Još 18. decembra, dan posle izbora, sa devedeset posto verovatnoće moglo se pretpostaviti ko će u Kragujevcu deliti kolač lokalne vlasti. Za to je bilo dovoljno prosto ukrštanje matematike i političkog iskustva: naprednjaci plus dosadašnji koalicioni partneri socijalisti i grupa građana „300 Kragujevčana” i još plus dve manjinske stranke. Kad se saberu svi njihovi dobijeni odbornički mandati dobija se zbir 51, što nije neka ubedljiva skupštinska većina – samo sedam pozicija preko polovine od ukupno 87 mesta, ali dovoljna da se napravi kompletna kadrovska slagalica gradske vlasti.
Za razliku od prethodnih lokalnih izbora 2020. godine, kada je Srpska napredna stranka (sa patuljastim koalicionim partnerima) sa osvojenih 46 odborničkih mandata teoretski i sama mogla da formira vlast, sada je dobila 38 mesta, što je značilo da za skupštinsku većinu mora da traži partnere za postizbornu koaliciju. Za to su im kao kec na desetku pali socijalisti sa šest i „300 Kragujevčana” sa četiri odbornika, znači njih desetoro, i eto prevage u gradskom parlamentu.
Naravno da takvo partnerstvo ima i svoju cenu, pa je na konstitutivnoj sednici Skupštine grada prošle nedelje šef kragujevačkih socijalista Ivica Momčilović predložen i, dabome, izabran za predsednika Skupštine. Odmah su stigle ocene da je dosadašnji zamenik gradonačelnika preplaćen, međutim političko tržište tako funkcioniše. SPS je sa nepunih sedam procenata glasova dobijenih na izborima izboksovao visoku funckiju, ali oni su, realno, imali veliki ucenjivački potencijal, s obzirom da naprednjaci bez socijalista ne bi mogli da prave skupštinsku većinu. SPS će svakako dobiti još neko „udomljenje” u izvršnoj vlasti i javnim preduzećima i ustanovama. Takozvani „jezičak na vagi” uvek i svuda se dobro plaća.
Doduše, sama funkcija predsednika Skupštine zvuči kao visoka, ona formalno to i jeste u hijerarhiji vlasti, ali njena stvarna težina nije takva. U našem parlamentarnom sistemu gde su odbornici većine (kao i narodni poslanici u republičkom parlamentu) puka glasačka mašina koja aminuje odluke koje su sročene u izvršnoj vlasti kao centru moći, onaj ko predsedava u skupštini dođe kao „skretničar”. Za najvažniju veštinu uzima mu se ućutkivanje opozicije, dok sa „svojima” jedino može da ima problema ako ne razumeju njegov mig kada treba da dignu ruku „za”, a kada „protiv”. Svejedno, vlast je slatka, makar i da nema neku realnu moć.
To se potvrdilo i sa grupom građana „300 Kragujevčana” koju predvodi Dušan Zeka Aleksić. Ova organizacija na decembarskim izborima dobila je nešto više od četiri hiljade glasova i četiri odbornička mandata, mada ima sumnjičavih Kragujevčana koji misle da je Zekinu listu kod glasača „pogurala” neka od vladajućih stranaka.
Neuspeo pokušaj opozicije
Kako bilo, čim su sabrali dobijene glasove i odbornička mesta socijalisti i „300 Kragujevčana” počeli su da pokazuju međusobnu bliskost, uviđajući da je njihov izborni kapacitet baš onoliki koliko naprednjacima nedostaje za formiranje skupštinske većine.
„Smuvali” su se, što bi u klinačkom žargonu značilo da su ušli u flert, i počeli da kuliraju – bez javnih obraćanja.
Ovim dvema izbornim listama obratila se i gradska opozicija, koja se zbližila tek posle izbora, a pred glasače su izašli u pet kolona, sa velikodušnom ponudom da se „udruže”, da naprednjake ostave bez mogućnosti da formiraju vlast, a da nagrada za to bude – gradonačelničko mesto Ivici Momčiloviću. Naravno, bilo bi tu još benefita za socijaliste, naravno i za Zeku i njegove, bar za nekoliko, jer 300 je previše.
Da li je kragujevačka opozicija verovala da je ova ponuda bila u domenu realnog, bez obzira koliko su političke trgovine kod nas moguće i isplative, ili je to bilo puštanje probnog balona da bi se testirala druga strana, o tome može samo da se spekuliše. Neutralni posmatrači u ovom manevru opozicije videli su pucanj u prazno, jer su se u prethodnom mandatu i socijalisti i Kragujevčani, odnosno Zeka kao jedan od njih, dobro ušuškali kod naprednjaka i čist pragmatizam govorio im je da se manu eksperimenata kada i sa skromnim izbornim učinkom mogu da se dobiju lepa mestašca u strukturi nove gradske vlasti. Tačnije, naprednjaci su u poziciji da moraju da im daju više nego što su im građani dali na izborima.
Uzalud su opozicionari poželjne potencijalne partnere pokušavali da ubede da su kod naprednjaka do sada imali loš tretman, da su bili poniženi i potcenjeni. Naravno da je u tome bilo preterivanja, ali važnije je što su se nove udavače držale stare ljubavi.
Novi mandat Dašiću?
