Najpre jedno pojmovno razjašnjenje: ono veštačko smrdljivo brdo koje zvanično zovu deponija komunalnog otpada Jovanovac – nije deponija, već veliko smetlište ili đubrište. Tako je jer ne zadovoljava sanitarne, tehničke i higijenske uslove za odlaganje otpada, a za vreme višedecenijskog postojanja nikada nije izvršen njen tehnički prijem.
Druga ispravka: smetlište se ne nalazi u Jovanovcu, jer granica ovog sela prolazi iza skretanja za groblje Bozman, što će reći da ova „ekološka bombaˮ pripada urbanom delu Kragujevca. Tek toliko da se zna, mada ćemo, zbog razumevanja, u ovom tekstu ipak koristiti naziv deponija Jovanovac.
Povod da se vratimo najzagađenijem i najneuređenijem delu grada jeste, naravno, nedavni požar na đubrištu, o čemu je pisano u prethodnom tekstu, a ovde otvaramo pitanje – da li će vatra i ogroman dim pokrenuti nadležne da nešto učine kako bi Kragujevac dobio deponiju po pravim standardima? Odmah sledi odgovor – neće. A evo i zašto neće. Prema zvaničnim podacima MUP-a, godišnje u Srbiji bude oko 1.800 ovakvih paljevina, pa su požari na smetlištima kod nas odomaćena, da ne kažemo – normalna pojava. Drugo, u Kragujevcu se već četrdeset godina prave planovi, elaborati, skice… za novu deponiju i sve je ostalo samo u obećanjima i papirima, pa kad je prošlo toliko vremena u skanjeranjima, može i još neograničeno godina. Tako se ovde rezonuje.
Sa rastom grada „rasloˮ i đubre
Krenimo od početka. Đubre iz Kragujevca počelo je da se odvozi 1968. godine na praznu ledinu koja je bila na pristojnom odstojanju od naseljenih delova grada. Voženo je omanjim kamionima sa otvorenim prikolicama, pa kad se one napune, preko tovara su stavljane neke plastične prostirke, da vetar pri vožnji ne bi raznosio smeće. Tako je nastajala sadašnja „deponijaˮ (đubrište) i za protekla više od pola veka ona se raširila na više od petnaest hektara, a napravljeno brdo danas je visoko preko pedeset metara.
Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka grad je brzo narastao, i prostorno i demografski. Za manje od tri decenije broj stanovnika se udvostručio, pa je i đubreta bilo sve više. Problem sa postojećom „deponijomˮ bivao je sve veći, te je gradska vlast još 1986. godine, u vreme kada je gradonačelnik Kragujevca bio Kamenko Sretenović, počela da traži novu lokaciju za skladištenje smeća. Odluka je tada pala na mesto Vitlište. To je jedna izdužena uvala, velika jaruga između brda na tromeđi sela Korman, Maršić i Gornje Komarice. Većina Kragujevčana tada je prvi put čula za ovo mesto, mada je na devet kilometara od grada.
Međutim, čim je obelodanjena ova namera, počela je „seljačka bunaˮ Kormanaca i Maršićanaca koji nisu hteli ni da čuju da delovi teritorija njihovih sela postanu mesto za đubre iz Kragujevca. Tvrdili su da će buduća deponija kod njih napraviti ekološke probleme, bila bi ugrožena proizvodnja zdrave hrane, jer bi se zagadili zemlja, vazduh u vodotoci.
Iskrsla je i druga, slična prepreka, ali pravne prirode. Naime, da bi se stiglo do Vitlišta trebalo je da se napravi pristupni put od Kormana, za šta je morala da se uradi eksproprijacija delova privatnih poseda. Međutim, vlasnici zemlje nisu pristajali da im se ona oduzima – uz bilo kakvu novčanu nadoknadu.
Uz sve to, javno preduzeće „Srbijašumeˮ tužilo je grad Kragujevac za nezakonitu uzurpaciju dela zemljišta kojim gazduje ovo preduzeće i koje je u državnoj svojini. Konačnu presudu doneo je tadašnji Vrhovni sud Srbije i grad je taj spor izgubio.
