Karatina Pavlović (36), profesorka nemačkog jezika u Osovnoj školi u Desimirovcu, četvrti put je državna prvakinja u sportskom ribolovu – u kategoriji na plovak. Bila je najbolje plasirana nedavno na državnom prvenstvu u Apatinu u pojedinačnom takmičenju. Po propozicijama pobednica se bira iz četiri kola. Prva dva održana su u junu u Deliblatu, kod Kovina, a druga dva u Apatinu, kada je proglašen finalni rezultat.
Iako je tek završeno prvenstvo, članica Ribolovačkog kluba „Šumadija” već se sprema za nove pobede, ali ne u istoj kategoriji takmičenja. Predstoji joj freestyle međunarodno takmičenje koje se održava u Mađarskoj – lov šarana, na koje ide sa ocem Draganom, gde se takmiče ekipno. Uz oca je zavolela ovaj sport i naučila sve tajne ribolovačkog zanata, a prvi učitelj bio joj je pokojni Milan Šerifović – Šerif, pasionirani ribolovac i novinar.
Katarina je postala profesionalka, ali kako od ovog sporta ne može da se živi, pogotovo ne u kategoriji dama, kojih u državi ima samo deset, ona danas radi dva posla, jer treba participirati troškove svakog takmičenja, ma kog ranga ono bilo i nabavljati novu takmičarsku opremu da bi se pariralo konkurenciji.
Od hobija do profesionalnog ranga
– Moj hobi broj jedan bio je i ostao ribolov, s tim što se poslednjih godina profesionalno bavim ribolovom i učestvujem na brojnim takmičenjima tokom cele godine. Sezona zvaničnih takmičenjaa traje negde od aprila do oktobra, ali preko čitave godine ima prijateljskih kupova. Ta takmičenja su neki vid treninga, objašnjava glavna junakinja ove priče.
Kalendar takmičenja njoj ne predstavlja problem da je prisutna skoro na svakom važnim takmičenjima, s obzirom da se održavaju vikendom, što joj ide u prilog. Jedino kad treba da se otputuje negde dalje, a važno je takmičenje, angažuje kolege da je zamene u školi. Doduše, zvanična takmičenja mahom se održavaju kada je raspust, tako da nema tu vrstu pritiska pred put.
– Prvo takmičenje na koje sam otišla bilo je u Tekiji kod Kladova, gde smo mi porodično išli svake godine od moje osme-devete godine. Negde sa osam godina sam prvi put uzela štap u ruke i više ga nikada nisam ispustila. Sa devet godina išla sam na prvo takmičenje. Ljubav prema ribolovu preneo mi je otac jer me je kao dete vodio uvek sa sobom. Od tada se takmičimo i grupno i pojedinačno, priča Katarina i dodaje – kada se pogledaju rezultati dosadašnjih takmičenja, više imam prvih mesta ostvarenih u pojedinačnoj konkurenciji zato što ženski ribolov u Srbiji još nije toliko popularizovan i razvijen.
Ona je sada četvrti put postala prvak države u ženskoj kategoriji. Osvojila je i drugo mesto pojedinačno na balkanskom prvenstvu u Sloveniji.
Klub „Šumadija” iz Kragujevca pored Katarine ima još dobrih takmičarki, a jedna od njih je Gordana Rajić koja je na poslednjem državnom prvenstvu osvojila drugo mesto.
– Pored nje bih pomenula i Zoricu Petković, koja se do pre par godina takmičila i ostvarivala značajne uspehe, ali se zbog nekih privatnih obaveza povukla iz tog sporta, kaže Katarina.
Njoj je sportska karijera na uzlaznoj putanji od 2015. godine. Tada je prvi put postala državna prvakinja. Taj rezultat potvrdila je i naredne godine, da bi se popela na pobedničko postolje i 2018, pa sada. To su i njeni najveći lični uspesi, pored dragog drugog mesta na Balkanskom prvenstvu u Sloveniji, kada je kao jedina pripadnica lepšeg pola, u konkurenciji od 51 takmičara, osvojila srebro.
Trenutno se sprema za takozvano šaransko takmičenje, koje se razlikuje od klasičnog pecanja na plovak, mada se i ovde peca na plovak, uglavnom na komercijalnim vodama i isključivo ta vrsta ribe. U ovoj disciplini se takmiči poslednjih šest godina.
