Dvadesetčetvorogodišnja Anita Petrović je samo jedna od brojnih samohranih majki koja nema krov nad glavom, a samim tim ni njena dva sina – od šest godina i 14 meseci. Mlađi boluje od teškog oblika astme, a stariji dečak se pre deset dana onesvestio i završio u hitnoj pomoći, gde su mu izmerili šećer koji je iznosio deset jedinica
Svo troje, Anita Petrović i njeno dvoje male dece, žive u samo jednoj sobi, bez kupatila, kuhinje i vecea. U toj sobi je živela sa suprugom koji ih je napustio i preselio se u Beograd. To je, inače, kuća njegovih roditelja, koja nije uslovna za život, a dobili su je davnih dana od Josipa Broza Tita, kao porodica sa puno dece i u nju nije od tada ulagano. Više ni roditelji muža nisu kao što su bili prema Aniti i unucima. Pritisak je sve veći da ih izbace iz kuće, a ona nema gde da ode. Anitina majka živi sa sinom i njegovom brojnom porodicom u malom stanu i jasno im je stavljeno do znanja da Anita mora sama da se snalazi.
Ona nije sedela skrštenih ruku nego je „obijala pragove”, ali rešenje nije pronašla ni preko Centra za socijalni rad, ni preko lokalne samouprave na čiju su je adresu slali odgovorni iz Centra. Oni su za ovaj sistem prosto „nevidljivi ljudi”. Doduše, korisnici su socijalne pomoći i dečjeg dodatka, ali to skupa nije dovoljno za iznajmljivanje stana, plaćanje komunalija i život dece nežnog zdravlja. Otežavajuća okolnost je što Anita ne može da radi, jer nema kome da ostavi decu.
Saveti da obije opštinski stan i uđe sa decom za nju nije rešenje, jer se to kosi sa zakonom. Pogotovo što je većina praznih opštinskih stanova zapečaćena crvenim voskom i ne gine joj tužba. U sigurnu kuću ne može, takođe, jer nije žrtva nasilja, kao ni u prihvatilište iz istih razloga. Nije joj ostavljena nikakva druga mogućnost.
Ispovest majke
– Obraćala sam se više puta Centru za socijalni rad, opštini i gradonačelniku u vezi rešenja stanarskog pitanja, jer živim u jednoj sobi četiri sa četiri, u Miladina Petrovića broj 6 u Beagremaru, gde nema vode, nema uslova, jer se u jednoj prostoriji spava, kuva i kupa… I to nam je sve što imamo, kaže Anita, dodajući sa ukupno 33.000 dinara mesečnih primanja ne može da plaća stan, jer deca moraju nešto i da jedu.
– Dete mi kreće u predškolsko i želja mi je da ide redovno u školu, da bude čist, pedantan, sa radnim navikama… Centar me šalje u opštinu, iz opštine u Centar i tako u krug pet godina. Otišla sam direktno i kod gradonačelnika Dašića, ali on me poslao kod Ljiljane Pršić i ljudi koji su zaduženi za stanove. Pršić mi je dala opciju za stan preko zakupa, ali džabe kad ja nemam novca da to plaćam. To je šansa za ljude koji su u stalnom radnom odnosu i mogu da podignu kredit, ja ni to ne mogu. Onda su me oni poslali kod Gordane Damnjanović koja je bila zadužena i za korisnike Centra za socijalni rad i ona je tvrdila kako nemaju praznih stanova. Svi znaju da ima, jer ja ne tražim vilu i petosoban stan za sebe.
Naš vođa slučaja u Centru za socijalni rad Smilja Račić najbolje poznaje naše porodične prilike. Oni su me odbili za stan. Navodno nemaju slobodnih, a bar 58 stanova ima praznih u gradu. Većina stanova na Aerodromu i Bagremaru godinama je zapečaćena i ne znam za koga ih čuvaju. Ima i praznih kuća zapečaćenih. To su mi rekle mamine komšije. Ako obijem stan vodiću se kao kriminalac, a ja nikada nisam imala mrlju u svom životu, priča Anita.
Majka ne može da joj pomogne materijalno, ali dovoljno je što može decu ponekada da pričuva.
– Mi smo Romi, ja želim da mi deca normalno odrastaju. Ja sam domsko dete. Odrasla sam u Domu. Išla sam u dnevni boravak u Prihvatilište „Kneginja Ljubica”, pre i posle škole. Boravak u domu mi je mnogo značio. Izveo me je na pravi put, u suprotnom bih bila kao većina romske dece nezainteresovana za mnogo štošta. Možda ne bih ni završila školu, ne bih znala pravilno da govorim srpski. Stvarno, da nije bilo toga ko zna šta bih danas bila. Možda i propalica, daleko bilo, kaže Anita.
Žali se da nema kapaciteta da se sama izbori sa ovim problemom, koji mnogo toga povlači za sobom.
– Bila bih srećna šta god da mi se da, samo da nema vlage, da tu ima uslova za decu i da znam da je moje i da niko neće po kiši i snegu da nas izbaci na ulicu. A najveća želja bi mi bila kada bih mogla da budem smeštena pre upisa dece u školu. Da tačno znam gde starijeg sina da upišem i da tu ostane do kraja, da nam škola bude blizu kako bismo mogli da funkcionišemo. Želja mi je da od prvog razreda stekne svoje društvo i da napreduje, objašnjava svoje razloge Anita.
