Među sugrađanima koji često prose u centru grada je jedan sredovečni čovek, na štakama, izdvaja se po svom dobroćudnom izrazu lica. On ne gleda u prolaznike i ništa ne traži, samo ćuti i čeka ko će mu šta pružiti. To je S. D. kojeg mnogi od nas svakodnevno sreću, a malo ko zna za njegovu tešku i neizvesnu priču.
On je godinama bio jedan od ljudi nevidljivih za sistem i društvo jer je bio osoba bez ijednog ličnog dokumenta. Takvih osoba je pre 20 godina, posle ratova i raspada zemlje, u Kragujevcu bilo više, a danas ih se pojavi desetak godišnje.
Velikim trudom i zalaganjem Zorana Pavlovića, koordinatora Kancelarije za romska pitanja koja radi pri Gradskoj upravi za društvene delatnosti, S. D. je dobio dokumenta, uveden je u sistem i stekao zdravstvenu i socijalnu zaštitu.
Kada se mislilo da je naš sugrađanin sa teškim zdravstvenim problemom, bolesnim nogama zbog kojih se jedva kreće i uz pomoć štaka, prebrodio najtežu fazu u svom životu, pojavili su se problemi administrativne prirode. Zbog neredovnog obnavljanja dokumentacije u Nacionalnoj službi za zapošljavanje S. D. je brisan iz evidnecije Centra za socijalni rad i trenutno nema nikakvu socijalnu pomoć.
Borba za papire
Zoran Pavlović je počeo da radi profesionalno 2006. godine na poboljšanju položaja Roma u Kragujevcu, tada u okviru projekta OEBS-a i Skupštine grada, a godinu dana kasnije otvara se radno mesto koordinatora u Kancelariji za romska pitanja, gde i sada radi kao jedini službenik.
On pruža pomoć Romima da se uključe u sistem i dobiju prava koja im pripadaju, a osnovni problem je da se pribave isprave onima koji dokumenta nemaju. Tada je upoznao grupu beskućnika koji su živeli u kartonskom naselju kod kružnog toka blizu carine. Među njima je bio i S. D.
– Pošto nije imao nikakva dokumenta krenuli smo da ih pribavimo i pokušaji su trajali nekoliko godina uz pomoć UNHCR-a, kao i NVO Praksis koja se bavi podrškom u izradi dokumentacije za nevidljiva lica, a čiji je koordinator Vladimir Lukić, kaže Pavlović.
On se seća da je u početku, pošto je S. D. rođen u Strumici u Severnoj Makedoniji, bilo potrebno naći dva svedoka da potvrde njegov identitet i daju punomoć licu u susednoj državi da dobije njegov izvod iz matične knjige rođenih. Potom je traženo i dobijeno uverenje o državljanstvu, koje je uslov da mu se dodeli lična karta Srbije.
U dolasku do lične karte bio je problem prijava adrese jer se radilo uglavnom o beskućnicima. Tada još nije postojala zakonska mogućnost da to bude adresa Centra za socijalni rad, za one koji su u neformalnim naseljima ili beskućnici. Rešena je, ipak, i njegova prijava na adresu.
Tada se, po rečima Pavlovića, otvorila mogućnost da se S. D. uključi u sistem i dobije zdravstveno osiguranje, socijalnu zaštitu i druge mogućnosti koje se pružaju i to je i ostvario.
Odbio kolektivni smeštaj
Kancelarija je nastavila da se bavi okolnostima u kojima živi naš sugrađanin. Bio je smešten u porodici svog bliskog rođaka, ali je njegovo zdravlje popuštalo, jer je boravio na ulici i bavio se prošnjom. Teško je govorio, kao i sada, i sa njim je bilo teško sporazumeti se, ali ako se duže priča može da se shvati osnovno o čemu govori.
Pošto su potrebe i veliki problemi Roma u Kragujevcu uslovili da se formira Mobilni tim za podršku, u kojem je pored Pavlovića i predstavnik Centra za socijalni rad Vlada Mišić, došlo se do predloga da se S. D. ponudi da bude smešten u prihvatilište pri Domu za stare, koje ima mali broj mesta, a s obzirom da je on i u prošnji i lošeg zdravlja.
On je to odbio, a razlog Zoran Pavlović vidi u tome da se možda uplašio da će mu biti ograničena sloboda kretanja, iako realno nije tako, barem prema propisima i zakonima.
– Dugo ga poznajem, od početka svog rada u kancelariji. On je dobar čivek koji zaslužuje da mu se posveti pažnja i pomogne mu da živi dostojan život. Ali, ponekad ima običaj da popije više alkohola i tada dođe do sukoba u porodici bliskog rođaka, gde boravi, pa ga oni izbace iz kuće. Tada ode kod nekih svojih prijatelja, gde je izgleda i sada, kaže Pavlović.
Kao osoba koja prima socijalnu pomoć S. D. mora jednom godišnje da ode u Nacionalnu službu za zapošljavanje kod savetnika i obnovi dokumentaciju. Ako zakasni sedam dana privremeno se briše iz registra Centra za socijalni rad. Tako se desilo i sada, jer smo od Centra dobili zvaničan odgovor da lice pod ovim imenom nije u njihovoj evidenciji. Tako se S. D. ponovo našao izvan sistema.
On je, kada ode u NSZZ u obavezi da prođe i lekarsku komisiju koja bi utvrdila na osnovu njegove zdravstvene dokumentacije stepen invalidnosti. Po svemu sudeći, a to potvrđuje i Pavlović, on na toj komisiji još nijednom nije bio. Zato ga tamo tretiraju kao osobu sposobnu za rad.
– Imam utisak da smo među mnogo papira izgubili ljude. S. D. je izgleda takav primer. Ja znam da ima mnogo ljudi poput njega koji ne mogu sami da obave sve te administrativne obaveze, ne snalaze se sa papirologijom jer su nepismeni. Znam da mu treba pomoći, ali nemam dovoljno vremena ni načina, jer ovde imam hiljade slučajeva druge vrste, pomoć kod izrade Si Vi-ja za zapošljavanje i drugih dokumenata, kaže Pavlović.
On zna da bi najbolje bilo da ima na raspolaganju službeni auto, da sedne i ode u grad, nađe S. D. i odvede ga u Nacionalnu službu da opet reguliše status. Ali, službeni auto mu je retko dostupan. Izgleda da službe i sredstva kojima grad raspolaže nisu dovoljni da se pomogne ljudima kao što je S. D, ili su oni od mnogo papira i dalje nevidljivi.
Piše: Miloš Pantić
Tekst je nastao u okviru projekta udruženja Res Publika „Lokalni mediji u službi zajednice: Mediji za sve“, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.