Kragujevačka vlast nije se obazirala na ove probleme, pa je jednoj projektantskoj firmi iz Zagreba naručila izradu projekta za deponiju Vitlište. Urađena je kompletna projektna dokumentacija, ali ubrzo su počele turbulencije druge vrste – raspad Jugoslavije, ratovi, međunarodne sankcije Srbiji… Naravno da je u tim uslovima deponija u Kragujevcu otišla u ko zna koji plan.
A onda 1996. godine Republička ekološka inspekcija donosi rešenje kojim se ondašnjoj „Čistoćiˮ nalaže da se od 30. septembra obustavi odlaganje smeća na postojećoj „deponijiˮ, jer ne ispunjava osnovne ekološke i zdravstvene uslove. Naravno da ta zabrana nije mogla da se ispoštuje – jednostavno nije bilo drugog pogodnijeg mesta gde bi se odvozilo đubre.
Međutim, krajem te 1996. godine dešavaju se bitne političke promene. Na lokalnim izborima vlast u Kragujevcu od socijalista preuzima koalicija „Zajednoˮ i dve najuticajnije ličnosti u gradu postaju Veroljub Stevanović i Borivoje Radić. Oni uspevaju da „omekšajuˮ državne ekološke inspektore, koji pomeraju prvobitni rok za zabranu rada „deponijeˮ, uz uslov da se uradi njena sanacija pod stručnim nadzorom. To je učinjeno po projektu gradske Direkcije za urbanizam i izgradnju, ali sve se svelo na nasipanje zemlje preko slojeva đubreta.
U uverenju da je na taj način problem rešen, zaćutalo se o novoj deponiji Vitlište. Jedino je gradska vlast izgladila odnose sa „Srbija šumamaˮ, čak je grad od države dobio na korišćenje bez nadoknade oko šezdeset hektara na lokaciji planirane deponije i deo na kome bi se gradio pristupni put. Taj put ni do danas nije urađen, jedino je napravljen jedan most i to donacijama Južnomoravske regije Republike Češke. Trebalo je da se uradi još jedan most, ali je on ostao samo u projektima.
Gotovi projekti, ali nema para
Prolazile su godine, prošao je i petooktobarski politički preokret, ali nova deponija u Kragujevcu nije stizala na dnevni red nove vlasti.
Za to vreme smetlište u Jovanovcu brzo je narastalo i s razlogom je dobilo epitet tempirane „ekološke bombeˮ za Kragujevac. Urbani delovi grada približavali su se golemom brdu đubreta koje je uzrok zagađenja vazduha, zemlje, nadzemnih i podzemnih voda, ali osim ekološke može da bude i – prava bomba. Naime, u utrobi neuslovnih i nekontrolisanih đubrišta taloži se takozvani deponijski gas, u kome je oko pedeset posto opasnog metana. On je lako zapaljiv i povremeno se dešavaju razorne eksplozije ove smese, koje izazivaju i velike požare (više o tome u uokvirenom tekstu).
Smetlište u Jovanovcu ponovo je aktuelizovano 2006/07. godine, kada je opet zaključeno „da ono ne zadovoljava ni jedan od propisanih standardaˮ, pa je urađen novi „projekat sanacije i rekultivacijeˮ. Tako se zvanično zvao.
Potom je smetlište pomereno četrdesetak metara od lokalnog puta za Jovanovac, postavljena je kolska vaga i rampa radi kontrole ulaska kamiona. Takođe je donacijom češke Južnomoravske regije od 500 hiljada evra ugrađeno 27 sondi na dubini od 17 metara za ispuštanje opasnog deponijskog gasa iz dubine smetlišta.
Delovalo je da je intervencijama ovaj prostor malo upristojen i učinjen manje opasnim, mada je vrlo brzo sve bilo kao „kad se od babe pravi devojkaˮ. Cevi za ispuštanje gasa zatrpane su novim slojevima đubreta i sredinom prošle decenije procenjeno je da je do tada deponovano više od 2,5 miliona kubika otpada, a do danas je taj iznos povećan svakodnevnim dodavanjem 250-300 tona đubreta.
