Zove me prijatelj koji je prestao je da gleda nove filmove sredinom osamdesetih, a od muzike sluša samo Lea Martina i Hulija Iglesijasa. Na pitanje – zašto, usledio je odgovor kao iz topa: „Nije to više kao nekada kada smo uživali u vesternima i nežnim tonovima San Rema i Beogradskog proleća…” Oćutah istinu da je od tog vremena snimljeno nekoliko miliona filmova, da je „otkriven” rokenrol, a iz njega se ispileli pank, hevi metal, rep, grindž… ali pošto je moju pažnju izgubio još kod Iglesijasa, odlučio sam da prekinem polemiku.
Potom smo razmenili još nekoliko uobičajenih, kurtoaznih fraza, pa je svako otišao na svoje radne zadatke.
Samo što smo završili telefonski razgovor, sa istog broja su počele da stižu razne nostalgične kukumavke tipa: „Kiki, bronhi, žmurke, lastiš… Po ulici bosi, sendviči za rođendan, crtani film u 19:15, žičani telefon sa dvojnikom, sankanje, grudvanje i samo još pet minuta… Eto, to sam godište!”. Ili ona srceparajuće rimovana iz pera poznatog pisca: „Traži se ono davno vreme, traži se onaj slatki čas, kad nismo imali ništa, jeli uglavnom hleb i mast. Čim zagrizeš jabuku, daj mi jedan griz, kad ližeš sladoled daj jedan liz, kad neko puši, daj mi jedan dim, kad voziš bicikl, daj jedan krug, ko ima loptu, dodaj, budi drug. Traži se ono davno vreme, traži se onaj slatki čas, kad nismo imali ništa, sem grada ulica i nas.” M. Kapor.
Pošto je u meni proradio matori namćor, počeo sam da postavljam logična pitanja – zašto je bilo lepo kada nismo imali ništa? Zar nije prijatnije po ulici hodati obuven, a crtane filmove gledati kad nam se prohte? Da li su baš hleb i mast, makar bili i sa alevom paprikom, nešto najukusnije što nudi svetsko kulinarstvo?
Dok sam se svađao sam sa sobom stiže poruka od kuma sa jednom starom fotografijom. Na slici od pre mnogo godina kragujevački berberin Lija sa mušterijama. Odmah mi na pamet pade brica dođoš kod koga dugo nisam svraćao. Njegove usluge mi nisu preko potrebne, ali me društvo i atmosfera u Slavinoj berbernici uvek oraspolože.
Na putu do frizerske radnje u susret mi idu besni automobili, nabudženi motori, a sve je više i ovih električnih po imenu „Tesla”. Ako bih želeo da budem patetičan kao prijatelj sa društvenih mreža, odmah bih zažalio za kaldrmom iz Daničićeve i Skrelićeve i sa setom pomislio na „fiću” i „tristaća” u kojima sam se kao klinac vozio. Možda sam se pokondirio, ali mi više prija udobna vožnja po glatkom asfaltu u automobilu sa dobrim amortizerima.
Približavam se Slavinom salonu za šišanje, nekoliko parkiranih „japanaca” i „amerikanaca” na četiri točka a na počasnom mestu „fiat 500” prozveden u Kragujevcu. Ulazim u radnju sa fotografijom berberina Lije i namerom da ubedim vlasnika da je stavi na „zid slavnih”. Dok je šišao Srpka mehaničara Slava je podigao pogled prema vratima i vidno iznenađen prokomentarisao:
– Vidi, vidi, Šumadinac se smilovao da svrati kod prijatelja. Mislio sam da si se naljutio!
Ko može da se naljuti na najboljeg muškog frizera Severne Amerike, odgovaram snishodljivo.
– Vidim pišeš neke parodije, pošalice i trlalajke, a na bricu dođoša si potpuno zaboravio, neumoljiv je berberin.
Ti znači čitaš „Kragujevačke novine”?! Ako je tako onda bi bio red i da platiš cicijo jedna! Kako ti ono kažeš – ni kod babe nema džabe, pecnuo sam ga gde je najosetljiviji.
