Duž naselja Barutana vijuga Balkanska ulica, a na njenom kraju nalazi se stambena zgrada sa brojem 95 koju komšije iz kraja zovu Tigrica. Već godinama kolaju priče da je imanje na kome je zgrada napravljena – ukleto. Do skoro, neverne Tome su sumnjičavo negirale ovu priču dok tabloid „Pismonoša” svojim istraživačkim feljtonom nije otklonio sve dileme.
Naime, pre pola veka zemljište je pripadalo porodici Jugović, poznatoj po prekoj naravi svih njenih članova. Pošto su čeljad bila tvrdoglava i nedokazana neretko je dolazilo do porodičnih sukoba. Imanje nije bilo veliko, ali nikako nisu mogli da ga među sobom podele. Dok je otac porodice Bogdan Jugović – Valter bio živ, nekako je uspevao da ih drži na okupu, ali posle njegove smrti nastao je opšti haos.
Obuzeti bratskom mržnjom Jugovići nisu mogli da se dogovore i sami razgraniče, pa im je država oduzela zemlju. Na imanju porodice Jugović izgrađeno je naselje u čijem se centru ponosno šepurila osmospratnica zvana Tigrica. Neki kažu da je nadimak nastao zbog tufnaste fasade, dok drugi tvrde da je kum imao u vidu snagu i moć države koja je na mestu gde su se nekada skupljale zmije i beskućnici izgradila velelepnu stambenu lepoticu.
Stari žitelji naselja Barutana tvrde da je Valterova udovica i majka braće Jugović, svojevremeno proklela sve one koji će u budućnosti živeti na otetoj zemlji: „Neka budu živi i zdravi, ali da im đavo nikada ne da mira!”.
Godine su prolazile, radni ljudi i građani su se doseljavali i veoma retko napuštali ovo prelepo zdanje. Ipak, onaj vrag iz kletve gospođe Jugović stanarima nije dao mira. Voleli su zgradu, ali ne i komšije. Svađali su se, raspravljali, tukli i nikada nisu mogli da se slože. Na dan kada se birao predsednik kućnog saveta opšta nesloga dostigla je vrhunac. Prvi nesporazum nastao je oko izbornih uslova. Jedni su bili za to da svaki nosilac stanarskog prava može da glasa, dok su se drugi zalagali za princip „jedan stan, jedan glas”. Bilo je tu svega i svačega, od optužbi za izdaju do poziva na bojkot, ali posle mnogo muka predsednik je na kraju izabran.
Prvi među jednakima postao je Dane Franić sa trećeg sprata. U zgradi je i dalje vladala međususedska napetost, ali su bar neke stvari krenule na bolje. Stepenište se redovno čistilo, lift je uvek bio ispravan, a sastanci kućnog saveta održavali su se svakog četvrtka tačno u devetnaest nula, nula.
Franićev najbolji prijatelj i zamenik na važnoj funkciji bio je komšija Milat Spasić. Pred svaki sastanak kućnog saveta njih dvojica bi kafenisali u bifeu „Una”, sastavljali dnevni red i pravili strategiju u cilju poboljšanja dobrosusedskih odnosa. Najviše problema pravio im je bundžija s osmog, ekonom u fudbalskom klubu „Žuti mesec” Vukašin Zečević zvani Cava. Sve što su predsednik i njegov zamenik predlagali Cava bi odmah kontrirao.
Stanari se u mnogo čemu nisu slagali, ali im je jedno bilo zajedničko – opšta gužva i višak stanara. Što bi Puniša Veliki s prizemlja rekao: „Ima nas vala k’o Kineza!”. Naime, u dvosobnim stanovima živele su u proseku bar dve porodice. Roditelji, koji su nekada dobili i privatizovali stambenu jedinicu, podizali su u njoj decu i u istom stanu dočekali unučiće. Posle tri decenije jedino se promenio raspored spavanja, pa su se najstariji članovi potucali po dnevnom boravaku, gde bi svake večeri razvlačili stari trosed. Zbog teskobe i višegeneracijskog nerazumevanja u zgradi su svi bili nervozni. Matorci su se nadali da će se njihova „trideset (i kusur) godišnja deca” konačno osamostaliti, srednja generacija je priželjkivala da se mama i tata presele na plac ili u selo, dok su najmlađi samo čakali kada će se baba i deda trajno odseliti na onaj svet, kako bi se dokopali njihove sobe.
