„MI U SVET, SVET KOD NASˮ – GODINE USPONA FAKULTETA MEDICINSKIH NAUKA: „Kamen temeljacˮ Nebojše Arsenijevića

Za svaki uspeh važan je dobar početak: imati viziju, napraviti realne i ostvarive ciljeve, osmisliti strategiju i naći najbolje metode da se zamišljeno realizuje.

U analizi uspeha kragujevačkog Fakulteta medicinskih nauka, a uspeh je potvrđen njegovim naučnim i obrazovnim pozicioniranjem ne samo u Srbiji već i u međunarodnim razmenama (pet godina zaredom na uglednoj Šangajskoj listi), taj dobar početak bio je još 2005. godine. Tada je za dekana fakulteta izabran profesor Nebojša Arsenijević i pod njegovim rukovodstvom, bolje je reći po njegovim zamislima i projektima, krenuo je (i u velikoj meri ostvaren) preobražaj ove visokoškolske ustanove. To nije utisak, to su činjenice – veoma egzaktne. Docnije će biti sve pobrojane.

Radiću kako sam zamislio

Nebojša Arsenijević, čije su uže istraživačke oblasti bile imunologija i molekulska onkologija, od prošle godine je penzioner. Pošto mu je prestao radni odnos, na fakultet više i ne zalazi. U penziju je „ispraćenˮ tako što je iz administracije dobio obaveštenje da određenog dana treba da napusti i oslobodi radnu prostoriju koja mu je do tada pripadala. Takav nedostojan gest on je dobro shvatio – da više nije potreban školi u koju je toliko sebe uložio i koja je od njega mnogo dobila.

Poznato je da je nekoliko godina pre penzije, dok je bio rektor Univerziteta, profesor Arsenijević bio na meti više isfabrikovanih afera uz orkestriranu pompu u pojedinim medijima, da se pljuštale tužbe protiv njega, nažalost i od nekih kolega kojima je bio nastavnik, ali do sada ni po jednoj nije pravosnažno osuđen, da su mu proganjali i sina, koji je takođe profesor na medicini, ali sve će to ovoga puta biti po strani. Vratićemo se na period njegove blistave karijere i na ono što je učinio za Medicinski fakultet, a što on danas i te kako baštini.

To je naročito period od 2005. do 2012, kada je Arsenijević više od sedam godina bio dekan, najduže od sve dvanaestorice koji su rukovodili fakultetom u njegovom skoro pedesetogodišnjem trajanju. Imao je i sve reference za taj posao, jer osim što je stekao sva najviša akademska znanja na beogradskom i kragujevačkom medicinskom fakultetu, završio je i specijalističke studije za menadžment u Rimu.

Danas o svemu razgovaramo uz kafu, opušteno, baš kao dvojica penzionera, a Arsenijević se u detalje seća vremena kada je preuzeo dužnost dekana.

– Te 2005. godine bili smo nevidljivi i neprepoznatljivi u akademskoj zajednici. Fakultet je radio kao visoka obrazovna škola, ali smo uticajem dobacivali do Batočine, Topole i Gornjeg Milanovca. Bilo je vrlo malo projekata, odnosno istraživačkog i naučnog rada, što fakultetu daje rejting i ugled. Jedan podatak svedoči o tome – 2005. od našeg profesorskog kadra objavljeno je samo sedam radova u referentnim svetskim časopisima, objašnjava Arsenijević.

Navodi da je uporedo, paralelno trebalo transformisati i reformisati mnogo toga u organizovanju i radu na fakultetu.

– Kada sam izabran za dekana ja sam pred svim nastavnicima i saradnicima rekao da ću prve dve godine da radim kako sam hoću, da ću realizovati ono što sam zamislio, ali da za sve svoje poteze prihvatam potpunu ličnu odgovornost. I tako je i bilo.

Ovim rečima Arsenijević posredno potvrđuje da u psihološkom smislu pripada posebnom tipu ličnosti. Da je izraziti individualista, čovek koji veruje u sebe, ima samopoštovanje, ali radi za opšte dobro, za kolektiv i da svoja već bogata saznanja o tome kako funkcionišu slične i srodne ustanove u svetu može da prenese na fakultet u Kragujevcu. Da ne govorimo „o ulozi pojedinaca u istorijiˮ, on je znao da njegove vizije mogu da se ostvare samo ako se uspostavi „red, rad i disciplinaˮ.