U improvizovanoj čekaonici svoj red strpljivo su čekali doktor Boban i Lepomir, nostalgičar sa početka priče. Doca je poznat kao večiti kontraš i veliki zajebant, a na pitanje odakle je, spremno bi uzvratio da je iz Jugoslavije. Lepi koji za sebe kaže da je „čova iz Begiša” oduvek je inspirisao doktora da svoj smisao za humor razvije do savršenstva. Pozdravio sam prisutne trudeći se da odobrovoljim majstor Slavu kome još uvek nije bilo pravo što sam ga u tekstovima zapostavio.
Hajde, brico, nemoj da se ljutiš, vidi šta sam ti doneo. Ovo je fotografija majstor Lije, čuvenog kragujevačkog berberina. Mislim da bi se lepo uklopila na tvom zavičajnom zidu važnih ljudi iz starog kraja, pokušao sam da odobrovoljim domaćina.
– Dobra fotka, hajde, zalepi je ispod Zvonka Bogdana, a pored mog majstora Lacike, odgovorio je Slava odmereno.
„Čekači s klupe za rezervne šišače” ošacovali su staru fotografiju, a Lepomir u svojoj svakodnevnoj „uniformi” – nebo plava košulja Đovani Fabroni s belom kragnom, sako Boss, Burberi farmerke i Prada čizmice – pitao me je iznenađeno:
– Što ne reče malopre da ćeš i ti na šišanje, pa da dođemo zajedno?
– Trebalo je da mu kažeš da se čovek lepo obuče, podbadao je Boban.
– Ne zajebavaj, doktore, Lepi na sebi ima krpice vredne bar ’iljadu dolara, dopunio je Slava. Nego, Lepomire, nikako da te pitam, čime se ti baviš, prijatelju?
– U penziji sam već dve godine, odovorio je i zavrnuo rukav na košulji.
– E, moj Šumadinac, ti se jebavaš po banci i pljačkaš pošten svet, sastavljaš ova tvoja pismena za novine, a ideš okolo k’o neki šilibajzer. Vidiš kako se oblači američki penzioner!
– Ima se, može se, nadovezao se doktor.
– To su neke stare navike iz Begiša, kod nas je nepristojno nositi bofl, pravdao se Lepomir.
Prema sopstvenom svedočenju, Lepi je u mladosti bio „poznati” fotoreporter, ali ništa od svojih radova nije sa sobom poneo u Ameriku. Kasnije mu je nešto bilo mrsko da fotografiše, pa se tokom emigrantske karijere mahom bavio potragom za vlastitim identitetom. Prodavao je „Cepter” posuđe i „Timeshare”, vozio limuzine, gde su mu skupa odela puno pomogla. Jednom prilikom, na zadnjem sedištu Lepomirovog auta provozala se i švalerka jednog poznatog reditelja. Doktor Boban je oduvek sumnjao u biografske podatke svog novostečenog prijatelja, mada je pravu istinu malo ko znao.
– Pošto si u starom kraju bio umetnik fotografske provenijencije, reci nam tvoje stručno mišljenje o ovoj požuteloj slici na kojoj je kragujevački berberin sa mušterijama. Hajde da i mi obični smrtnici nešto naučimo, pecnuo je doca „čovu iz Begiša”.
Lepomir je usmerio svoj sanjalački pogled prema fotografiji, nakašljao se i počeo:
– Fotograf poseduje osećaj za prostor, poigrava se kadrom i pokušava da nam kaže kako ne treba uvek slediti pravila. Očito se bavi gradskim momentima, a na fotografiji je vidljiva potraga za novim u starom, sa akcentom na urbanoj svakodnevici Kragujevca.
– Nisam te baš najbolje razumeo, uključio se berberin. Ali deluje stručno, nema šta.
– Ja bih se složio sa sa ovim prikazom, rekao sam odlučno, pokašavajući da zadržim smeh.
– A meni se čini da je fotografiju snimio sin jednog od mušterija koga je otac doveo da mu berberin napravi „tarzanku”, umešao se cinično Boban.
– Doktore, ti uvek kontriraš, pobunio se Slava. Nemoj da mi kvariš kutak za fotografski trenutak!
Automehaničar se našao u nebranom grožđu, pa je sa berberske stolice samo klimao glavom rizikujući da ostane bez desnog uva iznad koga je Slava makazama oblikovao Srpkov zuluf. Jedva je dočekao kraj šišanja, platio svoje i uz tihi pozdrav napustio radnju.
