U vreme kada se znanje sticalo samo u školi i biblioteci, a naznake interneta stidljivo javljale u naučno-fantastičnim knjigama i filmovima, ni slutili nismo koliko se različitih praznika u svetu proslavlja. Moji zemljaci su i ove godine spojili državne, verske i sve druge prolećne praznike – ima se može se, što reče „ekonomski tigar”. Amerikanci, s druge strane, praznuju sve i svašta, ali ne na račun firme. Zaokružili su državno lenstvovanje na deset dana u godini, pa ti pregaoče kapitalizma vidi šta ćeš i kako ćeš.
Željan uranka, jagnjetine i farbanih jaja, ljubomorno sam čekao vikend da i ja pronađem razlog za slavlje. Najpre sam eskivirao rasprave na društvenim mrežama u kojima su „patriote i izdajnici” polemisali da li je najvelesiji hrišćanski praznik srpski ili srbski, da li se kaže Uskrs ili Vaskrs, te da li je uskršnje jaje sa likom patrijarha još jedan od starih običaja ili samo kičerajska dosetka novokomponovanih pravoslavaca. Potom sam krenuo u potragu za onim manje razdraganim praznicima. Otkrio sam tako da je 23. april Dan ljubitelja knjiga, a 3. maj blagdan njihovih autora. Posle ovih, na mala vrata se ušunjao i Praznik majki koji se u Americi proslavlja druge nedelje maja. I taman kada sam pomislio da ću knjiške praznike radno proslaviti, na sredini
poglavlja i u pola piščeve misli prekinula me je lepša polovina.
– Ostavi tu knjigu, nije ti se za ruku zalepila, prekorila me je strogo – treba ići u kupovinu. Deca dolaze da mi čestitaju praznik, pa je red da ih lepo dočekamo!
Nećeš valjda opet da praviš gozbu, a oni posle naruče hranu iz restorana, pokušavam da isteram pravdu, bez izgleda da ću u tome uspeti.
– Moje je da spremim, a oni kako hoće, odgovara „majka upornost” i dodaje – na kraju, danas je moj praznik!
Samo sam hteo da te poštedim nepotrebnog mučenja na tvoj blagi dan! Toliko truda, gosti nešto malo čalabrcnu, a ostalo bacimo, nastavio sam tvrdoglao, blago prigušenim diplomatskim tonom.
– Razmisli malo! I ti svoje tekstove, priče i ostale mudrorije uporno pišeš iako pojma nemaš da li će to neko čitati. Stvaraš jer osećaš potrebu i u tome uživaš, zato, blago meni, nemoj da zvocaš, nego spisak u ruke! Prodavnica ti bar nije daleko, zaključila je strogo i pravično.
Isti oni pisci čiji sam praznik nedavno propustio, u svojim delima kažu da se sa ženom ne treba raspravljati, jer će nam tako život lakši biti. Izgleda da nisam dovoljno pažljivo čitao svoje književne uzore, jer mi je ova tužna istina nekako promakla. Ona druga, da se naređenja životne saputnice izvršavaju bez pogovora, na moju sreću, duboko se urezala u šupljikavo sećanje ovog dede.
Pola sata kasnije, posmatram muškarce mojih godina kako s papirom u ruci lenjo hodaju između rafova samoposluge, dok oni mlađi zure u mobilne telefone koji im služe kao podsetnik. Žene za to vreme, velikom brzinom guraju kolica, krstare po radnji znajući tačno šta im je od namirnica potrebno. Kupovinu obavljaju u jednom dahu, a onda žure kući kako bi pripremile praznični ručak.
„Blago njihovim muževima”, pomislim zlobno i nastavljam da pazarim artikle sa spiska: špargla, avokado, prokelj, brokoli… Dok mi je mesar merio i pakovao bakalar, setih se komentara žene kojoj zagorčavam život već četiri decenije. Onaj o piscima i čitaocima. PECNULA me je opaskom da, uprkos trudu, ljubavi i strasti, novinari, pesnici ili pisci malo znaju o svojoj publici.
Autor, s promenljivim uspehom balansira između lične inspiracije i nepoznate publike koja će jednog dana možda suditi o njegovom delu. Bez obzira da li piše knjige, novinske članke ili pesme, autor stvara u vakuumu sa nejasnom slikom o tome da li će njegove ideje na kraju biti prepoznate. Ova neizvesnost je izvor unutrašnjih dilema i preispitivanja. Publika je imaginarni, kolektivni lik sastavljen od želja, strahova i očekivanja. Tvorac dela se nada da će njegove reči dotaći one koji traže utehu, inspiraciju ili informaciju.
Ko su ti ljudi? Da li su to nekritični konzumenti režimskih medija, obični građani željni istine, umišljeni intelektualci, književni kritičari ili neko sasvim peti? Bez preciznog odgovora, autor je prepušten vlastitoj mašti, pretpostavkama i intuiciji. Ovaj manjak povratnih informacija oslobađa autora dozvoljavajući mu da piše iz srca, bez cenzure i prilagođavanja. Kada stvaralac ne zna ko će čitati njegovo delo, postaje introspektivna avantura koja vodi ka ličnom usavršavanju. Uprkos ovim unutrašnjim dilemama, najvažniji cilj svakog autora je da njegovo delo bude dostupno i da pronađe svoj put do javnosti. Objavljivanje je potvrda vere u sopstveni rad, čin poverenja u univerzalnu vrednost pisane reči.
Pisci hodaju tankom linijom između unutrašnjih dilema i spoljašnjih očekivanja. Dok pišu oni se nadaju da će njihove reči pronaći mesto u nečijem srcu. To je suština autorstva – stvaranje mostova preko ponora nepoznatog, s verom da će se čitalac, slušalac ili gledalac na drugoj strani povezati sa umetnikovim mislima, emocijama i vizijama.
