Svi mi se ponekad nalazimo u situaciji da koristimo u realnom životu ono što kritikujemo u teoriji. Ja sam jedan od najstrožih kritičara zaključivanja po analogiji, a stalno ga koristim. Naročito u analizama režima našeg sadašnjeg predsednika.
Naime, silogizam kao osnovni alat u logičkom zaključivanju uvek ima tri nivoa – pojedinačno, posebno i opšte. Smatra se najpouzdanijim ako idemo od opšteg ka posebnom (dedukcija), dok u analogiji upoređujemo dva događaja na osnovu posebnog, pa u to uguravamo pojedinačno, te potom opšte. To je, u najmanju ruku, klimav logički proces, pun proizvoljnosti. E, sada, ja sam u jednom od ovih tekstova poredio Miloševićev režim sa ovim našim ćacijevskim i zaključio da, kao što je posle studentske pobune 1996, Miloševićev režim bio poljuljan, ali nije pao sve do 2000, tako i ovaj režim neće tako brzo pasti. I, evo, on pokušava da se održi do 2027. Oni koji ga ne vole nadaju se da neće uspeti, a oni koji još uvek veruju u njega nadaju se da će to biti mnogo duže.
Sve se klima, ali Veliki Ćaci još ne pada. A zašto je to tako?
Pa, Ćaci Veliki se veoma dobro uklopio sa malograđanskim „osećajem feelingaˮ koji preovlađuje u narodnim masama uopšte, a u našem narodu naročito. Setite se samo da je i Milošević šokirao naciju kad je na jednom skupu izjavio da će nešto biti „malo morgenˮ, ali je to i cementiralo njegov odnos sa malograđanštinom koja preovlađuje u našim masama. Ipak, u prostakluku on je bio mala maca za Velikog Ćacija. Prvo, da su se pojavili ćaci u njegovo vreme (bilo ih je, ali nisu imali to ime), Milošević svakako ne bi nosio majicu „I ja sam Ćaciˮ, niti bi gurao studente 2.0.
A među Ćacijevim sledbenicima ima mnogo onih koji smatraju da se ne treba mnogo prenemagati, da ne treba biti pristojan. Sad, što taj sloj Veliki Ćaci naziva pristojnom Srbijom, posledica je toga što se, kad na vlasti nad mnogobrojnim ćacijima, imate jednog Velikog Ćacija, otvore ustave nebeske, pa pokulja sav mulj iz duša poniženih i uvređenih. Onih koje su nastavnici i profesori mrzeli, sve izigravajući neku finoću, te im nisu dali da završe školu. Onih koji preziru ono što ne razumeju, pa vam kažu, vama koji ste sedam puta gledali „Odiseju u Svemiruˮ, da je to izvikan film koji hvale samo oni koji čitaju kritike. A vi koji ste zaista čitali kritike, pokunjite se kao da ste nešto loše uradili, pa i ne pokušate da govorite o poetici toga filma koja vas je omađijala! Koliko smo takvih ćacija svi sreli u životu, samo što se onda nisu zvali ćaci!
No, Ćaci poglavica, kao i svaki poglavica, prihvatio je veru mase u sebe, pa i sam poverovao da je bogomdan, da ima istorijsku ulogu odbrane srpstva. Studenti koji ruše njegov režim optužuju se da ruše državu.
Optužuju se i za antisrpstvo, ali to ne prolazi kod naroda, jer on vidi da je to obratno, pa dočekuje studente hlebom i solju. Verovatno će jedna od najvećih zasluga studenata ostati to što su ubedili većinu stanovništva Srbije da kad ruše velikog Ćacija ne ruše državu. Jer moja komšinica, koja je ljubitelj ćacija, a naročito Velikog, s ponosom kaže da njen unuk, dobar student, ali ne ćaci, podržava proteste. Jer to sada već postaje in!
Dakle, on čeka 2027. godinu! Naime, svestan da mu se ovako nešto nikad nije desilo i da su mu odbrojani dani, on želi da ode „neporaženˮ, zato što nije promenio ustav (i tu se vidi koliko su izbori 2023. bili značajni, jer su mu onemogućili da ima dvotrećinsku većinu u skupštini i da može da menja ustav po volji), dakle, da ode po sili zakona, a ne poražen na izborima.
Naime, postoji verovanje da su psihopate sasvim bez empatije, ali ono je pogrešno. Psihopata mora da se identifikuje sa svojom žrtvom, da bi znao gde da je udari, koje mesto joj je najosetljivije. Odnosno, psihopate selektivno primenjuju empatiju. Evo vam primera Hermana Geringa koji je bez ikakve empatije slao milione Jevreja u logore, a štitio je od Gestapoa svoga rođenog brata Alberta, koji je bio biznismen i izvlačio je iz kandži Gestapoa svoje prijatelje Jevreje, te ga je Gestapo uzeo na zub. Slično Veliki Ćaci šalje u zatvor studente i građane, za prestupe tipa zloglasnog „verbalnog delikta“, a svoje simpatizere abolira za lomljenje vilica, gaženje kolima (šta će, čovek, kad mu je zatvoren put), i slične „pristojneˮ (jer potiču od „pristojne Srbijeˮ) prekršaje.
No, studenti su nova zvezda na našem političkom nebu, zvezda koja se pojavila „viš̓ Srbije po nebu vedromeˮ, i iskoristiće svaku njegovu grešku da ga primoraju da raspiše izbore. Kako uzbudljivim studenti čine ovo vreme, možemo da posmatramo umno, pojmovno mišljenje samosvesne mase u borbi sa zdravim razumom „pristojne Srbijeˮ. Logički gledano „pristojna Srbijaˮ nema nikakve šanse! Ali, u skladu sa stavom da nije tačna teza „pobednici pišu istorijuˮ, već da ona treba da glasi „istoriju pišu mase, a zapisuju je pobedniciˮ, treba biti oprezan…
Mi prisustvujemo novoj istorijskoj pojavi, samosvesna studentska masa protiv razularene mase „pristojne Srbijeˮ, videćemo ko će da piše istoriju, a ko će da je zapisuje!
Ipak, masa „pristojne Srbije“ jeste masa prinude i raspada se bez prinude, a samosvesna studentska masa opstaje i kad nije zajedno, i već je uspela da oslabi dejstvo prinude ovog režima.
Prema tome, rezultat je očigledan, samo je pitanje vremena.
Međutim, opet se dešavaju stvari koje bi mogle da utiču na razvoj događaja. Mladen Nenadić, specijalni tužilac Javnog tužilaštva za organizovani kriminal (JTOK), izašo je iz senke ćacijevskog bajraka i dao nalog za hapšenje nekoliko ministara i drugih visoko pozicioniranih funkcionera, na šta je Ćacijeva štampa oštro reagovala tvrdeći da je u pitanju državni udar, potpomognut od Zapada. Odmah su požurili navodni oponenti da izlaze sa teorijama zavere tipa Ćaci supermen je sve to smislio da još jednom obmane javnost i nadigra studente. Zašto ti ljudi koji kažu da su protiv ovog režima i da mrze Ćacija, pripisuju takve genijalne poteze Velikom?
Nije on taj kapacitet. On je naviko da ima dužurnog krivca – to su bili prvo Đilas, pa Đilas i Šolak, sad je to Nenadić.
Piše: Vladimir M. Ristić
