Danas prvi put pišem autorski članak za novine i moram da priznam da bih više volela da je ovaj tekst ostao nepotpisan, ali ne zato što se plašim ili želim da se sakrijem iza anonimnosti. Ne, ne radi se o takvoj anonimnosti.
Reč je o tome da sam naučila da ono za šta pomislim da je duboko lično, intimno, samo moje, u stvari nije tako. To je opšte, ljudsko, zajedničko i ovo što bih htela da podelim, su osetili i već znaju građani širom naše zemlje. U tom smislu imam osećaj da je ime na kraju teksta nepotrebno.
Ali, ako će ovaj tekst biti potpisan mojim imenom, čini mi se prikladnim da se predstavim. Zovem se Dubravka i radim kao docentkinja na Fakultetu inženjerskih nauka. Završila sam mašinstvo, jer sam htela da budem inženjer, ali okolnosti su, možda, više nego ja, odlučile da postanem nastavnik. Sada sam svesna da je to bilo na moju sreću.
Dugo godina sam držala vežbe na fakultetu i uživala, puno tabli, kreda i zadataka, za buduće inženjere verovatno najlakši način za učenje i saznavanje kako stvari funkci onišu. Inženjeri vole da prave, popravljaju, inoviraju, optimizuju, da budu od koristi svojim porodicama, prijateljima i društvu. Međutim, u ovom novom svetu korporativnog poslovanja nije lako videti plodove rada, nije lako biti koristan, umesto toga besmisleni zahtevi na svakom koraku.
Danas radim na nešto drugačijim predmetima, sa više prilika da zajedno promišljamo i učimo kako posao i život mogu biti bolji za sve, pojedinca i okruženje, i kako nam mogu pružiti osećaj da smo svojim postojanjem i radom od koristi. Čini mi se da su ovakvi predmeti sve potrebniji i da predstavljaju vrlo značajnu kariku u obrazovanju budućih inženjera.
I tako već godinama radim ono što najviše volim – učim. Učim u radno vreme i u slobodno vreme, i ono najvažnije i najlepše – učim u učionici, sa studentima i od studenata. Zajedno ulažemo vreme, fakultet nam daje prostor, a na meni je ostalo da donesem temu, atmosferu i malo dodatnog „prostora“ u kome se svako oseća slobodnim da učestvuje, da razgovaramo, da se pitamo, da razmišljamo, da učimo jedni od drugih i da sazrevamo.
Prethodnih devet meseci studente-inženjere sam zamenila studentima svih usmerenja, a učionicu – ulicama i trgovima gradova u Srbiji. Premda razumem i kolege i roditelje koji se brinu za ovu školsku godinu, uz svu strepnju, brigu, strah i stres, nema mesta na kome bih radije bila tokom prethodnih meseci nego ovde. A mislim i da škole i fakulteti nikada nisu više bili autentično đački i studenski nego u ovom periodu. I danas ću da probam da sa vama podelim ponešto od onoga šta sam, lično, do sada naučila.
Naučila sam da je tišina lekovita i da, kada se podeli sa drugima – postaje još lekovitija.
Naučila sam da se može verovati ljudima, onima koje ne poznajem baš najbolje, ali i onima koje uopšte ne poznajem. Da poverenje može da bude toliko veliko da mi je bilo potrebno da prođe nekoliko dana i da se probudim usred noći da bih shvatila da sam dala najvažniju i najvredniju stvar koju imam na svetu – svoje dete, srednjoškolku, nepoznatim momcima i devojkama, studentima, da ide sa njima, danima i noćima, peške u Beograd. Bojala sam se što sam je pustila, zube sam stisla ne samo figurativno, nego i bukvalno, a pritom, istovremeno, osećala sam da je na mestu na kome treba da bude. Čak sam na neki sumanuti način osećala i da je na bezbednom među tim mladim ljudima, ali i među nepoznatim ljudima koji su pomagali oko prenoćišta i na svaki drugi način im se našli uz put. Nemam prave reči, ili je bolje da kažem – nemam uopšte reči kojima bih opisala saznanje neizmernog poverenja koje sam spoznala u mraku te noći.
Uvidela sam da smo se otuđili i da u svoja četiri zida gledamo u ogledalo u kome iznova i iznova vidimo neuspeh, sramotu, krivicu, a da to uopšte ne mora da bude tako. Dovoljno je da izađemo, da se sretnemo i pogledamo u oči.
Shvatila sam da ne moramo da ispričamo sve reči koje su se gomilale godinama u nama, dovoljno je da izađemo iz našeg grada, da hodamo, da se smejemo, da plačemo, da se bojimo i da se hrabrimo, da kuvamo, da dajemo, da delimo da bismo postali hrabriji da se menjamo. Zajedno.
Iako i dalje nemam reči kojima bih umela da opišem ljubav, poverenje, radost, opuštenost, spontanost svakodnevnih susreta, nekako sam uverena da smo svi zajedno, kroz direktno iskustvo, više naučili, postigli i sazreli nego što bi to bilo moguće za isto vreme u školskoj klupi. Na kraju dana sve što možemo je da se ugledamo na njih, jer, život ne ide unazad, niti se zadržava u prošlosti, a mladi obitavaju u kući sutrašnjice, koji vi ne možete pohoditi, čak ni u snovima svojim. (O deci, Halil DŽubran)
I za kraj, htela bih da se osvrnem na specifičnu situaciju u poslednjih mesec dana. Studenti su mesecima pozivali građane da uzmu aktivno učešće u protestima, a onda su skinuli prsluke i zaista se povukli i ostavili prazan prostor koji sada uspešno popunjavaju građani. Ogromna je hrabrost i zrelost bila potrebna da se nešto u šta ste mesecima ulagali sav svoj život i energiju svojevoljno i iskreno preda i prepusti drugima.
Trebalo je hrabrosti usuditi se na promenu, suočiti se sa mogućnošću da možda sve zajedno i ne uspe. I u takvoj atmosferi, dok oko mene provejava strepnja, bojazan i sumnja da li je ovo do sada bilo dovoljno, ja osećam uzbuđenje i iščekujem nove početke. Poverenje se, izgleda, u meni trajno naselilo.
Nakon devet meseci, radujem se novom svetu, spremnom da se rodi.
PIŠE: dr Dubravka Živković, docentkinja na Fakultetu inženjerskih nauka Kragujevac
