Učenje nije produkt samo nastavničkog predavanja. Učenje je i važan rezultat aktivnost onih koji uče
Džon Holt, američki pisac i pedagog
Imao sam baš veliku dilemu odakle da započnem neveselu priču o stanju u našem obrazovanju. Namerno izbegavam termin u obrazovnom sistemu, jer kod nas, kako mi se čini, trenutno, kad je u pitanju školstvo, nema ni S od sistema. Pokušavam da se putem interneta upoznam sa stanjem kako to u drugim zemljama funkcioniše, da vidim šta se tamo događa u školstvu, pa ću možda i o tome nekad pisati. Da se malo utešim.
Mislim da su u najtežoj situaciji u našoj prosveti sami prosvetni radnici. Nadam se da imam pravo na tu ocenu, jer sam sav radni vek proveo u učionici gledajući u očice naše dečice željne znanja. U to lepo vreme nije bilo sulude manije za mobilnim telefonima i života u vurtuelenoj stvarnosti koju našoj deci serviraju bolesni umovi. Tada je čovek tražio čoveka i ono najlepše ljudsko u njemu, to je bila glavna lekcija kojoj smo decu učili, a posebno insistirali da razvijaju svoje kreativno mišljenje. I, siguran sam, nismo grešili jer smo se držali one važne misli filozofa Plutarha da „Dečiji um nije sud koji treba da se ispuni, nego vatra koja treba da se rasplamsa.“
Vredni i marljivi đaci tada su bili posebno uvaženi od svojih nastavnika, roditelja, svojih drugova i društva. Najveća nagrada za njih je bila njeno veličanstvo – KNJIGA! Naravno, u skladu sa onom kineskom poslovicom TRI DANA NEMOJ ČITATI KNJIGE I TVOJE REČI ĆE IZGUBITI LEPOTU!
Deca i njihovi roditelji su nama, prosvetnim radnicima, uzvraćali iskrenim poštovanjem i to nam je bila najveća nagrada za uloženi trud.
A onda se sve okrenulo naglavačke. Kad se to tačno desilo ne mogu pouzdano reći, jer to je bio dugotrajni podmukli proces, u čijoj srži je bila pohlepa za novcem. Onda kad su počele da se otvaraju privatne škole, privatni fakulteti, pa čak i privatni univerziteti, takozvane SEGA, MEGA-GIGA. A ministarstvo prosvete ćuti, ni reč da kaže… samo im deli akreditacije, da izgledaju kao ozbiljne naučne ustanove. Možda je to samo vrsta specijalnog nevaspitanja, ili se to meni u ovim poznim godinama samo tako čini i nikako me mogu da shvatim ovaj novi modni obrazovni trend. Nikad nisam bio pristalica obrazovanja na daljinu i na brzinu!
Čim nešto ozbiljno zagusti, Ministartsvo prosvete izmisli neku novu kvazi reformu školstva ili donese na brzinu set novoh prosvetnih zakona. Stvara se iluzija da se nešto ozbiljno radi. Prava obrnuta matematička proporcija: toliko premnogo zaposlenih činovnika u Ministarstvu, a tako premalo korisnih obrazovnih ideja. Čak se razmišlja o ideji i da se prosvetnim radnicima da plata za dostojan život… jednog lepog dana, u nekoj dalekoj budućnosti. Ako uopšte tada neko u Srbiji bude hteo da bude prosvetni radnik.
A EVO NEKIH najnovijih bisera našeg Ministarstva prosvete:
Prvi biser:
Doneti pravilnik o ocenjivanju učenika dozvoljava đačkim roditeljima da ocenjuju nastavnike. Ne znam da li je predviđeno polaganje popravnog ispita za loše ocenjene nastavnike u avgustu, naravno pre popravog roka za učenike. Znači, nema ponavljanja za našu čednu dečicu, ako skupe 200 lajkova.
Očekujemo i pravilnik Ministarstva gde će biti dozvoljeno i fizičko kažnjavanje nastavnika od strane razjarenih roditelja u koristit razmažene dece. Roditelji imaju prava da se udruže u grupe za pritisak i hajke na nastavnike koji im se na sviđaju. U ovom slučaju škola i Ministartsvo prosvete sklapaju ugovor o saradnji sa odeljenjem za traumatologiju i ortopediju UKC. Utrošeni gips plaća povređeni nastavik. Ukoliko roditelji u opravdanom besu polome dve ruke i nogu nastaviku, noga mu je gratis i ide na teret socijalnog, pod uslovom da grupa razjarenih roditelja ima regularno istaknutu parolu “SVI SMO MI VUKOVCI!“
U najvećoj opasnosti od fizičkog kažnjavanja neutešnih roditelja biće strogi nastavnici koji neće da daju dvojku kad učenik nema pojma. Kao da daju nešto svoje i kao da to znanje nečemu služi u današnjem svetu. Kad današnja darovita deca osvoje na olimpijadama znanja zlatne i srebrne medalje o tome piše samo par redaka u novinama i to najsitnijim slogom. Sad sami procenite, ko je u pravu, strogi i savesni nastavnici, nepokolebljivi borci za znanje ili ratoborni roditelji čija je uporna borba dovela do toga da u osnovim školama imamo osamdeset posto vukovaca, a ponavljači su izumrli.
Direktor škole namrgođen stoji na sred hodnika i pokazuje crveni karton roditeljima koji se mnogo dernjaju i bude učenike koji mirno i pažljivo spavaju na času i tako ugrožavaju njivova dečija prava.
Drugi biser :
Vrlo interesantan predlog našeg maštovitog Ministarstva prosvete je da se učenik koji učini teži disciplinski prekršaj, na primer prebije pola svog razreda, udaljava na pet dana iz škole da razmišlja o svom ponašanju. Ukoliko dečku treba bar deset dana van škole, zna šta mu valja činiti. Nije Ministrarstvo preciziralo da li se u tih pet dana računaju državni praznici i crvena slova u kalendaru.
