Postoji trenutak u životu kada čovek shvati da više ne želi da menja svoje navike jer su one odavno prestale da budu sitni rituali i pretvorile se u strukturu njegove svakodnevice. Kad pređemo šezdesetu, više nas ne pokreće adrenalin novih početaka, već spokoj poznatog ritma. Ono što smo nekada radili usput, slučajno ili iz hira, sada postaje obavezan deo dana. Navike su kao arhitektura: podižu zidove iza kojih se osećamo sigurno i otvaraju prozore kroz koje unapred znamo šta ćemo videti.
S godinama rituali prestaju da budu simpatične sitnice i postaju naš mentalni kompas, ili, kako bi mlađi rekli, naš GPS. To je najbolji način da se izborimo sa svetom koji je iz dana u dan sve haotičniji.
I, tako, svaki put kada sletim u Srbiju, sve kreće istim redom. Raspakujem kofer i guram ga ispod kreveta u sobi koja odavno nije moja, ali još uvek miriše na detinjstvo. Koliko god sebi obećavao da ću ovog puta „malo improvizovati“, završim radeći potpuno isto.
Pekara, kafana, knjižara…
Prvo – pekara. Ne bilo koja, nego ona u kojoj se pecivo još uvek meri pogledom, a ne vagom, i u kojoj su kifle toliko dobre da im se jedino francuske mogu približiti. Tamo se vode prvi razgovori s nepoznatima — o vremenu, o politici, o novim poskupljenjima. U tom kratkom ritualu, dok čekam u redu, svaka godina razlike između mene i grada nestaje kao da nikada nije ni postojala.
Zatim sledi „Stara Srbijaˮ. Kafana izgleda isto kao i pre dvadeset godina: ista fleka na zidu, isti miris kuvanih jela, dima i alkohola. Tamo me čekaju kolege s kojima se nisam video od prošlog dolaska. Razgovori su isti, ali ne manje dragi: unučići, sport, nostalgija i ko je prošle godine dobio NIN-ovu nagradu. Posle dva sata ništa novo nisam saznao – ali sam napunio baterije pozitivnom energijom.
Sledeća stanica je knjižara „Lagunaˮ. Obilazim police, prelistavam knjige i kupujem nekoliko naslova koje, kao i uvek, neću čitati sve dok se ne vratim u Arizonu. Ne znam zašto, ali u američkoj tišini najslađe je čitati ono što sam poneo iz Srbije.
A onda, kad grad utihne i povuče se u svoju večernju rutinu, kada se svetla pogase, a ja se vratim kući, počinje deo dana rezervisan za stare knjige. Na polici u dnevnoj sobi čeka me pedesetak naslova koji su preživeli sve selidbe, preuređivanja i „racionalna raščišćavanja“. Uvek nasumično izaberem jednu knjigu i ona postane moj saputnik tokom uvek kratkog boravka u zavičaju. Ovog puta „zgrabioˮ sam Tolstojeve „Beleške umobolnogˮ. Čitam ih polako, po nekoliko stranica svake večeri, kao što se pije domaća kafa — meraklijski, bez žurbe, svim čulima. Dok u pozadini televizor brunda o „istorijskim govorima“ i „sudbonosnim pregovorimaˮ, ja nailazim na rečenice poput ove:
– Danas su me vozili na posmatranje u gubernijsku upravu, i mišljenja su bila podeljena. Prepirali su se i ustanovili da ja nisam lud. A ustanovili su to samo zato što sam se za vreme posmatranja svim silama savlađivao da se ne odam. Nisam se odao jer se bojim ludnice; bojim se da će me tamo omesti da se bavim svojim ludačkim poslom. Zaključili su da sam sklon afektima i još nešto tome slično, no inače da sam zdrave pameti.
Sledećeg dana – šetnja. Najpre kroz park, onaj isti kroz koji sam pre više od pola veka trčao za loptom. Danas hodam lagano, zaustavljam se pored istih klupa i stabala. Uvek tu sretnem nekoga: poznanika iz škole, kolegu iz mladosti, rođaka koji je ostario brže nego ja. Razgovori su kratki i uvek slični: zdravlje, deca, Amerika.
Put me gotovo uvek odvede dalje, do Šumarica. Tamo gde se dodiruju istorija i tišina. Dok hodam šumom, čini mi se da i vreme teče sporije. Uveče, besciljno lutam centrom grada i srećem lica koja u svojoj mašti prepoznajem kao da smo odrasli zajedno. Taksisti se svađaju oko politike, a prodavac kestena i penzioner raspravljaju o svetskoj situaciji kao da sutra putuju u Njujork na sednicu Saveta bezbednosti. Slegnem ramenima, vratim se kući, uzmem knjigu i okrenem stranicu:
– Do trideset pete godine živeo sam kao i svi, i ništa se na meni nije moglo primetiti. Nešto slično dešavalo mi se samo u ranom detinjstvu, do desete godine, ali i to samo u nastupima, a ne ovako stalno kao sad. U detinjstvu me je to obuzimalo malo drugačije.
