Zemlja pruža dovoljno da zadovolji svačiju potrebu, ali ne i svačiju pohlepu, Gandi
Mnogo volim da gledam televiziju, ali samo one kanale na kojima nema baš mnogo neke elite. Skoro poetski rečeno: duša mi je odavno sita raznoraznih elita. Zato posebno volim neelitne emisije iz oblasti ekologije. Toliko volim ekologiju i zaštitu prirode od neprirodnih prohteva i pohlepe nekih ljudi da kad nemam šta da radim ja u inat odem i učlanim se u neki ekološki klub ili ekološki pokret. Kuća mi je pozelenela od članskih karti zelenih organizacija, a po sav dan recitujem ono čuveno – Zeleno, volim te, zeleno !
Kupio sam čak i jedan jeftiniji ašov i lopatu, a kosu pozajmljujem od komšije, jer želim da budem proaktivni učesnik u našoj savremenoj ekološkoj epohi.
Pozelenim od muke kad vidim šta nam rade i šta nam sve uništavaju pohlepni i nemilosrdni investitori.
Eto, gledam pre neki dan na TV-u kako se čedni građani Novog Beograda hrabro i beskompromisno bore protim famoznog i (ne)poznatog investitora koji hoće da im uništi park, zelene površine i sve što je i malo zeleno između zgrada gde ime se deca igraju i trčkaraju, stari odmaraju na klupa slušajući cvrkut ptica, a ovaj hoće baš tu da im izgradi soliterčinu sa petnesetak spratova i celo naselje betonira. I to nije više novi, nego najnoviji Beograd na betonu (BB).
Nema više zelenih površina za građane, a može se desiti, kako su krenuli, da neće više biti ni građana jer će i njih betonirati pre nego što i oni totalno pozelene od opravdanog besa i totalne nemoći… Uništili su i semafor zato što je imao za investitore iritirajuće zeleno svetlo, čak i sve što počinje na slovo „Z”.
Kao što vidite, došla je savremena epoha investitorske pohlepe. Pare, pare i samo pare…
Ali, ni mi se ne damo. Naš, tek osnovani, narodni pokret MI – GLAS IZ BETONA je revolicionarna ekološka revolucija, glas koji odlučno kaže: NE BETONU i soliterisanju Srbije… Jedino se plašim da neki od osnivača revolucionara Mi – glas iz betona ne preleti na neku drugu stranu, ako im ponude par džakova cementa. Nezgodan smo i nepredvidiv narod , nas obično izdaju oni kojima najviše verujemo. I to bez trunke stida.
Mi – glas iz betona smo se baš dobro organizovali. Za lidera pokreta smo izabrali eminentnog stručnjaka za beton. Čovek je dvadeset godina radio na građevini i to baš na mešalici za beton.Čovek ima poštenu završenu osnovnu školu iz vremena kada Ministarstvo prosvete nije ni pomišljalo da preporučuje roditeljima da mogu slobodno da upadaju u škole i izbaciju učitelje i nastavnike kad im se ne sviđaju ocene njihove dece pod duboko humanom parolom: DEČIJA PRAVA PRE I IZNAD SVEGA. Za prosvetare nema veze, oni su odavno nebitni i nepotrebni finansijski trošak našeg budžeta!
U to davno romantično vreme našeg školstva policiji nije ni padalo napamet, kao danas, da jadnog „DOROTEJA” izbace iz školske lektire. Ali, vremena se menjaju. „Dorotej” je opravdano osumnjičen da huška mlade da čitaju knjige, da vole lepu reč i književnost u celini. Sigurno je da „Dorotej” direktno utiče na veliku posećenost Sajmu knjiga, a to nije dobro jer je tamo prisutno mnogo raznoraznih „Doroteja” koji su mladima na dohvat ruke. A najopasnija posledica toga je što možemo stvoriti mladu generaciju koja će u međusobnoj komunikaciji isključivo koristiti samo – LEPE REČI !
Ja, inače, mnogo volim sve ekološke države, i jedva čekam da naša cela planeta postane jedan ekološki fenomen. Ekolozi celog sveta ujedinite se i nemoj niko više da baca đubre iz solitera pravo na ulicu i glave nevinih prolaznika i pravi slične ekološke ekcese.
Ako jednog dana, nadajmo se, u dalekoj, vrlo dalekoj budućnosti, kada cela naša domovina i možda cela Evropa budu betonirane i ako dotle ne usvojimo ekološku etiku kao način življenja, betonirane ulice, betonirani trotoari,betonirani parkovi i betonirane preostale zelene površine biće prepune smeća. Kao i naši betonirani životi. Voli naš čovek da baci đubre gde mu je najbliže i najlakše. Ali, za tu tešku eko situaciju imamo rešenje koje je najlepše i najplastičnije objasnio naš legendarni satiričar Duško Radović.
Evo tog spasonosnog ekološkog aforizma:
Zašto se ulične korpe za otpatke ne podignu na visinu koševa za košarku? Bila bi to provokacija kojoj niko od naše košarkaške nacije ne bi odoleo. Koševi bi bili puni, a grad čist.
P. S. I zamalo da zaboravim, pokret MI IZ BETONA je predložio da našem lideru kupimo jedan doktorat jer su cene pale zbog velike ponude, a pokazalo se u praksi da su ovakvi pokreti najbolesniji kad su im na čelu raznorazni doktori.
