Ako bismo birali najuglednije Kragujevčane u ovom vremenu, to bi svakako bili Miloš Kojić i Dragan Šolak. Kojić je vrhunski naučnik, akademik, profesor Mašinskog fakulteta, s doktorskom titulom Univerziteta u Hjustonu i dugogodišnjim radom na čuvenom Harvardu.
A Šolak je, jednostavno – Dragan Šolak. Ne onaj oljagan i naružen od Vučića i njegovog stada – političkog i medijskog. Te tričarije sada kao đubre bacamo u koš. Predstavljamo Šolaka kakav stvarno jeste, a to se pokazalo još u njegovim mladalačkim danima provedenim u Kragujevcu. On je, ustvari, potvrda poznatog stava o psiho-socijalnom razvoju ličnosti koja kaže – kakav si kao dete, takav će ti uglavnom biti i život.
Skicu za portret mladog Dragana Šolaka pravimo sa njegovim najboljim drugovima iz školskog doba – osnovnog i gimnazijskog. To su Dejan Ilić, mašinski inženjer koji živi i radi u Kragujevcu, Aleksandar Sale Milić, takođe inženjer mašinstva koji već 25 godina obitava u Briselu i drugar koji se predstavlja samo kao Slobodan, jer misli da njegov javni govor o Šolaku može biti rizičan po porodicu, s obzirom kojim se poslovima bave.
Drug „do koskeˮ
Dejan Ilić je celih dvaneast godina, od 1971. do 1983, bio u istim razredima i uglavnom u istoj klupi sa drugom koga su zvali Šole. Neka ne bude neprimereno, tako ćemo ga i mi oslovljavati u ovom tekstu. Prvo su zajedno bili osam godina u Osnovnoj školi „Radoje Domanovićˮ, zatim dve godine u srednjoj školi „Toza Dragovićˮ, pa još dve godine u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji. Bilo je to vreme takozvanog usmerenog obrazovanja, a njih dvojica su bili na smeru za matematičko-tehničkog saradnika.
Zanimljivo je kako se desilo njihovo prvo bliže upoznavanje.
-Kao đaci prvaci Šole i ja smo imali iste cipele, samo su njegove bile malo veće. Kad smo se u školi preobuvali, zamenili smo cipele, pa su meni njegove bile komotne, a njemu moje tesne. Problem su rešili naši roditelji, seća se Dejan.
Na neki način, Šole mu je bio i kum.
– Dao mi je nadimak Penda i njega celog života nosim. Kad sam ga pitao šta mu znači to Penda, rekao mi je: pojma nemam. I to je ličilo baš na njega, jer je uvek imao ideje koje nama klincima nisu bile baš jasne.
Šolakovi roditelji bili su ugledni Kragujevčani. Otac Njegoš, beogradski đak, završio je Ekonomski fakultet, potom na njemu i doktorirao, radio kao najmlađi uspešan direktor u „Zastaviˮ i kao profesor na kragujevačkom Ekonomskom fakultetu. Od 1990. do 1993. bio je i dekan. Majka Beba Šolak (svi su je znali po ovom nadimku) bila je lekar, specijalista ginekologije u nekadašnjem Zdravstvenom, sada Kliničkom centru Kragujevca. Mnoge starije Kragujevčanke i danas za nju imaju samo reči hvale. Inače, otacjegoš je preminuo, a majka Beba živi ugavnom na relaciji Kragujevac-Beograd.
Ovo porodično stanje navodimo ne samo da bi se znalo da je sin Dragan imao dobro genetsko „nasleđeˮ, već da bi njegove drugovi pitali da li je zbog takvog statusa bio nadmen, uobražen, nedruštven. U odvojenim razgovorima sa sagovornicima svi su imli istu priču: bio je drugarčina „do koskeˮ. Drugovali su i u školi, i van škole, i po kućama.
Dejan i Slobodan kažu da su mnogo puta prespavali ili kod Šoleta ili Šole kod njih. Kažu, zadržimo se, omrknemo negde, i samo roditeljima javimo da idemo „na konakˮ kod druga tog i tog.
U provod sa tatinim „mirafioriemˮ
Svi su bili odlični đaci kroz celo školovanje, većina je stekla fakultetsko obrazovanje, ali veliki broj učenika iz te generacije živi u inostranstvu i uglavnom imaju uspešne profesionalne karijere. Međutim, imali su i mladalačke nestašluke i ludosti, posebno kao srednjoškolci. Slobodan prenosi sledeću priču.
