Škola samostalnog života sprovodi se u okviru projekta čiji je cilj aktivno građansko društvo u kome građani više učestvuju u procesu donošenja odluka, naročito na lokalnom nivou. Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom Kragujevac dobio je podršku Vlade Švajcarske kroz projekat „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koje sprovode dve nevladine organizacije – Helvetas Srbija i Građanske inicijative.
Ovaj program se inače uspešno sprovodi poslednjih sedam-osam godina, a sama škola je osmišljena kao set edukativnih, informativnih radionica, ali i psihološko-savetodavnih i motivacionih, u smislu osnaživanja osoba sa invaliditetom koje u većini slučajeva žive u senci i za čiji život se drugi pitaju.
– Želeli smo da se malo više vežemo za mlade sa invaliditetom jer smo primetili da su prilično neaktivni, povučeni, ne poznaju dovoljno svoja prava. Nemotivisani su da se uključe u rad udruženja i uopšte budu aktivni u kreiranju javnih politika. Zato nam je cilj da se osnaže da zastupaju svoja prava. I ne samo svoja, nego i prava drugih članova i da na taj način proširimo bazu podrške za samoorganizaciju, kaže dr Milena Stojanović, predsednica Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom.
Ona objašnjava da je škola otvorena ne samo za njihove članove, već i za druga udruženja, kao i za sve koji hoće da zastupaju prava osoba sa invaliditetom. Kragujevački Centar OSI jedna je od trideset partnerskih organizacija izabranih na nivou Srbije.
Obuka za volontere
– Osim za osobe sa invaliditetom, škola je otvorena i za sve ostale, potencijalne volontere koji žele da se upoznaju sa našom korisničkom grupom, da daju doprinos zajednici u kojoj žive, napominje dr Milena Stojanović.
Inače, za proteklih sedam godina obuku je prošlo tridesetak osoba sa invaliditetom. Svake godine dolaze novi polaznici, a sam program se stalno nadograđuje.
– Uvek uvodimo neke novine, teme su različite za edukativni program. Recimo, ranije je više bila potencirana filozofija samostalnog života, usluge u zajednici, a sada smo se više bazirali na diskriminaciju prava, prepoznavanje potreba, osnaživanje, u smislu podizanja samopouzdanja i motivisanje za aktivistički rad, objašnjava dr Milena.
Njihove radionice se održavaju bar jednom mesečno, od aprila do decembra. Poslednje dve održane su početkom jula i odnosile su se na lingvističko-jezički pristup invalidnosti, odnosu medija prema osobama sa invaliditetom i njihovom predstavljanju u medijima.
Planiran je i edukativni kamp u Orašcu, gde će većina učesnika provesti tri dana u druženju i razmeni iskustava. To će biti prilika i da stariji članovi upute mlade i neiskusne kako da se osamostale. Da ne bi bilo zabune, osamostaljivanje ne znači samo samostalan život, već i mogućnost da osoba sa invaliditetom može samostalno da funkcioniše, a pre svega da donosi odluke o svom životu. Da sama pravi izbore, ali i da snosi odgovornost za svoje odluke.
– Vrlo često kada roditelji ostare i više ne mogu da im budu podrška, oni prosto ne mogu da se snađu u svemu tome, jer nisu navikli da sami odlučuju, pa makar pri tome i pogrešili, kaže dr Milena.
Ona smatra da svako može da pogreši u odluci, ali osobama sa invaliditetom vrlo često se ta greška odbija na invalidnost, a ne na pogrešan izbor koji se napravi.
Saradnja sa lokalnom zajednicom i osnaživanje OSI primarni je cilj Centra, kako bi lokalna zajednica prepoznala njihov trud i preduzela neke mere da mladima sa invaliditetom olakša život u smislu da im pruži šansu za zaposlenje, omogući lakše i sigurnije kretanje, ali i da ih pripremi za život posle smrti roditelja.
– Mi paralelno radimo sa osobama sa invaliditetom, a s druge strane zastupamo ih kod donosioca odluke, kod predstavnika lokalne samouprave i pokušavamo da budemo spona. Donosioci odluka moraju da čuju potrebe mladih osoba sa invaliditetom, šta je to što njima otežava život, šta je to što bi moglo da im unapredi život, i da onda oni sa svoje strane razvijaju usluge u zajednici, odvajaju veća finansijska sredstva, sprečavaju da budu smešteni u neku ustanovu kada ostanu bez podrške bioloških porodica i pripremaju ih da samostalno žive u svojim domovima, kaže dr Milena Stojanović.
