U vreme četničke akcije u Staroj Srbiji ime Svetozara Rankovića se pominjalo sa imenima Vojvode Vuka, Voje Tankosića, Jovana Babunskog kao div borcima za slobodu srpskog življa u područjima koja su još bila pod Turcima.
„Redak je čovek u koga je bilo toliko naivne duše. Buo je uvek vedar, nasmejan, dok mu se na licu ogledalo zdravlje, zadovoljsto i nesebičnost. Kad mu jednom poslaše 12.000 dinara od kuće, on to odnese u Makedoniju i podeli našem življu i četnicima, a sam kao i uvek osta bez para.“
Ovako je o Svetozaru govorio jedan od njegovih drugova u četništvu. Među četnicima je bio omiljen tako da su se utrkivali da budu pod njegovom komandom. Po prirodi blag i dobar, druželjubiv i nesebičan, uvek veseo i nasmejan, sklon da čini dobra dela i da prašta. Među njima stiče veliki ugled i ubrzo postaje vojvoda. Kao Vojvoda Toza bio je poznat i među četničkim borcima i među narodom Stare Srbije. Stanovništvo onih krajeva u kojima je sa četom radio gledalo je u njemu najizrazitijeg predstavnika oslobodilačke Srbije i pomagalo ga iskreno i bez rezerve u svim prilikama, do krajnjih granica mogućnosti.
Delovanje u Makedoniji
Rođen je u zemljoradničkoj porodici u šumadijskom selu Junkovac 1880. godine. Odrastao u zadružnoj kući u selu između Viševca i Topole, on je u duge zimske večeri pažljivo slušao od svojih starijih priče o prvim junačkim delima vožda Karađorđa i njegovih boraca, koje su u ovom kraju prelazile sa kolena na koleno.
Opijajući se uz to još i tužnim zvucima javorovih gusala, koje je uz prigodne pesme o hajducima od malih nogu slušao, rešio je da krene njegovim stopama. Od malih nogu je dobio nadimak Toza koji ga je pratio i kroz školovanje, a i kroz četovanje.
U osnovnoj školi će se pokazati kao darovit đak, pa će ga porodica poslati u Kragujevac da završi srednju školu. I u Kragujevačkoj gimnaziji će se pokazati kao dobar i vredan učenik. Pošto je završio srednju školu, napušta Kragujevac i odlazi u Beograd, gde se upisuje u 33 klasu Vojne akademije. I ovde je pitomac koji dobija pohvale. Međutim, ubrzo napušta akademiju i odlazi u Carsku Rusiju, gde završava školovanje u njihovim vojnim školama.
Nakon povratka u domovinu započeo je u službu pešadijskog oficira u srpskoj vojsci. Službovao je u Kragujevcu. Stvaranjem Glavnog odbora srpske četničke organizacije oktobra 1903. u Beogradu, četništvo još uvek nije dobilo svoju legitimnost. U strahu da ne dođe do austrougarske aneksije Makedonije, kao što je najavljivano i na kraju i učinjeno sa Bosnom i Hercegovinom, u Srbiji je pokrenut čitav niz aktivnosti radi zaštite srpskih interesa u ovoj južnoj pokrajini. Stvoren je čitav niz pododbora za slanje četa na područje Makedonije. U početku, srpska vlada je prećutno podržavala ove pododbore, ali pod pritiskom velikih sila 1907. donešena je odluka o raspuštanju svih „makedonskih“ odbora, ali četovanje i ilegalno prebacivanje boraca je nastavljeno. Zvanično od jula 1908. godine u vreme izbijanja Mladoturske revolucije u Otomanskoj imperiji Makedonski odbor više nije postojao. Ipak, rad četničke organizacije nije ugašen nego se samo prilagodio novim uslovima. Ubrzo po stvaranju Glavnog odbora četničkoj akciji se pridružio i Svetozar.
Srpske čete su u početku bile obrazovane od meštana i prosvećenijih ljudi. Čete su opremane u Beogradu, Vranju, Leskovcu i Nišu, a odatle prebacivane u Staru Srbiju i Makedoniju. U četama je još bila i omladina iz Srbije, Zapadne Makedonije, Bosne, Vojvodine, Hercegovine, Slavonije, Like, Slovenije i Dalmacije. Većina četa bila je različita: brojale su od četvorice do 50 ljudi. Na čelu si bile vojvode. Disciplina kruta – nepokornost i neverstvo značilo je smrt. Čete su bile naoružane raznim puškama: od martinki do repetirki.
Komitske bombe bile su isto tako različite. Od primitivnih kutija za konzerve do najsavršenijih bombi-torpeda.
Četnici su bili obučeni tako da ne odudaraju od lokalnog miljea: u seljačkom odelu od belog ili surog sukna sa dokolenicama do opanaka sa uskim čakširama i džemadanom, sa oficirskom pelerinom i šubarom – kalpakom sa dvoglavim belim orlom. Nisu smeli dirati u tuđe imanje i tuđ obraz.
Svetozar Ranković od 1904. godine deluje po Staroj Srbiji i Makedoniji. Ratujući protiv bugarskih komita, a i regularnih turskih vojnika, Toza je stekao reputaciju hrabrog i odlučnog vojnika. Ugled koji je dobio među četnicima je krunisan 1907. godine dobijanjem vojvodskog čina. Među srpskim četnicima i stanovnicima Stare Srbije je od tad bio poznat pod imenom Vojvoda Toza. Iz svih tih sukoba i borbi protiv Turaka i Bugara izlazio je kao pobednik, tako da je stekao reputaciju velikog junaka.
