Bartolomeo Kunibert bio je jedan od prvih školovanih lekara u Miloševoj Srbiji, čovek veoma odan srpskom knezu i zadnjih godina Miloševe vladavine jedan od njegovih važnijih saradnika i poverenika. Istorija će ga pamtiti kao pisca dvotomne istorije Miloševe prve vlade pod naslovom: Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića 1804—1850.
Rođen je 1800. godine u gradu Savaljin u tadašnjoj Kraljevini Pijemont. Školovanje je započeo u rodnom mestu, a studije medicine pohađao je u Torinu. Nakon diplomiranja stekao je zakonsko pravo da sam predaje medicinske nauke. Specijalizovao se za hirurgiju. Tokom studija pristupio je karbonarima, pokretu koji se zalagao za slobodnu i ujedinjenu Italiju. Naravno, ideje o jedinstvenoj Italiji po porazu Napoleona i završetka Bečkog kongresa nisu bile dobrodošle nigde na Apeninskom poluostrvu i pod stalnim pritiskom policijskih vlasti Kunibert je rešio da napusti domovinu. Svoju sreću potražio je na istoku u Osmanskom carstvu.
U Carigrad stiže 1824. godine u nadi da će brzo naći zaposlenje. U Carigradu je upoznao kapućehaju beogradskog paše koji ga je primio u službu i uputio u Beograd, gde je Kunibert stigao u leto te iste 1824. godine. Pašin izaslanik je sa Kunibertom ugovorio platu od hiljadu groša mesečno i imao je pravo i na stan, kola, tri konja, dvoje slugu i hranu za sebe i porodicu.
U Srbiji je zatekao već dva školovana lekara – svog zemljaka Napolitanca Vita Romitu i Jovana Stejića. Romita, koji je takođe bio izbegli karbonar, u Srbiji je naizmenično služio beogradskog vezira i srpskog kneza. Kunibert i Romita su se zbližili, orodili i postali poslovni partneri. Bartolomeo se oženio Romitinom kćerkom Antonetom, a zajedno su otvorili i prvu apoteku u Beogradu 1827. godine. Poslovno su se ubrzo razišli, pa je Romita otišao u Vlašku, a kćerki i zetu je ostavio praksu, apoteku i vinograd.
Romita je od vezira dobio zemljište od oko 6,5 hektara, daleko van utvrđene varoši, na osunčanim padinama zapadnog Vračara, u kraju zvanom Guberevac. Tu je, nakon prelaska u kneževu službu, podigao kuću 1824. godine, jednu od najsolidnijih građevina u tadašnjoj Kneževini, okruženu povrtnjakom, voćnjakom i vinogradom, sa sadnicama naručivanim iz Italije.
Čovek od poverenja
Kuća Vite Romite Doktorova kula četvrtastog je oblika sa zidovima od neobrađenog kamena. Sagrađena je od opeke, kamena i ćeramide i sastoji se od podruma, prizemlja i sprata, sa simetričnim rasporedom prostorija.
Namena kuće je bila dvostruka – za stanovanje i primanje pacijenata. Budući da je na sprat, ima fasadu od kamena i mala prozorska okna u narodu je nazvana – Doktorova kula. U ovoj kući je Miloševa kćerka Savka učila da svira klavir. Nakon smrti Romite, njegova supruga, ćerka i Kunibert nisu mogli finansijski brinuti o zdanju i njegovom održavanju, pa su kuću predali knezu Mihailu. Knez Mihailo Obrenović je Doktorovoj kuli 1861. godine odredio novu istorijsku namenu da bude „Dom za sa uma sišavšeˮ.
Kunibert je još dok je bio u službi kod beogradskog vezira lečio i Miloševu porodicu. Miloš je doktorovim radom bio veoma zadovoljan i njegove usluge su bogato darivane. Do 1828. godine Kunibert je potpuno prešao u službu srpskog kneza. Počeo je da se potpisuje kao Vartolomej kada je naučio srpski. Knez Miloš mu je krstio prva dva sina. Kunibert je imao prilike da posmatra mnoge događaje iz prve ruke iz neposredne blizine kneza Miloša. Miloševo poverenje u njega sve više raste, pa ga je 1832. godine postavio za prvog lekara beogradske varoši. Plata mu je bila 360 talira godišnje uz uslov da sirotinju leči besplatno.
Sledeće godine Kunibert od kneza dobija i doživotnu penziju, a 1835. je uvršten u zaslužne penzionere Kneževine. Sve ovo je stekao ponajviše staranjem o bolešljivom prestonasledniku Milanu. Ali Kunibert se brinuo i za zdrastvenu zaštitu u Srbiji, obilazio je banje i vojne bolnice, a pogotovo je zagovarao vakcinaciju u Srbiji. Knezu je dostavljao poverljive informacije do kojih je dolazio.