– Šole i ja i još nekoliko drugara napravili smo tim za mali fudbal, dali smo mu ime „Te-En-Teˮ, i prijavimo se za turnir u Jagodini koji su organizovale „Večernje novostiˮ. Dva dana nas nema u školi i niko ne zna gde smo, a bili smo maturanti gimnazije, maj – kraj školske godine. Naša razredna Ružica Varagić zove Šoletove i moje roditelje, oni u čudu. Dobili smo po 25 neopravdanih izostanaka, a to je značilo – isključenje iz škole. Gde, pred sam kraj školske godine? Ipak, razredna nam je „preinačilaˮ kaznu, pa smo dva dana nas dvojica sami presedeli u učionici, da „nadoknadimoˮ izgubljene časove.
Sale Milić kaže da je i onda „slatkoˮ bilo da se pobegne sa nekog časa.
– Tada smo, a i u nekom slobodnom vremenu, često odlazili u Dom omladine, gde smo u bašti igrali preferans. Omiljeno mesto bio nam je i kafe „Bardˮ koji se nalazio kod glavne pošte. Inače, Šole je uvek u „džepovimaˮ imao nešto para, ali nikada se nije razbacivao, umeo je sa novcem, što je i kasnije pokazivao kao uspešan poslovni čovek.
Dejan dodaje i da im je omiljeno mesto bio kafić „Akademijaˮ koji se nalazio u blizini Gimnazije, pa je bio zgodan da se „popije pićence kad se zbriše sa časaˮ.
– Jednom smo pobegli sa časa istorije i baš smo razljutili profesora. Na sledećem času pala je grdnja pred celim razredom i profa je doslovce rekao: „Eto, oni se uplašili istorije, a Boško Buha se nije plašio kada je bacao bombe na Nemceˮ. Naravno da je komentar odeljenja bio – grohotan smeh.
Priča Dejan i kako su Šoletovi roditelji prvi iz njihovog društva kupili televizor u boji.
– Bili smo onda drugi-treći razred osnovne škole i Šole nas je vodio da gledamo taj novi „kolorˮ. Bili smo rado primani u kući Šolakovih. Njegov otac, koji je bio super lik, kad je radio kao direktor u „Zastaviˮ vodio nas je na sajmove automobila u Beogradu. Kada bismo obišli sve štandove, Njegoš nas je čašćavao večerom u kafani „Oračˮ.
Međutim, Šole i drugari su i sami sedali za volan. Kako – objašnjava Slobodan.
– Otac Njegoš imao je tada prestižni automobil „mirafioriˮ, a mi smo mu tepali „mikicaˮ. Šole uzme „mikicuˮ, nije to bilo „ukrao od tateˮ, i onda idemo u provod, često smo odlazili u neke diskoteke koje su bile u okolini grada. Doduše, tada smo svi imali vozačke dozvole. Mi u crvenoj limuzini – ma frajeri kakvih nema.
Slobodan podseća kakav je Šole bio drug i kroz jednu neveselu priču.
– Sa nekim drugim momcima imao sam saobraćajnu nesreću i ozbiljne povrede, bila mi je polomljena vilica i izbijeno nekoliko zuba. Šoletova majka Beba imala je kao lekar noćno dežurstvo i ona ga je u ponoć uvela kod mene u bolničku sobu. Zadržao se koliko je moglo, baš me je obradovao i to ću celog života da pamtim.
Atletika, fudbal, košarka
Drugovi iz detinjstva i mladosti kažu da je Dragan Šolak bio izuzetno fizički markantan. Visok, sa bujnom crnom kosom, gustim obrvama, ali uvek nasmejan.
– Jurile su ga devojke, on i nije bio baš neki veliki probirač, a skidao nam ih je k’o od šale. Znali smo i da je jedna profesorka bila zaljubljena u njega, ali Šole je ostao ’ladan, objašnjava drug Slobodan.
Izuzetno je voleo sport, a i sam se u njemu oprobao. Kratko vreme bavio se atletikom, bio je sprinter, i jedne godine bio je juniorski prvak Srbije na sto metara. Međutim, ubrzo je batalio trčanje – iz samo njemu znanih razloga, ali je kao srednjoškolac igrao košarku i fudbal. Malo rekreativno, malo takmičarski.
-U školi „Toza Dragovićˮ, pa onda u Gimnaziji, imali smo sjajnog profesora koga generacije pamte po nadimku Guki. Predavao je nacrtnu geometriju, kasnije i informatiku, i sa nama se posle časova ponašao kao drug. Voleo je košarku i često je rezervisao fiskulturnu salu da igramo basket. Među nama Šole je imao najveću visinu, a sa atletskim veštinama imao je takav odraz da kada skoči – njegova kolena dođu do moje brade, priča Slobodan.
A i u fudbalu je bio dobar. Jedne godine Šole i Dejan Ilić bili su u istom gimnazijskom timu i na srednjoškolskom takmičenju u malom fudbalu bili su prvaci grada. A koliko je Dragan bio važan igrač Dejan navodi jednu raniju školsku utakmicu.
