Umetnost često pronalazi put do čoveka na najneočekivanijim mestima i u neplanirano vreme. Upravo takva je priča Kragujevčanke Verice Rakite, koja je tek u svojim četrdesetim godinama otkrila želju i poziv za duborez, ikonopis i slikarstvo, transformišući svoj život iz rutine administrativnih poslova u ispunjeni stvaralački svet. Njena priča je poruka da „nikad nije kasno” za ispunjenje životnih težnji. Nekada ekonomistkinja i računovođa, danas je umetnica čiji radovi spajaju duhovnost, preciznost i emociju.
– Moj život je prošao u administrativnim poslovima i računovodstvu, koji me nikad nisu ispunjavali, kaže Rakita.
Duborez uči strpljenju
Iako je prvobitno želela da upiše tehničku školu, a kasnije i arhitekturu, ali uticaj roditelja usmerio je ka ekonomiji. Ipak, prvobitna želja za arhitekturom provlači se i kroz njeno slikarstvo, naročito na slikama Kragujevca.
Ti snovi se nisu ispunili, ali na kraju krajeva u nekim godinama sve je došlo na svoje mesto.
Susret sa umetnošću dogodio se sasvim slučajno, kroz prepoznavanja želje da napravi nešto svojim rukama.
Ljubav prema drvetu, kako kaže, živom materijalu koji može da se oblikuje na hiljadu načina, oduvek je postojala. Inspiracija je došla i iz pravoslavne tradicije. Mene su oduševljavali duborezi na ikonostasima, kaže Rakita, dodajući da je uvek volela antikvitete.
Prekretnicu je označio slučajni susret sa jednim duborescem.
– Upoznala sam jednog gospodina Boškovića, koji je radio ikone i zamolila ga da me uputi u osnove duboreza. Hvala mu bezgranično na tome, navodi Verica.
Prvi put dleto (alat kojim se pravi duborez) uzela je u ruke u svojoj četrdesetoj godini. Nikada nije sanjala o tome da će početi da radi duborez i ikonopis i da će preći na slikarstvo, da će zalutati u svet umetnosti u kome je samo uživala gledajući, a ne stvarajući. Duborez je bio prvi korak, kome je posvetila petnaestak godina.
– Duborez me je naučio strpljenju. To je proces rada koji zahteva izuzetnu preciznost, a od alata koristim frezer, dleta različite veličine, testeru i čekić, ističe Verica Rakita.
Počela je sa plitkim reljefom od jednog milimetra, postepeno povećavajući dubinu. Prvi rad je bio Sveti Aranđeo. Želela je da sveci uvek budu uokvireni neobičnim ramovima. Prvo je krenula od najjednostavnijih, da bi ih kasnije usavršavala, kako crteže, tako i sam duborez.
– Najveći izazov mi je bio da vizuelno stvorim „dubinu” i izgled ikone.
U radu sa duborezom probala je većinu drveta, ali najviše voli orah, iako je lipa zahvalnija, zato što je mekša. Orah je tvrđi, a radila je i na bukvi i materijalima koji nisu poželjni za rad, što je bio izazov da vidi da li se to može. Najdraži joj je ikonostas koji je izradila za svog sina, posvećen njihovoj krsnoj slavi, Svetom Nikoli.
– On se sastoji od tridesetak delova i to je, po mom mišljenju, vrhunac mog rada u duborezu, kaže Rakita.
Zanat mora da se „krade”
Nakon duboreza, Verica Rakita je prešla na ikonopis, da bi povezala duborez i ikonopis i napravila zajedničku priču. U ikonopisu se sve radi po kanonina i bez improvizacije, pa je kasnije, kada je videla da joj „boje leže”, odlučila da se „igra” sa bojama i tako se oproba u slikarstvu. Kada je shvatila da u duborezu i ikonopisu više nema šta da pruži i da ne može više da napreduje, prestala je da se bavi tim granama i krenula u slikarstvo da tu israži šta i koliko može.