Vitlište je ponovo „zavitlanoˮ 2014. godine, kada je urađen novi projekat za sanitarnu deponiju, s namerom da se formira Regionalni centar za upravljanje otpadom u Kragujevcu. Sve je lepo zamišljeno, ali kada je na papir stavljena finansijska računica, došlo se do vrednosti od trideset miliona evra. Tih para grad nije imao, nisu mogle da se skupe ni udruživanjem sa okolnim opštinama, a državi u kojoj su već uveliko upravljali naprednjaci nije na pamet padalo da troši pare na tamo neko šumadijsko đubre.
Gradski funkcioneri iz vremena pre „karantinskog udaraˮ pominjali su i obraćanje pristupnim fondovima Evropske unije, međutim ni ta nakana nije „upalilaˮ.
Potom su se i naprednjaci na vlasti u gradu „primiliˮ na ideju prethodnika o deponiji Vitlište, izdali su nalog Direkciji za urbanizam i izgradnju da uradi plan detaljne regulacije za ovu lokaciju, ali opet se došlo do cifre od trideset miliona evra, kojih opet nije bilo, a ni naručeni plan nije izrađen.
U lutanjima za rešavanje problema deponija 2020. godine napravljen je jedan iznenađujući korak: tadašnji član Gradskog veća za komunalne delatnosti Vladimir Maksimović izjavljuje „da je deponija u Jovanovcu ipak najbolje rešenje jer buduće prostrojenje za mehaničko-biološki tretman otpada neće zagađivati vazduhˮ.
Navodno, o tome je urađena studija, ali javnost s njom nije upoznata, niti je ovaj političar rekao ko je tu studiju radio, po čijoj narudžbini i koji gradski organ je odlučio da smetlište u Jovanovcu nastavi život – uz izvesne „modernizacijeˮ.
Nade u „Čistu Srbijuˮ
Još se nije ni ohladila ova izjava gradskog ministra, a oglasio se najveći graditelj u Srba od doseljavanja na Balkan. Aleksandar Vučić pompezno najavljuje novi nacionalni projekat „Čista Srbijaˮ, vredan 3,5 milijardi evra u aranžmanu sa kineskom korporacijom CRBS, za periodod 2020. do 2025. godine. Tu se, na papiru, našao i Kragujevac, a u novinskoj arhivi iz oktobra 2020. nalazimo citirane Vučićeve reči:
„Kragujevac i Niš su gradovi u kojima se planira izgradnja modernih regionalnih deponija. Deponije u Kragujevcu i Nišu biće gotove od 19. decembra 2021. godineˮ.
Uzgred, projektom „Čista Srbijaˮ predviđeno je i postavljanje 360 kilometara nove kanalizacione mreže (do sada je urađeno tek desetak posto od obećane „kilometražeˮ) i izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda (do sada ni ašov nije poboden).
To što je Vučić najavio istovremeno je napisano i na sajtu Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, osim što se ovde ne preciziraju nikakvi rokovi. Pod naslovom „Čista Srbija: deponijeˮ objavljen je dosta detaljan plan, koji može i danas da se pročita. Doslovce piše:
„U Kragujevcu je planirana izgradnja regionalnog centra za upravljanje komunalnim otpadom sa termovalorizatorom (postrojenje za preradu čvrstog otpada – prim.aut.) kapaciteta 250 tona na dan, sa svim pratećim sadržajima (deponijom, postrojenjem za preradu procedne vode, upravnom zgradom…). Termovalorizator će proizvoditi električnu energiju i toplu vodu koja se može koristiti za grejanje objekata. Ugovorom predviđena površina za ovaj Centar je 450 hiljada kvadratnih metara. Predviđena je i sanacija postojeće nesanitarne deponije u Kragujevcu. Regionalnom centru Kragujevca priključiće se opštine Knić, Topola, Rača, Aranđelovac, Gornji Milanovac, Rekovac i Batočinaˮ.