Dok sam na kasi plaćao egzotične namirnice sa spiska, razmišljam o poznatim piscima koji su do književne slave stigli istrajnim radom i upornošću, topeći pritom ledena srca izdavača. Strpljenjem i hrabrošću uporno su osvajali elitistički utvrđene bunkere književnih stručnjaka i krčili put do prvog romana, zbirke pesama ili kratkih priča. Svoj prvenac „Tajanstveni događaj u Stajlsu” Agata Kristi je napisala u toku Prvog svetskog rata, 1916. godine. U ovoj knjizi „debituje” i njen najpoznatiji detektiv Herkul Poaro. Ovaj rukopis su odbili mnogi izdavači da bi DŽon Lejn iz izdavačke kuće The Bodley Head konačno pristao da 1920. godine objavi knjigu, pod uslovom da Agata promeni kraj romana. Za DŽona se nikada više nije čulo, dok je Agata Kristi postala klasik.
Iako je već bio poznat u emigrantskim krugovima, Vladimir Nabokov je prošao kroz mnoge nedaće pre nego što je u SAD objavio svoje najpoznatije delo „Lolita”. Zbog izrazito kontroverzne teme, roman je posle mnogo muka objavljen u Parizu, a tek posle toga i u Americi, gde je ubrzo postao bestseler. Prvenac Stivena Kinga „Keri” odbijen je preko trideset puta pre nego što ga je objavio Douleday 1974. godine. Ogorčen na izdavače autor je bacio svoj rukopis, ali ga je njegova brižna supruga pronašla u kanti za đubre, spasla i nagovorila muža da nastavi borbu sa izdavačima.
Dž. K. Rouling, autorka serije romana o Hariju Poteru, suočila se sa ignorantskim stavom izdavača pre nego što je „Hari Poter i kamen mudraca” konačno objavljen. Ona je poslala rukopis na adrese dvanaest različitih izdavača i svi su ga bez izuzetka odbili. Najzad, Bloomsbury Publishing je promenio odluku i prihvatio roman samo zato što je osmogodišnji sin direktora izdavačke kuće uspeo da izmoli oca da objavi pustolovine Harija Potera.
Istovaram cegere sa zdravom hranom i razmišljam kako ove igre bez granica između pisaca i izdavača, urednika i novinara neodoljivo podsećaju na bračne razmirice i nesporazume oko prazničnog ručka. I autor i domaćica otvaraju dušu i žele da rečima, opisima, tonovima ili najnovojim receptima iskažu svoja osećanja, da oplemene čitaoca ili da porodicu učine srećnom. Ambicije su im časne, namere iskrene, a onda ih iza ćoška dočeka neprijatno iznenađenje u liku strogog urednika, narogušenog izdavača ili namćorastog muža.
Oni su uvek tu da pronađu manu, da nešto isprave, dosole i zabibere.
Iako na prvi pogled deluju kao pametnjakovići koji bi da svakoj čorbi dodaju još malo začina, svi oni, međutim, što bi naprednjaci (i još neki) rekli: „samo rade svoj posao”. Urednik vodi računa o kvalitetu tekstova i o tiražu, izdavač o komercijalnoj politici svoje kuće i elitističkoj strani lične taštine, dok bi muž želeo samo da poštedi ženu i spreči rasipanje hrane.
Pošto sam u mislima pomirio sve aktere ove priče, filozofiju je najpre prekinulo zveckanje tanjira, a onda i zvono na vratima. Invazija unučića posle koje prestaju rasprave, dileme i svako mudrovanje. Deca ne umeju da se svađaju jer je njihov „zadatak” da donose radost, da šire ljubav, da izazovu osmeh i na licu najvećeg osobenjaka.
Kuća je bila sređena pod konac, svaka stvar na svom mestu, podovi usisani, pa još dezinfikovani, prašina sa nameštaja tako žustro obrisana da je politura na par mesta popustila… Samo pola sata kasnije naš dom je izgledao kao birački spisak u Beogradu. Igračke na sve strane, unuk sa više police skida fotografije, jedna unuka donosi komade razbijene šoljice, dok druga, zavaljena u svojoj stolici razmišlja: „Videće oni kad i ja prohodam”.
Baba i deda koji su ne tako davno za iste stvari svoju decu kažnjavali, smeju se kao Vučić pred kineskim predsednikom i čini im se da ništa lepše i smešnije u životu nisu videli. Malo po malo, hrana je iz tanjira nestajala. Niko se nije žalio, ali se ni komplimetima nisu rasipali. Jedan od zetova je doduše prokomentarisao: „Kad je čovek gladan, sve je ukusno!”
Dok je trio veselih klinaca iz sve snage lupao po klaviru, baka je uz blaženi osmeh prokomentarisala: „Jao, što su slatki!”. Pitam se šta li bi mene snašlo da sam istom žestinom mlatio po dirkama. Od svih životnih uloga najlepša je ona koju igramo u poslednjoj fazi životnog trilera. Kada se unučići pojave svi problemi nestaju.
Posmatram mališane kako prave buku koju samo baba i deda mogu da podnesu i analiziram ta nevina dečija lica. Devojčice se trude da što bolje i tačnije pogode pravi ton, dok unuk ozbiljno osluškuje umetnički dojam koji su na njega ostavile sestre. One će u budućnosti postati majke i sa svojim klincima proslavljati isti ovaj praznik. A unuk? Iskreno, ne bih se iznenadio da jednog dana postane urednik ili izdavač.
Piše: Dejan Krstić