Miloševi protivnici, koji će uskoro postati pod zajedničkim imenom ustavobranitelji, nisu mu bili dragi, pa će se lojalnost prema knezu vremenom samo pojačati.
Kunibert je bio ličnost kojoj je knez Miloš mogao da veruje, što je bilo jasno i savremenicima. Francuski diplomata Boa le Kont je u prepisci sa ministrom inostranih poslova grofom Anri de Rinjijem 1834. godine predložio da, kada Francuska otvori konzulat u Beogradu, poveri Kunibertu mesto konzula. Kunibert se uglavnom nije mešao u unutrašnje političke sporove u Srbiji, u borbu kneza Miloša i ustavobranitelja.
Međutim, kada je u Srbiju 1837. godine stigao prvi britanski konzul Džordž Lojd Hodžis, Milošu je za česte kontakte sa britanskim diplomatskim predstavnikom bio potreban poverljivi izaslanik i prevodilac. U svojim rukopisima za ovu svoju radnju kaže da nije baš rado prihvatio i da je to radio samo iz dužnosti i zahvalnosti knezu. I za jedno i drugo, kada se pročita pažljivo njegovo delo, vidi se da to baš i nije tačno. Voleo je da bude u toku i umešan u prilike u Srbiji.
Poslednji susret sa knezom
Kao bivši karbonar, neprijatelj politike Svete alijanse, Kunibert je bio protivnik Habzburške monarhije, kao i carske Rusije. Podržavao je Miloševu apsolutističku politiku i pokušaje da se bližim vezama sa Velikom Britanijom i istisne ruski uticaj. Međutim, Hodžesova diplomatija je podbacila i ubrzala je pad kneza Miloša, koji je 1839. godine bio prinuđen da abdicira pod pritiskom savetnika koji su uživali rusku podršku.
Bartolomeo napušta Srbiju i smešta se u Zemun. Odatle je pratio događaje iz austrijskog Zemuna koji su direktno doveli do Miloševe abdikacije. U pratnji svrgnutog kneza napustio je Zemun jer je svojom podrškom Milošu i anglofilskom politikom stekao mnogo neprijatelja u Srbiji, a i Austriji nije bio po volji. Miloš je platio doktorov put u rodni grad Saviljano. Poslednji put se sastao sa Milošem u Beču 1843. godine. Tu je proveo nekoliko meseci sa bivšim srpskim knezom.
Tada je Miloš Obrenović planirao da se vrati na srpski presto nasilnim putem pomoću Katanske bune. Buna nije uspela. Nju je veoma brzo ugušio Toma Vučić Perišić. Miloš je želeo ponovni susret sa doktorom Kunibertom, pa je dogovoreno da se sretnu u Milanu. Međutim, do ovog sastanka nikada nije došlo.
Iz Kunibertove prepiske sa Vukom Karadžićem iz 1844. godine saznaje se da je živeo vrlo skromno sa mnogobrojnom porodicom i bez stalnih primanja. Razmišljao je da ponovo potraži sreću u Carigradu ili da nađe posao, uz Miloševu preporuku, u Kneževini Vlaškoj. Preminuo je u svom rodnom gradu 13. marta 1851. godine.
U poslednjim danima svoga života pisao je na francuskom delo o istoriji srpskih ustanaka i sticanju, kako on sam piše, „samostalnostiˮ Srbije. Za života je uspeo da objavi prvi tom knjige u Parizu 1850. godine. NJegova braća, koja su bili sveštenici, od zaostalih rukopisa sastavili su drugi tom i objavili u Lajpcigu 1855. godine.
Kunibert je bio naklonjen knezu Milošu i pisao je dosta subjektivno, pa je u knjizi opravdavao mnoge kneževe postupke.
Ipak, njegov subjektivizam imao je određenu meru, tako da nije bespotrebno ocrnjivao kneževe protivnike ili Karađorđeviće, a po potrebi je znao da kritikuje i kneževo ponašanje. Milenko Vesić je ovu knjigu preveo na srpski 1901. godine, a novo dvotomno izdanje je izašlo 1988. godine. Napisano sa namerom da opiše istoriju Srbije u prvoj polovini 19. veka i da iscrpan hronološki prikaz događaja od početka Prvog ustanka do 1839. godine, Kunibertovo delo prožeto je mnogim ličnim zapažanjima i utiscima. Sam Vesić je Kunibertovo delo ocenio više kao memoare i skup uspomena nego kao pravo istorijsko delo.
Piše: Aleksa Ignjatović, istoričar