Da sve još bolje pojasni, u martu 2021. u Kragujevac dolazi tadašnji ministar građevinarstva Tomislav Momorović, sastaje se sa gradonačelnikom Nikolom Dašićem i izjavljuje:
Za izgradnju regionalne deponije sa spalionicom u Kragujevcu rezervisano je 118 miliona evra i ta investicija ugovorena je sa kineskom građevinskom kompanijom CRBS.
Dašić dopunjuje Momirovića i kaže da komercijalni ugovor obuhvata formiranje nove deponije, ali i sanaciju i rekultivaciju postojeće u Jovanovcu.
Početak radova očekuje se ove godine (2021), u toku je pripremna faza i formiranje regionalnog preduzeća za upravljanje tom deponijom, pred novinarima je rekao Dašić.
Šta je sa kineskim kreditom
Izgleda da je u Kragujevcu megalomanski projekat „Čista Srbijaˮ preozbiljno shvaćen, pa su počele neke pripremne radnje koje treba da obavi grad. Konkretno, 26. marta 2021. gradska Skupština odlučuje da konačno bude urađen plan detaljne regulacije Vitlište, to je povereno Javnom preduzeću „Urbanizamˮ i taj plan je usvojen 5. novembra 2021. godine. U njemu piše „da je cilj rešavanje jednog od glavnih i višedecenijskih problema grada – odlaganje komunalnog otpadaˮ, a zatim se zaključuje:
„Postojeća deponija Jovanovac je značajna pretnja za životnu sredinu i zdravlje ljudi, jer ne zadovoljava osnovne sanitarne, tehničke i higijenske uslove za odlaganje otpada. Pored toga, na teritoriji grada identifikovano je oko 240 lokalnih smetlišta, a trideset posto seoskog stanovništva nema mogućnosti odlaganja otpada u kontejnere. Ova ̕ekološka bomba̕ udaljena je samo tri kilometara od centra grada, u neposrednoj je blizini naseljenog područja i u zoni koja je trenutno razvojno aktuelnaˮ.
Te 2021. godine potpisan je i Sporazum o zainteresovanosti za uspostavljanje saradnje u upravljanju otpadom između grada Kragujevca i opština Aranđelovac, Knić i Rekovac i onda – nastaje tajac sve do avgusta 2022. godine. Tada se oglašava ondašnji zamenik gradonačelnika Ivica Momčilović, koji je imao određene operativne zadatke u sprovođenju projekta „Čista Srbijaˮ.
Stara deponija u Jovanovcu trebalo bi da bude zatvorena iduće godine (2023), a nova na lokaciji Vitlište, koja će imati modernu spalionicu, prostiraće se na oko sto hektara, od kojih je 84 hektara predviđeno samo za deponiju.
Grad je potom uradio kompletno geodetsko snimanje i parcelaciju Vitlišta i poslao zahteve Vladi Srbije da proglasi javni interes za delove lokacije kako bi efikasnije mogla da se izvrši eksproprijacija poseda koji su još u privatnom vlasništvu. Tada je trebalo da se otkupi još oko 150 parcela.
Prošle godine u avgustu Vlada je „usvojila rešenje o utvrđivanju javnog interesa za eksproprijaciju nepokretnosti u cilju izgradnje saobraćajnice i same deponije komunalnog otpadaˮ u skladu sa urbanističkim aktima za Vitlište, međutim od državnih organa nema ni glasa kada bi i šta konkretno počelo da se radi. S druge strane, gradska vlast o tome nema nikakve informacije, bar javno saopštene, mada se ona o izgradnji nove deponije ništa i ne pita.
U javnim dokumentima gde se navode velike državne investicije do kraja 2027. godine – kragujevačka deponija se ne pominje. Očigledno, sve pare idu na Vučićev „Ekspoˮ, za zabavu i sport, a đubre je „na čekanjuˮ – niko ne zna do kada. Šta je sa „Čistom Srbijomˮ koja je projektovana do isteka ove godine, šta je sa pozamašnim kineskim kreditom, ugovorima, planovima – to je izgleda državna tajna.