Morala je da se poštuje hijerarhija i da se svakom kaže ko je i šta je, ali i da mu se stvore uslovi da bude drugačiji, pa ko iskoristi šansu napredovaće, a oni drugi neka tapkaju u mestu. U početku je bilo otpora i gunđanja, ali su vremenom ljudi počeli da prepoznaju kvalitet uvedenih promena i da shvataju da to podiže i njihov lične performanse i ugled, kao i njihovih katedri i fakulteta u celini.

Doktorske studije – prve u Srbiji

A šta je to dekan Nebojša Arsenijević od početka mandata krenuo da menja i inovira?

– Prva od mera bila je da se smanji upisna kvota studenata na osnovne studije medicine. Primano je po 260 brucoša, što je bilo previše, u tolikoj masi ne može da se organizuje kvalitetan rad. Ja sam taj broj sveo na 88, što je bilo drastično „kresanjeˮ i to u vreme kada je malo koji fakultet u Srbiji smanjivao broj upisanih studenata. Tako su predavanja održavana u normalnijim uslovima, a potom su vežbe držane sa manjim grupama studenata. To je posebno bilo delotvorno za vežbe iz predmeta kliničke medicine, kada studenti odlaze među pacijente u Kliničkom centru i normalno je da kada ih je manje može da se ostvari bolja komunikacija i da uspešnije stiču znanja koja će primenjivati kada postanu lekari, objašnjava Arseniejvić.

Istovremeno, prijemni ispiti nisu održavani u istim terminima kada i na drugim medicinskim fakultetima u Srbiji. Pošto je u to vreme „na glasuˮ bio posebno beogradski fakultet, najuspešniji svršeni srednjoškolci hrlili su tamo, a nama šta ostane. Pomeranjem termina i Kragujevac je dobijao kvalitetnije kandidate.

Cilj je bio da se kroz smanjenje upisne megalomanije i privlačenje dobrih đaka pravi selekcija budućih studenata, što je svakako garancija da će i na studijama biti uspešni.

Drugi veoma bitan potez koji je povukao dekan Arsenijević, a koji će kasnije – i danas, donositi velike benefite fakultetu jeste akreditacija doktorskih studija medicine.

– To sam uradio već 2005. godine, odmah po stupanju na dužnost dekana, a Ministarstvo prosvete prihvatilo je taj projekat. Izuzetna okolnost bila je što smo doktorske studije pokrenuli prvi među medicinskim fakutetima u zemlji. Beograd je to uradio tek 2009. godine. Tada je bilo, kao i u mnogim drugim situacijama, mnogo opstrukcija iz Beograda, ustvari pokušaja da nam nametnu kompleks niže vrednosti, jer šta će, zaboga, tamo u nekoj provinciji medicinski fakultet, pa još i sa doktorskim studijama. Ja se nisam osvrtao na te njihove „argumenteˮ, već sam gurao svoju priču, ubeđen da radim nešto dobro za naš fakultet, objašnjava Arsenijević.

Vrlo brzo je opovrgnuta priča „da je sva pamet u prestoniciˮ, a promoteri te teze zaboravljaju da je u Kragujevcu, kao prvoj prestonici moderne Srbije, još Miloš Veliki osnovao Licej koji je po validnim istorijskim dokumentima bio preteča Beogradskog univerziteta.

Međutim, za neke druge Beograđane – lekare sa Vojnomedicinske akademije – doktorske studije u Kragujevcu bile su „dobitna kombinacijaˮ. Naime, jedan broj njih imao je sve uslove za početak sticanja najvišeg akademskog zvanja, ali nisu imali gde to u zemlji da urade. VMA tada još nije imao svoj fakultet, pa nije mogao da ima ni doktorske studije.

– Naš fakultet je sa Vojnomedicinskom akademijom napravio ugovor o upisu postdiplomaca, to je dobro išlo i danas bar osamdeset posto profesora koji rade na Medicinskom fakultetu VMA doktorate je odbranilo baš u Kragujevcu, kaže Arsenijević.

