Ko je imao i mali procenat sumnje u vizionarstvo rukovodstva ovoga grada sada je konačno i to raspršeno. Toliko smo kukali na njih zbog stanja ulica u gradu, koje su tako lepo išarane rupama različitog oblika i dubine da bi se neka romantična putarska duša mogla i zaljubiti u njihov izgled. Vulkanizeri presrećni, vlasnici servisa za miler i reglažu trapova polako prelaze u tajkunske vode, obućari samo menjaju fleknice, nemaju vremena ni za šta više, ma idealno, što bi rekli – harmonična rapsodija.
Malo gunđa narod, al’ narod k’o narod, pa još se nije rodio taj koji bi mogao sve da zadovolji.
Narod gunđa, a ne vidi savršenstvo u svemu tome. Ustvari, to iznenađenje koje nam grad priprema malo pre vremena je objavio predsednik, pa ga je malo smanjio, a možda je i bolje tako, jer da smo mi to videli bez najave, ko zna šta bi se desilo sa našim sugrađanima. Sada je sve jasno, jasno je zašto gradskoj vlasti ne pada na pamet da sredi ulice i trotoare jer zašto bi se bacale pare na to, kad ćemo se za tri godine svi voziti LETEĆIM AUTOMOBILIMA!
Tako je, narode, eto i mi malo upropastismo iznenađenje, ali ne može čovek ovaku vest da drži u sebi da se ne izlane. Revolucija je tu, na pragu, Srbija će biti svrstana među tri zemlje u svetu koja će imati leteće automobile. Bravo za predsednika, jer bez njega ne bi mogao nikako da se ostvari ovoliki „skok u budućnost”. A nema boljeg mesta da se pravi leteći taksi nego u centru automobilske industrije u Srbiji, u gigantu nad gigantima, našoj voljenoj i nikada prežaljenoj „Zastavi”.
E, to je vizionarstvo, to je taj urođeni instinkt za rukovodeće pozicije koji imaju naši lokalni političari. Zato treba još samo malo strpljenja, još malo zamenjenih fleknica na cipelama, automobilskih guma, još samo malo odlaska po servisima, jer budućnost je tu, na dohvat ruke, još samo tričave tri godine. A onda kad sednemo u leteći taksi, pa kažemo vozaču gde da preletimo, pa kad pogledamo ovaj naš grad sa visine, ma nećemo ni da vidimo, ni da znamo da rupe dole postoje.
Kad se pomenu vozači letećeg taksija, sigurno svi pomisle da će tu biti problem da se nađe odgovarajući kadar. Ma, ne brinite i to je završeno, toga imamo odavno, jer setite se kako smo samo omalovažavali 1996. godine, kada se pojavila na saveznim i lokalnim izborima u SRJ, Stranka prirodnog zakona, alias JOGI LETAČI. Kakvi su to vizionari bili, mora da se prizna malo jači od ovih što sad vladaju. Tako da će oni preiskusni za to, preuzeti odgovornost upravljanja letećim taksijima u početku. Zato ne treba da brinemo, bićemo u sigurnim rukama JOGI LETAČA, to vam je isto kao što ste i sada u sigurnim rukama vlasti koja pravi fantastične skokove u budućnost.
Tako da veseli se srpski rode, veseli se jer će svi da nam zavide, a mi smo najsrećniji kada nam drugi zavide. Poskupela voda – ma pusti bre to, imaćemo leteći taksi, povećali nam porez na imovinu – ma pusti porez, imaćemo leteći taksi, poskupljuje struja – ma nek’ poskupi imaćemo leteći taksi, hrana poskupela mora da se gladuje – ma nek’ se gladuje imaćemo leteći taksi, opet skaču rate za kredite, a plate stagniraju – ma neka skaču i stagniraju nema veze – imaćemo leteći taksi, Mi ćemo da imamo leteći taksi, a Hrvati neće. Uraaaa!
Živela nam gradska vlast, nikada bolje nije bilo. Tri dana koncerta za Đurđevdan, „Radnički” ušao u polufinale kupa, šta ćete više, šta može bolje. Biće muzike i igara i zaboravićete i da ste gladni, i da ste žedni, i koliko dugujete po raznim obavezama, i na rate za kredite, samo nek nam bude veselo.
P.S.
Srpkinja Tamara Kenworthey, koja godinama živi i radi u Sjedinjenim Američkim Državama, donirala je najsavremeniji neonatalni inkubator Univerzitetskom kliničkom centru. Vrednost donacije je 18,5 hiljada američkih dolara. Kapa dole!
