PROLEGOMENA ZA NOVI POČETAK: Mnogo manje od igre

Taman su bile dozrele prilike da se kapitalizuje dugogodišnje iskustvo zajedništva pod vođstvom nespornog autoriteta, mukotrpno sticano kroz brojne izazove, bolne poraze, ali i pobede cele nacije. Trebalo je da postignuti uspesi i akumulirani rezultati, nikada dovoljno priznati ni jednodušno hvaljeni, ali ipak zavidni i činjenično stvarni, najzad dovedu do odlučujućeg mentalnog skoka, do prelaska na viši nivo zrelosti i samopouzdanja.

Taman je kucnuo bio sudbonosni čas, e da se presaberemo, posle razorne diverzije patentirane u Engleskoj, da se dozovemo svojoj pameti, da probudimo samopoštovanje, pokažemo poverenje u sopstveni sistem i pronađemo siguran oslonac i elan u onome što ipak jesmo, što sami možemo i što nam niko ne može oduzeti.

Ali, avaj, upravo u tom odlučujućem trenutku sve je puklo, kolabiralo i otišlo dođavola! Raspalo se samo tkivo zajedništva i pripadanja. Unutrašnji integritet održava još samo osvetnička zlovolja i negativna energija koja traži isključive krivce i njihove glave.

Dakako, reč je o srpskom fudbalu. Poraz od Albanije u odlučujućem meču kvalifikacija za svetsko prvenstvo 2026, i to na domaćem terenu, i ako minimalan, dovoljno je razoran i katastrofalan da zasigurno predstavlja istorijski međaš. On označava kraj jedne epohe ovog sporta kod nas, kraj Piksijeve ere. Po svemu sudeći, predstoje mračni dani srpskog fudbala, i to u kontrastima nacionalne palete, kojom i onako dominira monotona siva.

Međutim, ako se učinilo da je ovo lament nad politikom i društvom, te da izbor reči i ne odgovara baš komentaru nad sportskim zbivanjima, opet nema greške. Poraz u fudbalskom meču sa Albanijom i jeste politička i društvena činjenica, taman koliko i sportska.

Suštinski, nema razlike u našim pogledima na fudbal i politiku. Za oba su područja svi podjednako kompetentni, pa se isti i pitaju, svi i niko, te sledstveno, na oba terena nosimo isti dres – kako nam ga skroje.
Moglo bi se reći da u Srbiji predsednik Republike i selektor nacionalnog fudbalskog tima i jesu nekakav tandem, nešto kao Miki i Šilja. Don Kihot i Sančo Pansa, za one malobrojne, sa nešto tragičnijim osećanjem življenja. Svakako, spregnute činjenice, makar na simboličkom nivou. Prosto, Vučić i Piksi su sinonimi u našem kulturnom idiomu. Hteli oni tako ili ne, i nezavisno od njihovog mišljenja o toj stvari.

Za Srbiju više niko ne navija

Emocionalni slom nacionalnog entuzijazma dogido se još na Marakani, tokom meča Srbija – Engleska.

Kako su samo veličanstveno izgledali početni minuti tog spektakla! Dakako, oni pre početka same utakmice, od izlaska fudbalera na teren pa do prvog sudijskog zvižduka. Kako samo dobro istrčava naša reprezentacija! Na gled, niko im ne bi dao manje od uloge barem potencijalnog favorita.

Iznad svega, za nezaborav je obeležen trenutak intoniranja nacionalnih himni. Zviždanje svečanoj pesmi gostujuće reprezentacije, kao obavezni deo stadionskog programa, nije baš uvek postizalo željene efekte. Pamti se, kao poseban krindž, svojevremeno tribinsko zviždanje nacionalnoj himni Jermenije. Aman, gde se to zviždi ponosu, što bi pesnik rekao, ostatka jednog zaklanog naroda? Pa još bratskog, i to u prestonici Srbije!