Kuća, dar od Tita
Prostor u kome trenutno žive ostavio im je Anitin bivši suprug. To je soba u kojoj je boravila od kada se udala za njega i dozvolio je da u njoj ostane sa decom, što njegovima nije baš milo. U sobi od 16 kvadrata odvija se čitav život ove porodice, pa i kupanje u koritu. Mlađe dete ima ekcem, a vlaga iz poda dorinosi čestom razvoju bolesti. Kuću su svekar i svekrva dobili od Josipa Broza Tita na poklon i više se u nju nije ulagalo.
– Sa roditeljima bivšeg muža imam problema. Stalno je neka dreka, vika. I ja sam Romkinja, ali na sve načine pokušavam da se odvojim od njih, jer deca sve to vide i posle usvajaju to ponašanje, misleći da tako treba, kaže Anita.
Stalo joj je da održi porodicu na okupu. Ne bi želela da dođu u situaciju da joj deca završe u hraniteljskoj porodici zbog siromaštva, jer nema adekvatne stambene uslove da ih podiže.
Možda bi joj bilo lakše da nema primanja, ali da ima siguran krov za decu, da se okupaju normalno, da im se spremi hrana normalno. Moli Centar za socijalni rad, opštinu i ceo grad Kragujevac da joj pomognu oko rešavanja stambenog pitanja.
Ovo o čemu Anita govori potvrdila je i Ivana Radojković iz Kragujevca koju je slučajno upoznala prošle godine i od tada dosta vremena provode zajedno.
– Anitu sam upoznala slučajno preko fejsbuka oko Nove godine. Pogodilo me je što je tražila ukrase deci za jelku. Odmah sam prepoznala da je majka, jer ne traži ne znam šta, kao drugi, nego baš ukrase da obraduje decu. A i starija je od moje kćerke samo godinu dana. Kada sam upoznala i njenu decu, prosto ne možete da ostanete ravnodušni kad vidite gde živi i kako živi, vodi ih po lekarima, leči, stvarno je požrtvovana. Vidim i kako živi kod muževljevih, a kako kod majke kad je brat stalno izbacuje iz kuće u kojoj pritom živi njih petnaestoro. Pitala sam ih kako spavate ljudi, kažu navučemo uveče dušeke i poležemo. Ni na to ne možeš da ostaneš imun, ako imaš iole srca. Angažovala sam se da joj kakav takav krov nad glavom obezbedimo. Pogotovo što stariji sin polazi u predškolsko. A ovo drugo dete sa 14 meseci života ima već hrpu nalaza i zdravstvenih papira. To dete je mirno k’o bubica. Motiv mi je da joj obezbedimo makar jednu pristojnu sobu sa kupatilom, a ne krš koji će im pasti na glavu, kaže Ivana.
Priča da je upoznala porodicu Anitinog supruga, bila je tamo i kaže da je toliko nehigijenski – sačuvaj bože. Anita ima svoju sobu, ali je i odatle izbacuju, jer nije njeno. Smatra da nije dobro ni da deca odrastaju u takvom okruženju.
Na pitanje da li smatra da je društvo negde podbacilo u ovom slučaju Ivana kaže:
– Sistem i država su problem, jer uopšte ne pružaju podršku tim ljudima, koliko sam ja mogla da vidim za ovih nekoliko meseci koliko sam s njom. Loptu prebacuju iz Centra za socijalni rad, na opštinu, iz opštine na Centar i to je jedno vrzino kolo, gde ne vidite trunku da neko ima želju da pomogne. Ne znam šta su im osnovne delatnosti, ako ne to, kaže Ivana dodajući da je Centru lakše da izuzme decu iz porodice i da ih smesti u hraniteljsku porodicu, nego da ih zbrinu, ne vodeći računa o emocijama roditelja i dece kada ih razdvajaju, pa čak i tamo gde postoji evidentan trud.
– Zar sada što nema krov nad glavom da se nađe neko ko će da joj oduzme decu. Niti je poremećena, niti je nasilna, niti narkoman da bi joj deca bila uzeta. Imovinski razlozi ne smeju biti osnov za to. Pomozite onda biološkim roditeljima. Kako sa detetom od 14 meseci da radi, plaća kiriju i da ih izdržava. Pitam se, ali Centar za socijalni rad za to nema sluha, iako ona pokušava na sve načine da spase dete, da astma ne pređe u hronično oboljenje, da ga iščupa. Ne dozvoljava ni cigara da se zapali u njihovoj sobi, kaže Ivana.
Ona tvrdi da postoje slobodni gradski stanovi, ali ne postoji dobra volja. Čemu toliki zapečaćeni stanovi u gradu. Ako su dugovi u pitanju – za struju, vodu, grejanje, to je smešno da godinama bude prazno, a da neko ne može da živi, pa makr taj neko prihvatio tuđi dug da isplati na svoje ime, na rate. Ali bar bi neko imao krov nad glavom, a i dugovi bi bili rešeni. Gde je tu računica.
– Sistem nam je takav da gde god čovek da krene udari u zid. Da Anita nema par ljudi oko sebe da joj pomažu bilo bi zlo. Ona nije takvog mentalnog sklopa da traži, prosi i ponižava se. I zato hoće da vaspita decu da ne kradu, prose, šibicare, nego da imaju jedan normalan razvojni put, zaključuje humana sugrađanka Ivana.
Piše:: Elizabeta Jovanović