– Moj otac i ja idemo i na tu vrstu takmičenja. Vrlo često putujemo u Mađarsku na takmičenja, gde dolaze takmičari iz Austrije, Bugarske, Slovačke, Slovenije… tako da se vodi kao međunarodno. Desetog i 11. oktobra predstoji nam to veliko takmičenje od koga dosta očekujemo, kaže Katarina.
Inače, Katarina i njen otac su u istoj ekipi, budući da je mešovita. Reč je o ekipnom takmičenju od četiri člana. Uz njih dvoje učestvovaće i još dva ribolovca iz Kruševca.
Da li je veliki pritisak i trema pecati sa ocem, s obzirom na očekivanja?
-Jako lep je osećaj kada pecamo u ekipi. To nosi i neku vrstu odgovornosti pošto se peca za tim i moram da dam svoj doprinos koliko i drugi članovi. Lepa su i druženja kad se ode na takmičenja, kaže Katarina, kojoj je i brat bio takmičar, dok nije otišao u Beograd na studije.
Takmičarska oprema o sopstvenom trošku
Svetsko takmičenje u kategoriji dama održava se svake godine u avgustu. Ove godine bilo je u Italiji, gde su osvojile ekipno deseto mesto od ukupno 13 ekipa. Evropsko takmičenje za žene ne postoji. Kvalifikacije za takmičenje najvišeg ranga su rigorozne i čast je naći se na jednom takvom takmičenju među svetskom elitom.
– Što se tiče ulaska u reprezentaciju, nije previše teško budući da nas nema mnogo, a reprezentaciju čini šest takmičarki. Ali, na samom svetskom prvenstvu konkurencija je prilično jaka zato što se devojke iz drugih zemalja mnogo više bave tim sportom, odnosno mnogo više vremena odvajaju za boravak na vodi od nas. Mi manje vremena posvećujemo zboog ličnih obaveza, a imamo i mnogo manje takmičenja od njih tokom godine. Fali nam više treninga pecanja tokom godine, objašnjava Karatina, dodajući da se reprezentativke drugih država bave samo profesionalnim pecanjem i ničim drugum i od toga mogu da žive, što je za nas misaona imenica.
Takođe, i takmičarska oprema je poprilično skupa i moraju sami da ulažu u nju, pogotovo za svetsko prvenstvo, a nisu svi u mogućnosti da je nabave. Savez sportskih ribolovaca finansira odlaske na svetska prvenstva, plati učešće koje je poprilično skupo, zatim pokrivaju hranu i još po nešto, ali takmičarke moraju da doplate određeni iznos za odlazak na ova prvenstva.
Grad Kragujevac za njihov sport baš i nema sluha, tvrdi naša sagovornica. Ne radi se ni na njegovoj popularizaciji kao u drugim gradovima.
– Kragujevac je specifičan zato što nemamo previše voda gde bi deca mogla da treniraju, samim tim izostaje omasovljenje ovog sporta, kaže Katarina.
Ali, zato njeni đaci pomno prate uspehe svoje nastavnice i vrlo su ponosni. Kažu kako su i oni sa dedama i očevima išli na pecanje, a to je sve bilo samo rekreativno. Većina i ne zna da mogu takmičarski da se bave ribolovom i da to jednog dana preraste i profesionalizam.
Na pitanje kako izgleda dan treninga uoči pecanja na svetskom prvenstvu pred komisijom, Karatina objašnjava:
– Kad odemo na svetsko prvenstvo mi imamo pet dana treninga, a onda slede dva takmičarska dana. Na danima treninga mi upoznajemo vodu i pravimo taktiku kako da ostvarimo što bolji rezultat. Treneri imaju različite pristupe u smislu da jedna takmičarka dobija zaduženje da peca samo malu ribu, druga dobije zadatak da čeka krupne ribe, pa kad se sve stavi na papir vidi se šta daje najbolji rezultat. Tako se pravi dobitna taktika, kaže Katarina, dodajući da nema pravila na kojoj vrsti vode će se održati neko značajno takmičenje, da li su to reke ili jezera.
Naše dame još nisu dostigle nivo uspeha svojih kolega takmičara iz kluba, koji nižu godinama zavidne rezultate, ali se naša sagovornica nada boljim danima i za ženski ribolov. Napominje da „Šumadija” ima dobre ribolovce, neki su dva puta za redom bili u timu koji je osvajao svetsko prvenstvo.
Piše: Elizabeta Jovanović
