Nesreća za političara je kad ne shvati vreme u kome živi. Kad se o vama izgradi slika glavnog opozicionara, vi normalno želite da smenite uzurpatorski režim koji vas blati. I onda potegnete za analogijama koje su neodoljive. Analogijama sa rušenjem prethodnog autoritarnog režima. Kako vi vidite sebe u toj analogiji – kao Zorana Đinđića, normalno. Ali šta, ako vam je istorija dodelila skromniju ulogu Koštunice. Vi ne pristajete na tu ulogu i pri tom pravite grešku nametanja rešenja iz nekih prošlih vremena.
Srbi su narod koji se dizao na ustanke mnogo puta u istoriji, ali nikad sa tako malim razmakom između dva ustanka. Prošlo je jedva 25 godina od bombardovanja i pobune dve hiljadite. Nisu Srbi još raspoloženi za revoluciju. Trebalo im je tri i po veka da ustanu protiv Turaka (pet vekova je mit, jer Smederevo je palo 1459, a Prvi srpski ustanak je bio 1804.), preko pedeset godina da proteraju komuniste. Osim toga devedesetih su nam prodavnice bile devastirane, ginuli smo na frontu i na kraju su nas bombardovali.
Nama sada treba evolucija, borba korak po korak. Jer, revolucije jedu svoju decu i manje su im stabilni efekti od evolucije. Jesu brže, ali Francuska buržoaska revolucija je bila tako krvava da je engleski kontinuiran prelaz na novo društvo doneo više koristi čovečanstvu nego ona.
Da i ne govorimo o dvadesetovekovnim revolucijama koje su prema jednom mogućem tumačenju posledica Marksovog i Engelsovog plitkopojmovnog shvatanja Hegelove filozofije. Naime, oni su sveli Hegelovu filozofiju na sledeću šemu: Zakon jedinstva i sukoba (borbe) suprotnosti, Zakon prelaza kvantiteta u kvalitet, Zakon negacije negacije itd. Pri tom su izgubili iz vida da kod Hegela „borba” na kojoj je insistirao Heraklit, gubi na značaju i princip postaje „Jedinstvo suprotnosti” (na engleskom se taj princip zove „Unity of opposites”).
Međutim, za Marksa koji je uvek bio za drastična, ekstremna rešenja (setimo se da je u mladosti često učestvovao u dvobojima), borba je uvek bila bitna, što je dovelo do njegovog preferiranja revolucije u društvenoj borbi. Pri tom on nije bio dovoljno strpljiv da sačeka da razvoj društva dovede do bezizlazne situacije koja se može razrešiti samo sukobom između revolucionarnih i konzervativnih snaga, kao u Francuskoj buržoaskoj revoluciji, nego je svoj model revolucije pravio prema Pariskoj komuni, koja je veštački izazvana Francusko-pruskim ratom (Bertrand Rasel postavlja dobro pitanje marksistima (parafraziramo): „Zašto pravite partijske ćelije i tajno se spremate za revoluciju, kad kažete da je takav razvoj nužan?” .
Svi znamo šta je Lenjin, sledeći Marksa, uradio u Rusiji i šta je iz toga ispalo. Revolucije podrazumevaju brisanje svega starog i formiranje nečeg novog. Ali se to novo stvara sledeći Boga revolucije koji ide „krvavijeh haljina do koljena”, jer nasilje izaziva uzvratno nasilje i retko obezbeđuje trajne rezultate. Stoga je Deng Sijaopingov eksperiment u Kini najuspešniji. On je, ustvari, napustio marksističko-lenjinistički princip KLASNE BORBE i uveo KLASNU SARADNJU, to jest saradnju vlasnika sredstava za proizvodnju i neposrednih izvršilaca rada. Naravno, sve je to u začetku i Kina, kao i cela Azija, zaostaje u problemima ljudskih prava i demokratije za Zapadom, a naročito za Evropom.
Isto tako Đilas i ostali smatraju da se ideologija koja stoji iza naše trenutne vladajuće elite mora potpuno uništiti, izbrisati. No, Bulgakovljev Voland u „Majstoru i Margariti” kaže „rukopisi ne gore”, to jest ideje ne umiru, dakle nemoguće ih je uništiti, otud Hegelovo opstajanje i jednog i drugog („jedinstvo suprotnosti”, bez borbe). Dakle, mi treba da evoluiramo u društvo koje će umeti da kontroliše autokratske ideje i da živi pored njih, ali u demokratskoj atmosferi.
A šta je bojkot nego revolucionarni metod? Naročito u ovom trenutku. Ako neko to ne shvata vreme mu je za političku penziju. Jer „Kreni-promeni” to shvata i možda neće odmah da promeni vlast u Beogradu, ali će polako da menja vlast u Novom Sadu, Nišu i tako dalje. Argument da uslovi nisu promenjeni tačan je, ali jednostran, ne obuhvata celinu. A još je Hegel pokazao da istina ne može da se nalazi u jednostranim pogledima, već samo u celini.
Isto je tako dobar Hitlerov argument da Jevreje treba uništiti, jer su oni opasnost za Nemačku. Ali to samo u okviru jednostranog pogleda na svet koji puku tvrdnju da su Jevreji „zaboli nož u leđa Nemačkoj u Prvom svetskom ratu” prihvata kao neopozivu (apodiktičku) istinu. Slična je puka tvrdnja da je Vučić bio na pragu da popusti pred dosledno zauzetim stavom o bojkotu izbora. Izabrati izbore znači izabrati evolutivan put. Jer ono što je uradila Srbija protiv nasilja na decembarskim izborima bio je kolosalan uspeh. I tu je Đilas odigrao ulogu Koštunice.
Međutim, uradio je nešto politički naivno – prihvatio je narativ vlasti da je opozicija katastrofalno poražena. Poražena je, ali je to bio prvi korak ka oporavku srpskog društva. To je zasluga za uređivanje Srbije, ali nije tako glamurozna kao Đinđićeva. Ne treba se boriti protiv vlasti kao da je trenutak sad ili nikad. To je revolucionarni metod, a nama je potrebna evolucija u nešto što se približava evropskim standardima.
Sad revolucionari kažu – koji evropski standardi, kad se nezaustavljivo približavamo Kini. No, razmislite, da li je pragmatičnoj Kini potrebna Srbija koja nije na evropskom putu. Bez toga mi smo jedna nepotrebna, periferna zemlja. Prema tome, nikakvo „čelično prijateljstvo” neće nas odvratiti od evropskog puta, naprotiv.
Možda će vlast u pokušaju da odbrani svoje pozicije da krene u otvoreni obračun (slučaj sa rediteljkom Milicom Kralj, koju je aktivista SNS-a fizički napao u ulazu njene zgrade zato što ga je snimala mobilnim telefonom u nekim sumnjivim aktivnostima), ali dok se to ne desi opozicija ne treba da pribegava nikakvim nasilnim metodama. Jednom rečju, ništa nije sad ili nikad, već je potreban dug i strpljiv rad.
Piše: Vladimir M. Ristić