Tako je u pretrpanim stanovima često dolazilo do nesporazuma, sukoba, pa i fizičkih obračuna. Predsedniku kućnog saveta snaja konstantno preti da će mu počupati i ono malo kose što mu je ostalo, dok se zamenik bojao zeta koji mu je redovno mlatio ćerku. Dan pre sastanka, Dane i Milat su pripremili novu strategiju.
„Milate brate, sećaš li se kada je stari Mlađa Radovanović pretukao celu familiju, posle čega mu je žena završila u šok sobi?”, prisećao se predsednik Franić.
„Ko bi to, prijatelju, zaboravio! Od tada je prošlo tridesetak godina! Mlađan se dugo skrivao, ali je na kraju ipak zaglavio robiju. Ako ćemo pošteno, ni njegov sestrić Vukašin nije neka cvećka, al’ mu ništa ne možemo”, uzvratio je drug Spasić.
„Nešto razmišljam”, reče Dane. „Nasilje se vraća u našu zgradu, pa na svakom spratu imamo bar po jednog siledžiju. Eto moja snaja, tvoj zet, a i taj Zečević…”
„Trebalo bi to sprečiti na vreme dok stvari ne izmaknu kontroli!”, složio se zamenik.
„Šta misliš da predložimo rezoluciju protiv porodičnog nasilja koja ne bi bila obavezujuća, ali bi tako bar poslali proruku da niko ne sme da nas bije!”
„Sjajna ideja!”, uzviknuo je Milat. „Ubacićemo amandman da se ne radi o individualnoj odgovornosti, kako nas ne bi pogrešno shvatili! Odoh da prekucam dnevni red, a rezoluciju ćemo staviti kao prvu tačku!”
Pošto je oprao i ispeglao fudbalske dresove i navijačke zastave, Vukašin Zečević Cava je svratio do stranke da pomogne oko dostave paketa za socijalno ugrožene kapilarne glasače. Iznenada je primetio papir na kome je bio otkucan dnevni red sastanka kućnog saveta. Pažnju mu je privukla prva tačka: „Rezolucija o danu promišljanja i sećanja na porodično nasilje koje je počinio Mlađa Radovanović”.
„To su one matore jajare što ih bije kako ko stigne, pa im je sad kriv moj ujka! Nismo mi siledžijska familija! Nećete da dirate u stare rane, ja vam kažem!”, besneo je u sebi. Popeo se do osmog sprata, ušao u stan i odmah postrojio članove porodice. Zavladala je potpuna tišina. Vukašin se nakašljao i počeo da izdaje naređenja.
„Slušaj ovamo! Deco ostavite odmah te knjige i krenite od stana do stana. Ponudite komšijama pomoć, ako treba da se ode do apoteke ili samoposluge! Pravite se da je sve u najboljem redu, iako nam rade o glavi! A ti ženo odmah da umesiš punu vanglu salčića! Sećaš se kako su ih na slavi svi hvalili, pa čak i onaj baksuz s trećeg sprata!”
“Bog s tobom Vukašine, pa ko još pravi salčiće u sred leta?!”, iznenadila se supruga.
Pola sata kasnije gospođa Zečević je vadila salo iz zamrzivača, dok su deca pomagala susedima. Prva tura salčića je već bila gotova. Cava ih je spakovao u pletenu korpu i krenuo od vrata do vrata da počasti komšije.
Dok su uzimali kolače, Zečević im je usput pomenuo da sutra na sastanku kućnog saveta glasaju protiv Rezolucije o porodičnom nasilju. Susedi bi obećali podršku, a onda brže bolje zatvarali vrata kako bi što pre degustirali specijalitet koji su nekada davno pripremale njihove bake. Sve je išlo po planu dok nije stigao do trećeg sparta, U stanu broj 15 živela je porodica Mileta Bošnjakovića. Kada je domaćin otvorio vrata Vukašin se srdačno iskezio, ponudio komšiju salčićima i zamolio da glasa protiv predloga.