– Ne sećam se s kim smo igrali, znam da smo na poluvremenu vodili sa 5:1. međutim, Šoletu se nešto sloši, odjednom je dobio proliv i u drugom poluvremenu nije igrao. Epilog je – tu utakmicu na kraju smo izgubili.
Uz sve to voleo je i skijanje, a Kopaonik mu je bilo omiljeno mesto, a bio je i aktivni član dramske sekcije u Gimnaziji.
– Profesori srskog jezika pomagali su nam u pripremanjima predstava sa kojima smo nastupali i u školi i na takmičenjima školskih i amaterskih pozorišta. I Šole je glumio, ali meni je najviše ostala u sećanju predstava u kojoj su on i još dvojica drugara sve vreme bili na sceni, a nisu progovorili ni reč teksta. Naime, reditelj je zamislio da njih trojica sede za stolom, nešto pijuckaju i tiho ćaskaju da to ne čuje publika, dok su drugi učesnici stvarno glumili. Pošto su praktično bili statisti, nije bilo potrebe da nešto vežbaju, ali su bili prisutni na svim probama. Važno je bilo druženje, zaključuje Slobodan.
Početak – video klub
Po ovim kazivanjima mogao bi se steći utisak da su Šolak i njegovo društvo mladalačke dane provodili u zabavljanju, igrama i nestašlucima karakterističnim za taj uzrast. Međutim, daleko od toga. Već je rečeno, svi su bili odlični đaci, a Šole i više od toga.
– Kada smo upisivali srednju školu, prva dva razreda u nekadašnjem usmerenom obrazovanju svuda su bili isti programi i mi smo upisivani prema kvartovima u kojima smo stanovali. Nama je „palaˮ škola „Toza Dragovićˮ, ugostiteljsko-turistička, koja i nije bila na dobrom glasu. Međutim, mi smo nekako izboksovali da se formira specijalizovano matematičko odeljenje sa dobrim profesorima. Tako smo dobili i dobru podlogu za nastavak školovanja u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji u trećem i četvrtom razredu, priča Dejan Ilić.
A kada su završili drugi razred srednje škole, Šolak, Slobodan i još neki iz istog društva procenili su da će im za bdućnost biti potrebno i znanje stranih jezika.
– Tokom letnjeg raspusta 1981. godine otišli smo u Englesku, u grad Brajton, gde je tada po veoma povoljnim uslovima za nas radila škola engleskog za strance. Proveli smo tamo tri nedelje sa po mnogo časova dnevno. Znam da je Šole i kasnije na sličan način učio jezik, čak je odlazio i u Los Anđeles, objašnjava Slobodan.
Posle Gimnazije Šolak je upisao elektrotehniku u Beogradu. Dogurao je do treće godine, a onda batalio fakultet. U šali njegovi drugovi kažu – već sve je naučio o „elektrici” što ga je zanimalo, pa se onda „uključio u struju” da osmišljava i razvija privatne poslove.
Svi sagovornici, školski drugovi Dragana Šolaka, jedinstveni su u oceni njegovih sposobnosti koje je ispoljavao još u đačkim danima.
Jedan kaže: Bio je tri koplja iznad drugih u generaciji, superioran dečko koji brzo misli i ima petlju da uradi ono što je naumio, ali nikada nije išao grlom u jagode. Nekada nas je zbunjivao svojim idejama i vizijama, kao klinci često nismo mogli da razumemo kako zamišlja neke buduće poslove. Posedovao je veliku radnu energiju, a i radni moral.
Drugi nastavlja: Izuzetan momak i isti takav drug. Još u školi je pokazivao ambicije da bude najbolji u svemu što radi, a znao je šta hoće. Sve su to bile dobre predispozicije za njegov budući privatni biznis.
Treći zaključak: Mogao je da postane šta god je hteo, a koji će mu biti budući profesionalni put moglo se naslutiti još kada je kao veoma mlad otvorio prvi video klub u Kragujevcu, zvao se „Majaˮ.
O Šolakovom daljem životnom i radnom putu može se znati iz tekstova koji su se bavili njegovom biografijom, uz obavezno izbegavanje petparačke štampe i priča zlonamernih i sujetnih političara i tajkuna. Što bi Šumadinci rekli, oni mogu da mu „pljunu pod prozorˮ.
Pripremajući se za ovaj razgovor jedan njegov školski drug zapisao je, da ne bi nešto preskočio, osnovne Šoletove osobine. To su (citat): odlučnost, hrabrost, odgovornost, iskrenost, tolerancija, humanost. Drugim rečima, to su crte karaktera jedne ličnosti.
Dakle, ima istine u tumačenju – kakav si kao dete, takav će ti i život biti.
Piše: Miroslav Jovanović
(Fotografije su izprivatne arhive Dejana Ilića)