On navodi da je godišnje doktorske studije ovde upisivalo između sedamdeset i sto kandidata, među njima i oni iz Beograda, Niša, Novog Sada, ali i iz drugih zemalja – iz Skoplja, Podgorice, pa i zapadnoevropskih država.

Naravno, to je bila šansa i za ovdašnje lekare, bilo da su studije ranije okončali sa visokim prosecima ocena, bilo da su tek svršeni diplomci, takođe oni najbolji.

Junior projekti

Nekadašnji dekan Nebojša Arsenijević posebno je ponosan na novinu koju je uveo postdiplomcima koji su osnovne studije svršili na Medicinskom fakultetu u Kragujevcu. Reč je o takozvanim junior projektima.
To su projekti koji do tada nisu postojali nigde u Srbiji, a cilj im je bio da pospeše naučno-istraživački rad mladih, onih koji su upisivali doktorske studije i koji će kasnije postati naši vodeći naučnici. Ovaj model funckionisao je tako što je fakultet svake godine raspisivao konkurse za finansiranje istraživačkih projekata, postdiplomci su se javljali sa predlozima svojih radova, onda su rađene recenzije, komisije su birale najbolje i to je odlično funkcionisalo.

Odakle novac za junior projekte, koliki su iznosi bili i čemu je on konkretno bio namenjen?

– Prvo da kažem da država nama tada nije davala ni dinara za naučne i istraživačke radove, odnosno sve smo finansirali sopstvenim parama. Za junior projekte novac je odvajan od školarina koje su uplaćivane za doktorske studije, tako da je novac doktoranada praktično njima vraćan, ali ne svima, već onima koji su ponudili najbolje projekte. Te pare fakultet je mogao da troši u druge svrhe, da ga deli kroz zarade zaposlenih ili ko zna za šta, ali ja sam mislio da je najbolja investicija u naučni podmladak, kaže Arsenijević.

On ističe da novac dobijan preko junior projekata postdiplomci nikako nisu mogli da koriste za lične potrebe (neke vrste zarada, honorare i slično), već isključivo za nabavku materijala, laboratorijskih supstanci i opreme koja je neophodna za realizaciju odobrenog projekta.

– Godišnje je odobravano između pet i 25 junior projekata i pojedinačna vrednost bila je između deset i petnaest hiljada evra. Tako je finansijski potpomagan rad mladih istraživača, oni su istovremeno bili uključivani u istraživačke timove, gde su od starijih i iskusnijih profesora mogli dodatno da uče i njihovi projekti su uglavnom uspešno završavani. Radovi su objavljivani u uglednim časopisima, studentni su sticali zvanja doktora nauka i činili novi naučni i nastavni potencijal fakulteta, objašnjava Arsenijević.

Inače, kasnije su junior projekte kao dobar „pelcerˮ uvodili i razni drugi fakulteti u Srbiji, jer se pokazalo da su oni, uz akreditovane doktorske studije, dobar model za generisanje svog kadra. Profesor Arsenijević s ponosom kaže da su ga u naučnom smislu „premašiliˮ neki imunolozi – njegovi studenti, da je tako i u nizu drugih medicinskih oblasti i da nije ništa normalnije nego „da đak prevaziđe učiteljaˮ.

Dolazak uglednih profesora

Ne na kraju po značaju, u vreme Arsenijevićevog rukovođenja akreditovane su i dve nove grupe osnovnih studija: prvo je 2005. godine startovala farmacija, opet uz žestoka protivljenja istoimenog beogradskog fakulteta, valjda u strahu od konkurencije i još od nekih „prljavihˮ rabota u koje je ova medicinska grana uključena, a 2010. primljena je i prva generacija studenata stomatologije. Oba smera i danas uspešno rade, a zbog njih je i promenjeno i ime u Fakultet medicinskih nauka.

Nijedna od ovih novina nije uvedena lako. Bilo je je otpora i na samom fakultetu, ali kako su pristizali rezultati – oni su splašnjavali, a profesor Arsenijević i danas je najviše kivan na neke beogradske akademske krugove koji su na medicinu u Kragujevcu gledali sa potcenjivanjem. Na njihovu žalost, pokazalo se da nisu bili u pravu.

