”Šetaju me od komisije do komisije, od vrata do vrata, od šaltera do šaltera. Po ceo dan skupljam neke potvrde i uverenja, ispisujem molbe, čekam sekretare… Znate, ovo je nemoguće šta se kod nas radi. Svi obećavaju, a niko ništa ne radi. Da mi makar kažu: ” Ne može!” Ovako: ” Videćemo, biće, bez brige, svratite sledećeg meseca…! ” Verujte mi, sve mogu da podnesem, izuzev uništavanja ljudskog dostojanstva. Straćio sam godinu dana moleći olinjale službenike!”
Ove, svima poznate reči Petra Jakovljevića, Kovačevićevog lika iz „Balkanskog špijuna“, govore da su život i literatura neodvojivi. Da se ništa nije promenilo u ovom balkanskom, postkomunističkom sistemu govori iskustvo svakog građanina Kragujevca koji se nekim poslom našao u paukovoj mreži grdaske administracije.
Onog momenta kada se zbog ozakonjenja objekta ili bilo kog sličnog posla nađete u situaciji da otvorite vrata Gradske uprave, morate biti spremni na višemesečno, a nekada i višegodišnje kucanje na vrata ili pozivanje broja na koji se uglavnom niko ne javlja. Kada se konačno izborite , naravno preko veze, da vam predmet bude uzet sa beskrajne gomile sličnih, tek tada počinje odiseja, jer sve je suprotno od onog što vam kažu da jeste! I kad dobijete ime referenta kome je dopao vaš predmet, niste sigurni da je baš tako. Može biti i da je preuzela koleginica koja trenutno ne radi. Ali, pozvaće vas uskoro. A dani prolaze. Morate opet da odete i pokucate na vrata, već pomalo poljuljanog dostojanstva. Verovatno će se desiti, ako u međuvremenu nađete vašeg referenta, da će vas vratiti do geodetske firme koja je radila vaš projekat, jer tobože nije to kako treba uradila. I dok se tako patite i maltretirate, po gradu uveliko kruže priče da se to može završiti za mnogo kraće vreme. Ta opcija košta oko 500 evra, kažu oni građani koji su na taj način sebi olakšali ovaj sizifovski posao. Znaju se i imena ljudi koji ”završavaju posao po ubrzanom i skraćenom postupku”.
Oni koji nisu vešti u podmićivanju, nemaju taj novac ili su u ovom domanovićevskom sistemu vrednosti još nekako uspeli da ostanu časni, ipak moraju da se vrate i po ko zna koji put čuju strašne reči: ”Sledeće nedelje!”
Ako ove gradske priče nisu tačne, može li neko da nam da odgovor zašto toliko traju postupci, a sve službe koje su zadužene za legalizaciju nalaze se u istoj zgradi i međusobno su povezane? Od običnih i čistih predmeta konstruišu se komplikovani, uvek nešto nedostaje. dok traje postupak ozakonjenja stalno se menja iznos takse koju treba da platite…U međuvremenu neko od referenata ode na odmor, bolovanje, putovanje…
Dostojanstva više nemate kada osetite strah da se u međuvremenu ne promene cene tih usluga, jer postupak toliko dugo traje da je to sasvim izvesno! Zahtev ste predali u junu tekuće godine, a sada je već april naredne.
U svevremenoj Gogoljevoj komediji „Revizor” imamo jednu prepoznatljivu sliku lokalne vlasti koja je ogrezla u nerad i korupciju. Paradoksalno, ali radovalo bi nas da je naša bar takva. Tamo je makar postojao strah od revizora! Strah da će doći neko i zaparloženu provinciju i njene glavešine ispreslišavati i kazniti zbog neodgovornog obavljanja posla. U ” zlatnom dobu” našeg srpskog mrtvog mora, niti ima revizora, niti straha od bilo čega! Nema ni kazne, nema posledica. Neki srećni, kojima nije kasno pobeći će glavom bez obzira kao i Kovačevićev junak. Ostali će ostati zarobljeni u čvorovićevskom predinfarktnom stanju, bez dostojanstva, ali bar na kratko srećni, kad se sa rešenjem o legalizaciji iskobeljaju iz kancelarija i šaltera gradske uprave.
Reforma uprave je jako važna stavka našeg birokratskog sistema i neophodno je sprovesti kvalitetno i u što kraćem roku kako bi prvo građani a potom i ceo sistem prodisao, navode u gradskom odboru stranke Zajedno.
Intenzivirati obuke zaposlenih kadrova čime bi se povećala sama stručnost osoblja, naravno sve to moraju da isprate povišice plata kako bi postojala motivacija za radom i usavršavanjem, zaključuje kopredsednik gradskog odbora stranke Zajedno Marko Barać.