Teško ranjen u Kumanovskoj bici
Pre Prvog balkanskog rata 1912. godine bio je načelnik planinskog štaba na planini Kozjak kod Kumanova. Pre Kumanovske bitke podstakao je meštane Kratova i Krive Palanke da ustanu protiv osmanske vlasti. Tada je zadobio još jedan nadimak od svojih četnika – Vojvoda od Kratova. Sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i Vojom Tankosićem učestvuje u pregovorima sa Isom Boljetincem, najznačnajnijim albanskim vođom na Kosovu, u selu Boljetin kod Zvečana.
Pre sukoba sa Turskom i početka konačnog oslobođenja srpske teritorije od dugogodišnje okupacije pomenute države, Srbiji je veoma bilo bitno da se Arbanasi ne mešaju u sukobe i dodatno otežavaju borbu našim jedinicama. Stoga je Srpska vlada poslala svoje najistaknutije oficire da pregovaraju o uzdržanosti Arbanasa prilikom rata Srbije i Turske. Čak je i Apis dolazio, tražeći besu od Ise Boljetinca. On je inače bio tada najmoćniji Arbanas, bio je najuvaženiji vojskovođa koji je imao i najveći uticaj u celom arbanaškom narodu.
Iako se Apis vratio u Beograd sa obećanjem pomenutog arbanaškog prvaka, niko u vladi i vojsci nije verovao Arbanasima i njihovoj reči. Zbog toga je vojvoda Tankosić samoinicijativno odlučio da preuzme stvari u svoj ruke. On je sam otišao do Boljetinca i ponizio ga tako što mu je oteo oba sina. Voja ih je zatim prebacio u Kuršumliju, gde ih je držao kao taoce sve dok se rat nije završio, uz poruku da im životi zavise od toga da li će reč njihovog oca biti ispunjena ili neće. Arbanasi se naravno nisu mešali u sukobe, a njihov glavni vojskovođa je bio primoran da održi svoju besu. U ovom poslu Voja je imao veliku pomoć Toze.
Predvodio je 200 četnika protiv Turaka u Kumanovskoj bici, gde je teško ranjen. U Kumanovu se i oporavljao od ranjavanja, a zatim i službovao u tamošnjem garnizonu. Posledice ranjavanja će trpeti celog života. Komandovao je četnicima i u Drugom balkanskom ratu. Za vreme Bregalničke bitke od komande je dobio zadatak da zajedno sa LJubom Vulovićem i četnicima zauzme položaje ka Krivoluku i održi ih. Zadatak su ispunili i Bugari bivaju pobeđeni. U Kolubarskoj bici u Prvom svetskom ratu bio je komandant Brigade Gornjačkog četničkog odreda. Na položaju Trešnjica kod Užica na Drini granata mu je probila obe noge nakon čega je izvršio samoubistvo kako ne bi bio uhvaćen živ.
Po drugoj verziji, videći da će ostati invalid ako slučajno i preživi, digao je ruku na sebe. Ovo se zbilo prvih dana decembra 1914. godine. Tozini četnici su njegovo telo preneli u rodni Junkovac i sahranili ga na seoskom groblju. Ilija Trifunović u svojoj knjizi o vođama četničke akcije u Staroj Srbiji „Krv četnika“ daje poglavlje o Vojvodi Tozi.
Njegova smrt ovekovečena je u „Srbijanskom vencu” Milosava Jelića.
Toza Ranković
Beše Toza iz doma seljačka
Krv junačka, duša devojačka,
Lastar nežni u rana mladara,
Strah i trepet duž cela Vardara,
Iskra sjajna iz oka gorštačka,
Krv junačka, duša devojačka,
Šumadinac iz doma seljačka.
Godine su lepršale letom,
Godine se ogrtale cvetom
Dok se Toza krvavio teško,
I dok blista pregnuće viteško
Među našim porobljenim svetom
Gradine se ogrtale cvetom,
Brza leta lepršale letom.
I sada je u boju krvavu,
U naletu ka Užicu plavu,
Juriš čini uz mučnu Trešnjicu.
Bes na rujnu rascveo se licu.
U naletu ka Užicu plavu,
Opet junak u boju krvavu.
A kad sunce na bosansku stranu
Rastre rubu od skerleta tkanu
Na vrhove u humova mnoge,
Granata mu obe odne noge,
Kada sunce u zlatastu danu
Rastre rubu od skerleta tkanu
Rujno sunce na bosansku stranu.
Tada Toza s Trešnjice visoko
Gledajući niz polje široko
I rad dobro sliku da utubi
Pozdrav posla zemlji, koju ljubi,
Skresa zrno kroza slepo oko.
Gledajući niz polje široko
Vitez Toza s Trešnjice visoko.
Beše Toza iz doma seljačka
Krv junačka, duša devojačka,
Lastar nežni u rana mladara,
Strah i trepet duž cela Vardara,
Iskra sjajna iz oka gorštačka,
Krv junačka, duša devojačka,
Šumadinac iz doma seljačka.
Piše: Aleksa Ignjatović, istoričar
