić koja je nedavno proglašena za najbolju srpski košarkašicu u 2024. godini, Dejan Bodiroga, selektor košarkaške reprezentacije Svetislav Pešić, bivši reprezentativac Mića Berić, veliki košarkaški trener Duško Vujošević, neustrašivi bivši kapiten fudbalske reprezentacije Srbije Nemanja Vidić, rukometaši Veselin Vujović i Igor Butulija…. Ali, mnogi od njih su bivši igrači i igračice, a šta je sa sadašnjim, šta je sa onima koji su sada idoli mladim generacijama, baš tim studentima koji se bore za bolje sutra? Zašto oni ćute? Šta je to bitnije u životu od podrške onima koji su u pravu, šta je to zbog čega ne smete da date podršku? Pojedini imaju novca koliko ne mogu da potroše za nekoliko života, a opet ćute. Mogu da budu nezavisni, ali ćute. Pokazuju da su zavisni, a zavisni su samo zbog svoje pohlepe da imaju još. E, zato i nema podrške jer su to dva sveta dijametralno suprotna koja se svakodnevno susreću na barikadama, jedan koji predstavljaju studenti i onaj drugi koga predstavljaju lopovi i ubice, batinaši i zaštitnici ovog režima, jer znaju da samo u tom režimu mogu da opstanu.
A vi vidite kako ćete dalje jer novci su prolazna stvar, očerupaće ovi lopovi i vas kad im zafali. Bolje razmislite da li biste dali podršku studentima da je neko vaš bio tog dana ispod nadstrešnice u Novom Sadu, u tom razmišljanju ćete dobiti i odgovor, jer kako NJegoš reče: „Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka“!