Druženja s prijateljima su uglavnom dnevna i radnim danima. Svi imaju svoje živote, porodice i vikende. Zato su naši susreti kratki, spontani i srdačni. Vidimo se na brzinu, razgovaramo o svemu i ničemu. Niko ne pokušava da glumi dubokoumnog mislioca. To ostavljamo onima koji sede u televizijskim studijima i objašnjavaju svet. A ni Tolstoj nije za potcenjivanje:
– Sećam se, jednom sam se spremao za spavanje, bilo mi je pet ili šest godina. Dadilja Jevpraksija — visoka, mršava, u mrkoj haljini, sa kapicom na glavi i mlohavom kožom na podvoljku, svukla me i stavila u krevet. ‘Ja ću sam, sam’, progovaram ja i prekoračujem ogradu. ‘Hajd lezite, lezite, Feđenjka. Vidite kako je Mitja dobar, već je legao’, kaže ona, pokazujući glavom na brata. Ja skačem u krevet, držeći je stalno za ruku. Zatim je puštam, praćaknem se nogama pod pokrivačem i uvijem. Silno mi je lepo.
Fotografije, bubnjevi, optimizam…
Jednog popodneva, umesto da produžim uobičajenom rutom, svratio sam u gradsku galeriju na otvaranje izložbe posvećene studentskim protestima. Bilo je mnogo sveta: srednjoškolci s rančevima, profesori s ozbiljnim izrazima lica, roditelji „deceˮ sa fotografija. Posmatram bračni par koji, držeći se za ruke, razgleda fotografiju po fotografiju tražeći lice svog sina. „Bio je tu negde… sigurno jesteˮ, govorila je žena, zastajući pred svakim kadrom. Nisu ga našli na slikama, ali su ga pronašli u jednoj studentskoj poruci zalepljenoj za zid: „Za one koji ne mogu da budu s nama — hvala što ste nas naučili da verujemo da možemo.ˮ Ritam bubnjeva koji je dopirao iz ćoška sale ispunjavao je prostor, a s njim i neki tihi optimizam. Kod kuće, na nathkasni pored kreveta, čeka me knjiga:
– Kao i svi umno zdravi dečaci iz moje okoline, ja sam stupio u gimnaziju, pa na univerzitet, gde sam završio studije na pravnom fakultetu.
Jednog jutra, dok sam sedeo na klupi u parku, prišao mi je poznanik iz gimnazijskih dana. Nismo se videli godinama. „Znaš li da sam ostao bez kućeˮ, rekao je odmah. „Odluka izvršitelja po kratkom postupku. Prodali su je zbog neizmirenog duga za struju – sedamdeset i četiri hiljade dinara.ˮ
„Znašˮ, dodao je posle kratke pauze, „Srbija je valjda jedina zemlja na svetu gde nije sigurno da ćeš živeti ako se razboliš, raditi ako si pošten ili dočekati penziju ako si vredan. Ali jedno jeste sigurno – račun se platiti mora!ˮ
Kada sam se vratio kući, otvorio sam knjigu tamo gde sam prethodne noći stao. Čitao sam naglas, kao da pokušavam da razumem svet u kojem neko gubi dom zbog duga, dok se drugi i dalje trude da „pametno uvećaju svoje dobroˮ:
– Ja i žena bili smo uštedeli novac od njenog nasledstva i mojih uverenja o otkupu, i odlučili da kupimo imanje. Mene je neobično zanimalo uvećanje našeg dobra, kao što i treba da bude, a naročito me je zanimala želja da ga povećam pametno, bolje nego drugi…
Dani su prolazili. Umesto šetnji istim stazama, većinu popodneva provodio sam u kafiću ispred gimnazije. Tu se viđam s prijateljima iz mladosti. Uvek neko naiđe: drug koji sada predaje istoriju i broji dane do penzije, koleginica koja tvrdi da se ništa nije promenilo, osim što sada nosimo naočare i pričamo tiše. U toj mešavini planiranih sastanaka i slučajnih susreta krije se i neka uteha. U svetu na ivici nervnog sloma, moje male rutine i dalje mi deluju kao dokaz da zdrav razum nije sasvim nestao.
A onda neminovno dođe vreme da se vratim u Ameriku. Sve svoje navike i rituale spakujem zajedno sa stvarima i pažljivo ih složim između suvenira i knjiga iz „Laguneˮ koje, kao i uvek, čekaju svoj red da budu otvorene s one strane okeana.
U avionu – iznenađenje. Nekoliko redova ispred mene sedi grupa beogradskih maturanata. Dvadesetak devojaka i mladića, vedrih lica, učtivih i pristojnih. U početku sam mislio da su sportisti, ali ne: pozvani su da posete Ujedinjene nacije. Neki od njih prvi put lete avionom, neki prvi put napuštaju zemlju, ali svi govore o toj poseti s ozbiljnošću i poštovanjem koje se danas retko viđa. Jedna devojka reče da bi volela da postane diplomata „kako bi Srbiju predstavljala na pravi načinˮ.
Gledajući ih, shvatio sam da ta generacija u sebi nosi ono što je nama starijima možda odavno izmaklo: veru da svet nije samo mesto za preživljavanje, nego i za popravljanje. I baš tu, između oblaka i okeana, postavio sam sebi pitanje: zaslužuje li Srbija ovakvu generaciju – pristojnu, znatiželjnu, spremnu da sasluša i razume i one s kojima se ne slaže? I, što je možda još važnije, zaslužuju li Ujedinjene nacije ovakve posetioce — mlade ljude koji još veruju da ta nekada prestižna institucija može biti nešto više od pozornice za beskrajne govore i diplomatske fraze?
Stižem kući, gde me čeka žena mog života – s novim rasporedom. Promenila je mesta tanjira u kuhinji, preuredila ormare u spavaćoj sobi i police u kupatilu. Trebaće mi bar nedelju dana da se ponovo snađem. A možda i mesec dana jer od starih navika se ne odustaje lako.
Piše: Dejan Krstić