U slikarstvu koristi različite tehnike i materijale – akril, akvarel i ulje, često kombinujući akril i ulje. Za razliku od duboreza koji joj je donosio mir, u slikarstvu je „nemirnija”,
– U slikarstvu letim, tražim, hoću mnogo i hoću sve sad i odmah.
Veliku pomoć na početku slikarstva dobila je od slikara Ljubiše Jelića Pinkija, kod koga je provela izvesno vreme u ateljeu.
– Naučio me je da se „zanat krade”, grubo rečeno, ali istinito, jer sam gledajući mnoge stvari naučila od njega, navodi Rakita, dodajući da su njeni radovi podsećali na radove ovog slikara, dok nije pronašla svoj izraz.
Uprkos nedostatku formalnog obrazovanja na Fakultetu primenjenih umetnosti, Verica Rakita smatra da poseduje želju koju većina umetnika ima, koja ih tera da rade, stvaraju, da se igraju i pronalaze svoj izraz u slikama.
– Posle početne pomoći gospodina Jelića, sama sam istraživala i učila, koristeći knjige, emisije, reportaže…
U potrazi za svojim stilom, dugo je slušala kritike kako nije prepoznatljiva i da mora da ima svoj stil, da se usresredi na jedan pravac, da ne slika, kako kaže, „cveće i drveće” i da mnogo „ne šara”. Međutim, njen stav je jasan:
– Ja ne smatram da je to tačno, mislim da čovek treba da radi ono što želi i voli u tom trenutku.
Radije sledi unutrašnju želju, bilo da slika zgrade, morske pejzaže ili bilo šta što poželi.
– Svoj stil opisujem kao arhaičan. Volim jarke boje, igranje, senku i prihvatam izazove. A od kritičara izdvajam svog sina, koji je ujedno i moj najveći podstrek.
Posebnu seriju slika posvetila je motivima svog grada Kragujevca, na predlog sina. U tim slikama prenosi duh vremena koristeći stare fotografije iz različitih perioda.
– Oslikavam Kragujevac u periodu od nekih sto godina. Sebe smatram realistom, čiji se realizam vidi u prikazu neba, asfalta i drugih detalja.
Umetnički proces Verice Rakite počinje crtežom, koji je osnova svega.
Neophodno je da se postavi dobar crtež, jer će sve ostalo biti mnogo lakše, kaže ona. Ipak, promene i izmene su uvek prisutne tokom rada. Inspiraciju crpi iz ljudi oko sebe, iz šetnji po gradu, prirode i razgovora.
Uprkos godinama stvaralačkog rada, Rakita smatra da „nijedno delo nije završeno”. Često se vraća završenim slikama, premazuje ih, smatrajući da uvek može nešto da doda.
Ponekad je najbolje ostaviti rad nedovršen, pa ga kasnije završiti.
Od samostalnih Verica Rakita izdvaja četiri: izložbu duboreza u Staroj skupštini 2013. godine, koju je radila uz crkveni blagoslov, izložbu u Beogradu i jednu na Fakultetu medicinskih nauka u Kragujevcu. Najvažnije su joj ta prva i poslednja – izložba slika Kragujevca u zgradi Starog suda, koja je bila izuzetno posećena. Njene slike Kragujevca su trenutno izložene i u lokalu „Kafanica laganica”. Za budućnost planira izložbu pejzaža, možda sledeće godine, fokusirajući se na Šumadiju, ali i celu Srbiju.
Za Vericu umetnost nije samo tehnika.
– Slike moraju da imaju svoju priču i osećanje, zaključuje ona.
Njen put je potvrda da čovek mora uvek da traži sebe i svoje granice i da nikad nije kasno prepoznati i slediti želju srca. Njenu posvećenost podržava porodica – muž i sin – bez čije podrške uspeh ne bi bio moguć.
Piše: Maja Đorđević