„Ne jedem ja komšija salčiće zbog holesterola, ali bi mi trebalo trista evra da registrujem auto!”
„Nemam, komšija, sreće mi!”, pravdao se Zečević. „Uzmi kolače za decu!”
“Deca drže dijetu! Nego, znaš šta, za trista bi’ glasao protiv, a za stotku ću biti uzdržan!”
Zečević nije želeo ništa da rizikuje: „Ma neće oni nas da proglase siledžijskom porodicom!”, pomislio je dok je vadio sto evra iz zadnjeg džepa. Pošto je završio kampanju, bilo mu je jasno da nije obezbedio dovoljno sigurnih glasova. „Eh, kada bi uzdržani glasali protiv, gde mi kraj bio! Ali videće oni ko je Vukašin Zečević, očuvaću ujkin obraz po svaku cenu!”
Narednog dana Cava se pripremio za sastanak kućnog saveta. Poneo je ujakovu fotografiju, uvio se u zastavu FK „Žuti mesec” i razvio transparent „Mi nismo siledžijska porodica”. Poveo je i ćerku da snima njegov performas mobilnim telefonom. Sačekao je da Dane Franić otvori skup stanara i čim je počela diskusija o rezoluciji, Vukašin se javio za reč:
„Naša familija je jedna od retkih antinasiledžijki orijentisanih i zato smo platili veliku cenu. Zašto nismo krenuli od toga? Niko ne treba da potceni ljude u ovoj sali jer će svi sve da razumeju. Predsednik Franić je rekao „mi podjednako žalimo žrtve nasilja na svim stranama”, a što niste to stavili u rezolucju? Nema takve rečenice, jer to ne misle. Pitam predlagače i čekam odgovor, zašto vam je bilo potrebno da vršite toliki pritisak samo protiv jedne familije i protiv mog ujka Mlađe? Zašto ste pretili stanarima koji nisu hteli da glasaju za ovu rezoluciju? Ima jedna poštena porodica koja se ne plaši da kaže da će glasati protiv rezolucije. Ovde se ne radi o pomirenju, ovde nije reč o sećanjima, ovo je nešto što će otvoriti stare rane i napraviti poptuni međususedski haos. Na kraju želim da vam dam jedan poklon, gospodine predsedniče. Znam da ne smem da raširim transparent, ali doneću ga vama!”
Posle kraće diskusije, Rezolucija je usvojena većinom glasova uz priličan broj uzdržanih stanara. Zečevići su na opšte čuđenje komšija još nekoliko dana šetali ogrnuti transparentom, a onda je čitava frka oko nasilja u porodici otišla u zaborav. Ponekad, na slavama i rođendanima stanari zgrade u Balkanskoj 95 sa podsmehom se prisete cirkusa koji je na sastanku kućnog saveta napravio komšija Cava. Vukašin Zečević im glasanje nikada nije oprostio. Pošto je još jednom istukao ženu, a decu isterao napolje, stavio je prst na čelo i ozbiljno se zamislio nad životom:
Ja sam smešan čovek. Oni me sada nazivaju ludakom. To bi za mene bilo unapređenje, kada za njih još uvek ne bih ostao isto onako smešan kao i ranije. Ali sada se ja više ne ljutim, sada su mi svi oni dragi, čak i kada me ismevaju — i tada su mi zbog nečeg naročito dragi. Ja bih se i sam smejao sa njima — ne baš sebi, već iz ljubavi prema njima, da ne osećam takvu tugu kada ih gledam. Tužan sam zato što oni ne znaju istinu, a ja znam. Oh, kako je teško sam znati istinu! Ali oni to neće shvatiti. Ne, neće shvatiti.
(U tekstu je korišćen citat iz priče „San smešnog čoveka” F. M. Dostojevskog)
Piše:Dejan Krstić