Ispostavilo se, ipak, da Medicinski fakultet u vreme kada je Arsenijević izabran za dekana nije bilo dovoljno kvalitetnog nastavnog i naučnog kadra. Dekan je toga bio svestan i „bacioˮ se u potragu, jer bez novih visokokvalifikovanih ljudi svoju viziju ne bi mogao da ostvari.

– Iako tada nismo bili međunarodno afirmisani fakultet, uspeo sam da dovedem nekoliko svetski priznatih profesora, a pomenuću samo neke od njih. To su Miodrag Mija Lukić, imunolog, koji je radio na više prestižnih fakulteta, između ostalih i na Harvardu, zatim Nada Pejnović, reumatolog, koja je u Kragujevac došla iz Londona, a genetičar Miodrag Stojković preselio se iz Njukastla. S njim sam najduže pregovarao o prelasku, na kraju je prihvatio da bude naš redovni profesor i, što je još značajnije, vrstan istraživač, kaže Arsenijević.

Njih dvojica su dugo i prisno sarađivali i iz te saradnje kasnije je nastao Centar za molekulsku medicinu i istraživanje matičnih ćelija. Arsenijević je bio rukovodilac, a Stojković mozak centra, što priznaje i bivši dekan. Uradili su i projekat za izgradnju Centra matičnih ćelija kao prvog se samo u Srbiji, već i u regionu, i uz podršku nekih jakih i korektnih projedinaca on je prihvaćen, s tim što bi se gradio međunarodnim kreditom, uz državne garancije. Naravno, opet je bio gunđanja iz Beograda, izgradnja objekata, koji je kasnije nazvan Centri izvrsnosti, kasnila je iz više različitih razloga i tek je sada završena, ali ostaje opremanje.

U tom natezanju, razvlačenju i delimičnoj prenameni prostora našao se povređen profesor Stojković i iz revolta napustio fakultet i Kragujevac. Koliko je poznato, sada radi u Hamburgu. Profesor Arsenijević kaže da je on bukvalno oteran i da je to ogromna šteta za fakultet i dalje istraživanje matičnih ćelija.

Student u centru pažnje

– Kada sam rukovodio fakultetom primarni cilj bio mi je da u centru svih zbivanja budu studenti, a ne nastavnici. Smanjili smo upisne kvote radi efikasnijeg rada i odredili takozvane „tutoreˮ, profesore sa svih katedri, koji su imali obavezu da prate rad studenata, da jednom nedeljno sa svojim grupama imaju konsultacije, da se napravi jedna dobra interakcija između njih. Drugi cilj bio mi je da postaknem naučno-istraživački rad, svako je dobio šansu i mnogi su je iskorističi. Rekao sam da smo 2005. imali samo sedam objavljenih radova u vrhunskim stručnim časopisima u svetu, da bi se taj broj popeo na 172 godine 2012, a za vreme mojih mandata zaposleno je više od 120 nastavnika i saradnika, različitih zvanja i struka, zaključuje Nebojša Arsenijević.

Istovremeno je drastično povećan i impakt faktor, odnosno citiranost naših istraživača. Inače, Arsenijević je među osamdeset najcitiranijih naučnika iz Srbije.

A sve inovacije koje je uveo dekan Arsenijević i danas su u primeni i na delu, neke su nadgrađene, dobijene su i nove akreditacije, počeo je upis stranih studenata. Fakultet medicinskih nauka se razvija, stiče sve veću afirmaciju u svetu, ali osnovu za to postavio je upravo Nebojša Arsenijević. To mora da se kaže i zbog onih sa „kratkim pamećnjemˮ i zbog onih koji ga osporavaju i smeštaju mu afere, a sve će potvrditi mnogi njegovi đaci – danas nastavni i naučni „kremˮ fakulteta.

Velike poslove završio je i aktuelni dekan Vladimir Jakovljević, koji će krajem septembra mesto ustupiti profesoru Vladimiru Janjiću, psihijatru, koji je već izabran za ovu funckiju, samo po protokolu treba da je preuzme. Pa, videćemo šta će dalje biti.

Piše: Miroslav Jovanović