Ništavni su oni ljudi koji učiteljev rad za sitno smatraju
Dositej Obradović, srpski prosvetitelj
Pre neki dan sednem uz TV, što ne činim tako često iz vrlo razumljivih razloga. I baš to veče se pojavio jedan naš uspešni glumac i pravi inteletualac, koji pričajući o svojoj karijeri, između ostalog, kaže da je najviše voleo da igra komedije smatrajući da je to najteži i najzahtevniji deo glumačkog posla. Nastavljajući dalje, napominje da nije voleo proste komedije tipa „HI-HI- HA-HA-HA”, predstave po nekvalitetnom tekstu, bez ikakve poruke gledaocu, svođenje humora na obično cerekanje, gde trivijalna vulgarnost zamenjuje domišljatost humora, sarkazma, groteske, duboke ironije… Nije čuveni Viston Čerčil uzalud rekao: Šala je veoma ozbiljna stvar!
Ova današnja priča je baš gorka, vrlo gorka.
Pre izvesnog vremena pisali smo jednu tužnu pedagošku humoresku pod nazivom Specijalno nevaspitanje, nastalu kao reakcija na događaj u Tehničkoj školi u Trsteniku. Tada su neki učenici izmakli stolicu svojoj profesorki engleskog i ona je svom težinom pala na pod i ozbiljno se povredila. Niko od učenika nije ni pokušao da nesrećnoj ženi pritekne u pomoć. Naprotiv, sve su snimali na mobilne telefone uz gromoglasni smeh i to postavili na društvene mreže želeći da je ponize. Podrazumeva se da su dobili veliki broj lajkova i stekli ozbiljnu popularnost, što je i bio cilj.
Dva učenika, glavni vinovnici ove sramote, blago su kažnjeni, valjda da im se ne povrede osetljiva dečija prava i nežne mladalačke dušice. Zato su posle kraćeg prekida nastavili svoje veselo školovanje uz podršku dobro plaćenih advokata. Jadna profesorka se dugo oparavljala od zadobijenih povreda. Povrede tela je nekako sanirala, ali ne i povrede duše. U drugoj učionici tada je na času bila i njena ćerka.
Ni direktor škole nije imao smisla za viteško ponašanje: najpre je koleginicu proglasio za tehnološki višak, ali joj je posle burnih i emotivnih protesta javnosti konačno dao da radi u maloj, slabo posećenoj, školskoj biblioteci. Tada smo svi shvatili neprijatnu istinu – da ni direktori nisu ono što su nekad bili ! Neke bi odmah moralo poslati u ćošak i uhvatiti za uvo.
Šta smo mogli mi obični i ne mnogo uticajni. Pomenutu humoresku Specijalno nevaspitanje poslali smo Ministarstvu prosvete sa molbom da nešto preduzmu u cilju zaštite bezbednosti i dostojanstva prosvetnih radnika. I šta je bilo – NIŠTA ! Shvatili smo da Ministartvo prosvete ne voli da čita humoreske.
U očajanju smo brzopleto shvatili činjenicu: Čini nam se da je Ministarstvo prosvete jedna divna institucija koju baš mnogo i ne interesuju deca. Interesuju ih samo dečija prava i to kad se radi o nekom projektu sa dobro plaćenih honorarima i studijskim putovanjima u inostranstvo, sa zgodnim deviznim dnevnicama, pod patriotskom parolom: Upoznaj inostranstvo da bi ga više voleo!
Istine radi treba reći da Ministarstvo prosvete uvek reaguje kad se nešto neprijatno desi: odmah osnivaju nekakvu kvazi-radnu grupu,koja obično ničemu ne služi i nema nikakve konkretne rezultate.
Dok smo se bavili osnovanjem radnih grupa u našim školama se svakodnevno dešavaju nemili događaji. Evo samo nekih: U jednoj srednjoj školi bivši šesnaestogodišnji učenik je upao na čas i profesoru, koji je par meseci pred penzijom, razmrskao lobanju. U Beogardu na humanitarnom fudbalskom turniru gimnazijalaca potukla su se dva mlada humanitarna fudbalera. Profesor fizičkog je pokušao da ih razdvoji – završio je u urgentnom sa povredama glave. Sva sreća što je to bio humanitarni turnir, jer ko zna šta bi bilo da nije imao tako plemenitu ideju.
U jednoj osnovnoj školi, nedavno, razjareni tata, inače vrlo nabildovani grmelj, uleteo je u učionicu sa namerom da isprebija neke drugare svog sina. Preplašena učiteljica je izletela u hodnik, jer njeno ubeđivanje i pozivanje napadača na mir nije uspelo. Direktor škole je pravovremeno reagovao kao pravi profesionalac, kao muškrčina-zaštitnik slabijih – Strogo je kaznio-učiteljicu!
Jedno prosto pitanje za čitaoce ovog neveselog teksta: Šta mislte zašto niko više ne želi da radi u prosveti ? Znamo da znate, ali ne brinite i to ćemo rešiti: opet ćemo osnovati neku radnu grupu.
Za utehu imamo i ovakvih rešenja: u jednoj osnovnoj školi nastavnik geografije predaje još i matematiku i hemiju umesto nedostajućih stručnih kadrova.
Prema nezvaničnim izvorima naše humoreske, tetkica Radosija se upravo sprema da u istoj školi počne sa predavanjem Atomske fizike i teorije relativnosti, biće atomska teoretkinja, što je u skladu sa novim rodno senzitivnim jezikom. Na naše pitanje kako je to moguće, optimistički je odgovorila: Pa ako je to mogao tamo neki Anštajn, zašto ne bi mogla i ja? Onda čvrsto uhvati metlu kao lični doprinos razvoju veštačke inteligencije u srpskom obrazovanju. Mi samo tužno uzdahnusmo, zašto žena ne bi to stvarno mogla. Kod nas je sve, odavno – VRLO, VRLO RELATIVNO.
Piše: Petar Stefanović