Ritam tekućeg izbornog procesa u Kragujevcu mogao bi se opisati kao – ubrzaj, pa prikoči. Prvo su ničim izazvani raspisani vanredni lokalni izbori (pola godine pre nego što bi redovno sledovali), pre toga je gradonačelnik dobio depešu iz Beograda da hitno podnese ostavku, pa da se raspusti gradska Skupština. Onda je došla trange-frange izborna kampanja i 17. decembra. Sve se zahuktalo i na „stani pani”.
Potom je došla laganica. Odbornici novog saziva Skupštine grada prvi put su se okupili tek 13. februara, mada je deo opozicije bojkotovao tu sednicu, potvrđeni su odbornički mandati i izabrani predsednik i sekretar, čime je novi lokalni parlament formalno konstituisan, bez prekoračenja roka koji je propisan zakonom.
Očekivalo se da će biti ponovljena praksa iz svih prethodnih godina – da se odmah posle konstitutivne po hitnom postupku zakaže sednica Skupštine na kojoj se bira gradonačelnik, njegov zamenik i Gradsko veće – odnosno kompletna izvršna vlast. Međutim, to ovoga puta nije urađeno i do odlaska ovog teksta u štampu, u sredu ujutru, nije se znalo kada će biti održano to novo – „izborno” zasedanje.
Izvan krugova koji su već napravili novu/staru skupštinsku većinu nema informacija da li je negde zapelo kod važnih kadrovskih rešenja ili je reč samo o taktici „polako, ali sigurno”. Po čaršijskim abrovima dve viđene dame iz Srpske napredne stranke pokazale su aspiracije na gradonačelničko mesto, stekle su i izvesnu podršku kod članstva u gradskoj organizaciji, ali za to se ne pita ni članstvo, ni građanstvo, već će biti onako kako „vrhovni” odredi.
A šef je, kako Vučića oslovljava doskorašnja premijerka Brnabić, navodno već odredio da Nikola Dašić dobije drugi gradonačelnički mandat, bez obzira što je ranije umeo da ga bocne po kojom kritikom, recimo za odugovlačenje rekonstrukcije Tržnice.
Treba verovati da neće proći još mnogo dana dok se ne potvrdi hoće li (ili neće) Dašić u naredne četiri godine voditi Kragujevac. On je na toj funkciji pokazao zavidnu lojalnost partiji, odnosno vođi, u poslednje vreme često se obraćao saopštenjima za javnost kojima je branio njegov „lik i delo”, međutim kao gradonačelnik je delovao usporeno i inertno, prema Beogradu podanički (valjda se tako kod naprednjaka mora), dosta bezidejno i sa nedovoljno autoriteta kod drugih funkcionera u gradskoj upravi i celokupnom javnom sektoru kojim upravlja grad. Ali, što nam je – to nam je.
Ko će u Gradsko veće
Podjednako je važno ko će uz gradonačelnika i njegovog novog zamenika (to je sada baš nepoznanica) činiti izvršnu vlast, uslovno rečeno lokalnu „vladu” oličenu u Gradskom veću, jer faktički tamo se odlučuje, a u Skupštini samo „overava”.
Sva dosadašnja iskustva, ne samo od kada je na vlasti Srpska napredna stranka, nisu dobra. Članovi Gradskog veća uglavnom su birani tako što su namirivane takozvane stranačke kvote, odnosno deljen kolač vlasti između njenih aktera, pa je ovo telo više služilo za udovoljavanje partijskih apetita nego što se odlikovalo stručnošću i kompetentnošću. Uostalom, tako se sastavlja i republička Vlada.
Gradsko veće ima trinaest članova, osim dvoje-troje svi su tipični stranački ljudi i pored gradonačelnika i njegovog zamenika koji ulaze u sastav po funkcijama, ostalih jedanaestoro drže određene resore – od razvoja, investicija, komunalnih delatnosti, zdravstva i prosvete, do kulture i sporta. Da li će se i ubuduće zadržati isti resori ili će biti nekih promena, kako se priča, više po afinitetima pojedinaca nego stvarnim potrebama, znaće se kad Skupština izglasa novo Gradsko veće.
Formiranje lokalne vlasti biće završeno postavljanjem pomoćnika gradonačelika, ali to je diskreciono pravo samog gradonačelnika. Njegov broj nije ograničen, sada ih je četvoro, mada su malo čudna ovlašćenja bar za dvoje – jedan „pokriva” saradnju sa crkvama i verskim zajednicama, a drugi turizam! Međutim, i to je rezultat „čašćavanja” za lojalnost gradskoj vlasti.
Na kraju, trebalo bi da se izaberu i načelnici grdskih uprava, poželjno bi bilo da to bude putem javnog konkursa, jer sada su svi vršioci dužnosti i to po više puta zaredom.
Skoro sve je bukvalno „na čekanju”, dokle će ta „čekaonica” biti otvorena neizvesno je, a što se tiče brojnih izbornih neregularnosti, kojih je i u Kragujevcu i te kako bilo, izgleda da su trenutno stavljena ad akta. Jedino ostaje da se vidi kako će se ponašati opozicija u gradskoj Skupštini, ona je sa 36 odbornika prilično brojna, a da li će i njihova snaga biti srazmerna broju?
Deluje baš kao kuriozitet, s obzirom na ranija isustva, da bar do sada nije bilo „preletanja” iz opozicionih redova u vladajuću većinu, što ne znači da ih neće biti.
Politika je to.