Međutim, ako to smestimo u rubriku parada pijanstva i kiča, sve je zaboravljeno i iskupljeno onomadnjim zviždanjem engleskoj himni, a koje bejaše za medalju. Iz hiljada grla, svi kao jedan, za sve pare! Dva takta puštene muzike nisu mogla da se razaberu, pošteno čuju i sastave. Ono, jesu Englezi i sami unapred znali koliko su dobrodošli, ali ako su im rekli i dodatno potvrdili u dno njive, e da ne bude nikakve dileme i neizvesnosti. Operacija je uspela sto posto, ali tek kad je na red došla „Bože pravde”. Ne samo što svi znaju tekst, pa još drže ritam, a i melodiju đene-đene, nego što je to izvedeno tako jednoglasno i silovito, dinamički žešće od prethodnog zvižduka, te ne bi trebalo da čudi ako je neko iz redova gordog Albiona, na trenutak i spontano, pustio u gaće, bar malo. Uostalom, sve to sa izvođenjem himni prvenstveno tome i služi.

Iz ove grandiozne uvertire prirodno je proizašla zaglušna refrenska kanonada, koja je obeležila početne minute meča. Kao u kakvom kanjonu, stadionom je odjekivao masivni eho i prenosio se sa tribine na tribinu: Kosovo je Srbija, Kosovo je Srbija! O, Gospode, kuda će svi ti ljudi posle meča, sa ovakvom energijom? Kud dalje, kada su već na samom početku tako visoko podigli bili letvicu, u oblake zavetnog patriotizma, palamitskog isihazma i nebeske Srbije?

Kako bilo, ali i engleska štampa je u izveštajima posle utakmice naglašavala jednu strepnju, bojazan začetu u prvih trideset minuta meča. Srpski tim je toliko dugo i potpuno uspešno odolevao engleskom pritisku, da su već počeli da se pribojavaju moguće reprize utakmice sa sveže titulisanom Španijom, koju je Srbija završila bez golova, ali i neporažena.

Naravno, ono što Englezi nikada neće priznati, ovde ćemo da podcrtamo. Ta polučasovna paraliza Engleza na Marakani nije bila posledica preteranog respekta Piksijevog tima i taktičkog plana, niti kakve početne nezagrejanosti, niti neke posebno dobre igre naših fudbalera. Ne, to je bio čist estetski šok, kočenje od straha koji je ulivala srpska navijačka publika. Koliko je samo u pravu bio onaj koji je, ko zna kada još, prvi formulisao mnogopominjanu frazu o domaćoj publici kao dvanaestom igraču fudbalskog tima. Nula prema nula, iz prvih pola sata igre sa Engleskom, bio je konkretan doprinos nacije i njenog nacionalizma srpskom fudbalu. Od dvanaestog igrača bilo bi to i više nego dovoljno, samo da je ostao u timu do kraja meča.

Ali, avaj, kada je u tridesetom minutu stari, lukavi i podmukli Hari Kejn onako banuo, niotkuda, prosto nikao iz zemlje, te glavom sa peterca spakovao loptu u našu mrežu i načeo je, započelo je kolebanje u redovima Srblja, a zatim raskol i totalno rasulo, koje traje do danas. U nekoj budućoj retrospektivi dinamike srpskog nacionalizma moglo bi se pokazati kako nam je upravo Hari Kejn posejao to otrovno seme razdora. Lupio naš krhki princip realnosti po sred tikve, tako žestoko, da je ona skroz na skroz pukla. I rasturi nam se društvo.

Tokom istrajne engleske kanonade golova naši su se navijači najpre podelili po partijskoj osnovi. Jedni su počeli da pederišu i pumpaju, a drugi da ih ućutkuju. Tuču većih razmera među srpskim navijačima sprečila je samo zajednička im i istovetna sklonost ka samoporicanju. Združeno su stali da zvižde sve nemoćnijim potezima fudbalera sopstvenog tima. Ni peti gol Engleza još nije bio pao, a od sve uke sa tribina Marakanom se orilo još samo skladno i euforično „Gad, sejv d King”.