Majstor Srpko nije baš nešto raspoložen, konstatovao sam zabrinuto.
– Kad čovek od vas do reči ne može doći, odbrusio je brica dođoš i pozvao Lepomira da zauzme berberski tron.
– Samo makazama, Slavo! Malo mi potkreši krajeve, bio je precizan nekadašnji fotograf iz Begiša.
– Šta ti, Lepomire, imaš protiv moje mašinice, uzjogunio se Slava. Dobro, kad se već u sve razumeš, da li znaš ko je izmislio ovu stvarčicu koja nama berberima mnogo znači?
Očekivao sam da će Lepi ignorisati pitanje, s obzirom da takve informacije retko ko pamti. Umesto toga, Lepomir nam je održao opširno predavanje, pa smo tako saznali da je ručnu mašinicu izumeo naš čovek Nikola Bizumić, rođen u Neradinu 1823. godine. Posle školovanja u rodnom mestu otišao je u Irig da uči berberski zanat, gde je došao na ideju da konstruiše mašinu koja bi ubrzala postupak prilikom šišanja. Nije naišao na razumevanje okoline, a falilo mu je i sto forinti da bi patentirao svoju zamisao. Zavičaj je napustio 1855. godine i otišao u London, gde je našao finansijere za svoj izum koji je ubrzo počeo da se proizvodi i izvozi. Već 1865. berbernice širom Evrope za šišanje su koristile izum Nikole Bizumića. U Engleskoj je uzeo ime Džon Smit i pred kraj života dobio plemićku titulu. Umro je 1906. godine kao veoma bogat čovek.
– Koliko beskorisnih informacija, umešao se Boban. Lepomire, crni sine, napravi u mozgu malo mesta i za nešto pametno!
– Nije to sve, majstore, nastavio je Lepi nimalo obeshrabren doktorovim komentarom. Pola veka kasnije, pojavio se neki Leo J. Wahl koji je Nikolin izum u Americi malo doradio i napravio električnu mašinu. Danas mnogi misle da je baš on pronalazač vaše čudesne spravice, zaključio je eleganti fotograf.
Ova priča me podseća na Teslu i Edisona. Pametni smo da nešto smislimo, ali nas drugi uvek namagarče, rekao je Slava razočarano.
– Pošto mi je Lepomir otvorio oči, ne ostaje mi drugo nego da i ja bojkotujem mašinicu, dodao je Boban s ciničnim osmehom na licu.
Iskoristio sam trenutak da se i ja pobunim protiv nekritičnog odnosa većine prema prošlim vremenima.
Lično nemam ništa protiv nostalgičnog odnosa prema prošlosti, objašnjavao sam strastveno. Nije mi, međutim, jasno zašto ljudi uvek ističu kako su stvari nekada bile bolje, iako im je danas život mnogo lakši i jednostavniji.
– Uh, bre Šumadinac, ti se baš uzbudio, uzvratio je brica. Doktore, šta nauka kaže o ovoj pojavi koja toliko brine našeg prijatelja?
Boban je na trenutak prestao da igra ulogu kontraša i u kraćim crtama objasnio ovu opšte prisutnu pojavu.
– Osećaj nostalgije često se javlja kada ljudi idealizuju određene aspekte svojih ranijih iskustava. Nostalgija pruža emocionalnu utehu posebno kada čovek oseća vlastitu nesigurnost. Kada se osvrnemo na prošlost obično smo fokusirani na pozitivna iskustva, dok podsvesno ignorišemo negativne aspekte. Tako formiramo utisak da je prošlost bila srećnija ili jednostavnija.
Iznenada su svi zaćutali. Na licima svojih poznanika prepoznao sam setne osmehe koji su objašnjavali tok njihovih misli. Slava je video sebe kao mladog bricu u berbernici gazda Lacike u Kikindi. Lepomir se prisećao dana kada je u Beogradskom dramskom pozorištu slikao glumce za plakat, dok je doktor sanjario o Jugoslaviji koje više nema. Komformista u meni i dalje se bunio protiv nostalgije uz komentar:
– Eh, gde bi mi kraj bio da sam u detinjstvu imao internet!
Piše: Dejan Krstić