A vi, Kragujevčani, molite se bogu da se na ovim vrućinama smetlište u Jovanovcu ponovo ne zapali, jer u deponijskom dimu ima milion čestica veoma štetnih po zdravlje, a tek bi bila katastrofa ako bi se desila veća eksplozija deponijskog gasa.
Pomozi Bože! To nije obraćanje Vučiću.
POSLEDICE DEPONIJSKIH POŽARA
Dim koji „ubijaˮ ljude
Požari na deponijama, odnosno neuređenim smetlištima, uglavnom nastaju tako što se zapali takozvani deponijski gas koji nastaje razgradnjom organskih materija bez prisustva kiseonika ispod površine. Organske materije uglavnom čine ostaci hrane i otpad biljnog i životinjskog porekla, koga na đubrištima ima u velikim količinama.
U deponijskom gasu oko 50 posto čini metan, veoma zapaljiv i štetan po zdravlje. Na visokim temperaturama nekada je dovoljno da na tom mestu bude staklena flaša koja će izazvati varnicu i onda lako bukne vatra. Onda se emituje mnoštvo zagađujućih materija u vazduh, a problem je što se najčešće ne zna koje su to sve materije, jer nije poznato kakav je sastav otpada koji se zapalio.
Razgradnjom organskih materija u utrobi smetlišta stvaraju se takozvani deponijski džepovi koji su puni gasa, a pošto je taj gas lakši od vazduha, on na sve načine teži da se probije ka površini. Osim požara, zapaljivi deponijski gas može da izazove i katastrofalne eksplozije, u zavisnosti od količine njegove koncentracije u dubini smetlišta.
Najprimitivniji način da se spreči curenje deponijskog gasa je nasipanje površine đubrišta zemljom ili građevinskim šutom, što se kod nas najčešće i radi, ali u suštini to je samo „zatrpavanjeˮ problema.
Deponijski gas može i korisno da se upotrebi tako što se „isisavaˮ iz deponije, potom se prerađuje i može da služi za proizvodnju električne i toplotne energije. Međutim, sa neuređenim i nekontrolisanim smetlištima – mi smo daleko od toga.
S druge strane, lekari odavno upozoravaju na veliku štetnost po zdravlje od dima koji se stvara prilikom požara ili eksplozija na smetlištima.
„Kada udahnemo dim oslobođen spaljivanjem otpada, brojna štetna jedinjenja prodiru do najsitnijih delova pluća i ne samo da njih oštećuju, već direktno dospevaju i u krvotok i idu dalje u srce i druge organe, objasnila je nedavno za N1 profesorka interne medicine i pulmolog Dragana Jovanović.
Ona dodaje da je dijapazon posledica, posebno po disajne organe, veoma veliki.
On se kreće od najlakših, poput raznih respiratornih simptoma, preko upale pluća virusnog ili bakterijskog porekla, preko povećanja smrtnosti kod ljudi koji od ranije imaju opstruktivnu bolest pluća i astmu, do trajne promene strukture pluća sa smanjenom funkcijom i značajnim povećanjem rizika od raka, navodi dr Jovanović.
Takođe, pogubne su i posledice po odojčad i decu koja žive u područjima sa velikom koncentracijom dima sa deponija. Kod njih može da bude ugrožen normalan rast i fiziološki porast funkcije kapaciteta pluća, a čest je i razvoj astme u detinjstvu.
Toksične materije iz deponijskog dima utiču i na oboljenja kardiovaskularnog sistema, kao što su angina pektoris, infarkt srca, povišen krvni pritisak, arterioskleroza itd. Udisanje štetnih čestica iz dima može da izazove različite upale nervnog tkiva, promene u krvno-moždanoj barijeri, glavobolju, psihičku uznemirenost, depresiju, poremećaj spavanja, moždani udar, demenciju…
Rezultat je uvek smanjeni kvalitet života, a što je češće i duže izlaganje ovim toksičnim isparenjima, pre dolazi do težih, nepovratnih poremećaja i povećanja smrtnosti, zaključuje prof. dr Dragana Jovanović.
Piše: Miroslav Jovanović