Iz tog rasula startovala je i utakmaca sa Albanijom, sred kamernog i kontrolisanog ambijenta stadiona u Leskovcu. Tokom 90 minuta utakmice visokog rizika, pod lupom UEFA i zvaničnika svih vrsta, naša probrana publika nije uspela da pokaže ništa od navijačke strasti, ljubavi prema fudbalu, nacionalnom timu, pa ni Srbiji samoj. Da je bar, kao pravi ansambl operetskih navijača, aplaudirala sudiji, divila se letu lopte i paraboli u slobodnom padu ili naprosto ćutala. Ali ne, jedino što nije mogla da sakrije i ne izrazi jeste iskrena mržnja prema Albancima. Srbi, dovedeni da zvižde i navijaju protiv albanske reprezentacije, sopstvenom inferiornošću unapred su uznačili favorita i pobednika u konačnom ishodu. Našem timu se nisu ni obraćali, izuzev jasnim skandiranjem „Piksi, odlazi!”, koje nije moglo da se demfuje ni u televizijskom prenosu RTSa. Ili pak, nije ni trebalo.

Tek, sred opšte nacionalne i kulturne frustracije, u Srbiji kao da se zaboravilo i upustilo ono spasonosno drevno znanje koje uči da su negativne emocije, mržnje, protivljenja i oponiranja, bez svojega za, koren regresije, degradacije i samopogubljenja.

Rezultati i iluzije

Republika Srbija, njena ekonomija i ukupna civilizacijska zbilja, objektivno, bolje stoji u realnosti i stručnim komparacijama rezultata nego li u percepciji sopstvenih građana. Ako je već tako, čemu uopšte rezultati?

Po stopi privrednog rasta, po stopi siromaštva, po stopi nezaposlenosti i brojnim drugim pokazateljima kvaliteta života u jednoj zemlji, Srbija ne samo da stoji bolje nego ikad u pamćenju ovog naraštaja, već bolje od mnogih evropskih parnjaka, ponegde čak i iznad proseka same EU. Međutim, u Srbiji je izuzetno jaka kultura uskraćenih, koja odnekud, ne samo da ne želi da prihvati te tvrdoglave činjenice, nego ne mari da čuje za njih. Možda je nacionalna valuta najbolji primer za to.

I ako je u Srbiji već godinama, duže od decenije, najpouzdanije čuvati novac u dinarima, građani ipak, iz nekog tajnovito važnog razloga, štede pretežno i uporno u devizama. Ako se pri tom ne izgubi puno, to je sasvim dovoljno da se potpuno potisne iz svesti podatak kako se štednjom u dinarima zarađuje, i to komparativno, još uvek najviše.

Savremenoj srpskoj kulturi je preteško da svari činjenicu sopstvene države kao zajedničke i lične prednosti. Patriotizam koji nije posvećen nekoj bivšoj Srbiji, niti budućoj i boljoj, nego ovoj stvarnoj i jedinoj koju imamo, još uvek je nepristupno daleka stvar prevazilaženja i jedne nedomašene zrelosti. A fudbal je bio fantastična prilika za taj skok. U Piksijevoj eri zaličio je na kulturni katalizator i iskorak u prostor trezvenog i skromnog samopoštovanja. Kao da smo bili na domak toga cilja, ali eto, il ne da đavo ili ne da Bog.

Pamtićemo Piksijev komentar povodom ulaska reprezentacije Srbije, pod njegovim vođstvom, u A grupu fudbalske lige nacija. Znajući dobro stanje domaćeg fudbala, iskreno je izjavio da nama možda i nije mesto u tom krugu, ali se zatim brzo korigovao. Kaže, mi tamo ipak nismo ušli preko veze, nego su nas rangirali naši rezultati.

Sada, pak, ulazimo u zonu u kojoj rezultati i objektivni pokazatelji prestaju da budu bitni i shvataju se kao iluzija. Predstoji duga i mračna noć duše srpskog fudbala. Iz takve noći se izlazi samo ponovo rođen. Ili se, naprotiv, u njoj za uvek ostaje.

Nevolja je što je fudbal mnogo više od igre i stvar se sigurno neće završiti samo na njemu.

Piše: Saša Milenić