To znači da osobe sa invaliditetom moraju da se osnaže toliko da preuzmu odgovornost za svoj život, da zagovaraju i zastupaju svoja prava u duhu krilatice „ništa nama bez nas”. Ali, to moraju da predstave onima koji kreiraju te politike i da se aktivno uključe u rad. Na lokalnom nivou postoje mehanizmi za to – Savet za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom, gde mogu da se uključe.
– Neophodno je da druga strana aktivnija, motivisanija i edukovana da zastupa svoja prava, ali osobe sa invaliditetom to nedovoljno prepoznaju, smatra naša sagovornica.
Jedno od čestih pitanja je kako nastaviti život posle bolesti i smrti roditelja?
– Ne treba udruženje da razmišlja samo o svom članstvu i roditelji isključivo samo o svojoj deci. Recimo, ako se planira dom za smeštaj osoba sa invaliditetom, treba napraviti tako da ga mogu koristiti sve kategorije. Mislim i da sami roditelji treba na vreme da razmišljaju o tome. Rešenja postoje. Osim toga, može da se razmišlja i o stanovanju uz podršku, sa sadržajima za različite korisničke grupe, objašnjava Milena.
Povremeno hraniteljstvo
Treba na vreme razmišljati gde će dete sa invaliditetom ili odrastao čovek kada ostane bez roditelja. Posebno ljudi koji imaju teže vidove invaliditeta i koji su visoko zavisni od podrške drugog lica u zadovoljavanju ličnih potreba. Najbolje rešenje je da ostane u svom domu, ako postoje usluge na nivou zajednice. To se, inače, smatra i najjeftinijim vidom socijalne zaštite.
– Mislim da treba da se razvijaju različite usluge ka deinstitucionalizaciji. Radi se na tome, ali ne vidim baš da je nešto urađeno. Uvek će biti onih koji će želeti da odu u instituciju, ali postoji samo jedan takav dom za odrasle u Beogradu. On nema kapacitet da primi sve. Nisu tu naročiti uslovi. Uglavnom se ide ka staračkim domovima, gde nema dovoljno osoblja koje bi moglo da pruži potrebnu podršku, objašnjava dr Milena.
Dešavalo se, kaže, da osobe koje ne mogu same da se okrenu u krevetu ili nahrane ostanu u jednom položaju po ceo dan, a onda se vrlo brzo razvijaju dekubiti i nažalost korisnici vrlo brzo završavaju svoj životni vek. Baš zbog toga što nema dovoljno angažovanog osoblja koje će da pruži uslugu ljudima sa težim vidovima invaliditeta.
Njihove radionice dotiču i ove teme. Dr Milena kaže da je vrlo važno da razmišljaju o samostalnom životu, kako ne bi doveli sebe u situaciju svršenog čina.
– Treba da razmišljamo o svom budućem životu – kad nestane podrške kako ćemo dalje. Dobro je da na nivou zajednice postoji smeštaj za prelazni period, kad neko ostane bez podrške da ima mogućnost da bude bar privremeno smešten, dok se u njegovom domu ne stvore uslovi da se vrati. Razmišlja se i o povremenom hraniteljstvu za odrasle osobe sa invaliditetom. I to nije loš primer. Treba uvek ići na različite usluge i videti, u zavisnosti od kapaciteta korisnika, gde ga je najbolje smestiti. Zato stalno i potenciram da se ta podrška planski razvija, kaže dr Milena.
U ovom trenutku život u prirodnom ambijentu u svojoj kući ili stanu, uz kompletnu podršku osobi sa invaliditetom u svakom pogledu, još nije moguć na pravi način. Ideja je stara, postoji projekat, donatori su pronađeni, grad ima dobru volju da pronađe lokaciju za gradnju sa adekvatnom infrastrukturom, da zaposli negovatelje koji će pružati podršku i da to traje.
– To ne treba da bude projekat, jer on bude i prođe, već treba da bude održivo. Projekat je vremenski ograničen, a životi korisnika nisu, oni tu treba da žive i da redovno dobijaju te usluge. Zato je važno da se planski radi na tome da se jedan takav objekat izgradi. Bilo je pokušaja UNOPS-a, ali za period na šest meseci, što je bilo nedovoljno, zaključuje naša sagovornica.
Piše: Elizabeta Jovanović
