JUGOSLAV RISTIĆ, PREDSEDNIK UDRUŽENJA „NOVA SVETLOST”: Cilj – prosečne plate

Saopštenje povodom prvomajskih praznika Udruženja građana „Nova svetlost” iz Kragujevca koje je osnovao bivši sindikalni lider, sada penzioner Jugoslav Ristić, još jednom je konkretno i bez uvijanja skrenulo pažnju na loš položaj većine radnika koji se bore sa minimalnim zaradama kod stranih investitora, znatno manjim od proseka, ali i sa sve raširenijom praksom iznajmljivanja radne snage preko agencija za zapošljavanje, čemu je počeo da pribegava i „Fijat” i kragujevačka gradska uprava.

Ristić u tom saopštenju poziva radnike da se bore za svoja prava i da napor nije uzaludan, kako pokušava da im se sugeriše sa raznih strana, jer da nije decenijama, pa i vekovima bilo radničkog protesta danas ne bismo imali osmočasovno radno vreme, plaćena bolovanja i penzijsko osiguranje ni mnoga druga prava, kako je napisano u saopštenju ove organizacije.

– Da su se samo vlasnici firmi pitali radnici bi i danas radili 12 sati dnevno, kaže Ristić.

Minimalci – glavna tema

Ristić smatra da je pitanje isplate minimalnih zarada najvažnija tema i da ta praksa traje decenijama. Jedan broj poslodavaca, kako kaže, gotovo svi u manjim preduzećima, isplaćuju zaposlenima minimalce na račun, a ostatak na ruke, čime izbegavaju da plate porez državi. Sama država, navodi dalje Ristić, to podstiče jer povećava neoporezivi deo plate kad god se poveća minimalac, čime podstiče poslodavce da to rade, a država preuzima teret minimalnih zarada, što je opet neka vrsta rada za kapital, a ne za građane, rezimira naš sagovornik.

– Država jako dobro zna da se to događa i, navodno, 400.000 zaposlenih u Srbiji prima minimalnu zaradu, što nije zakonito. Jer, zakon kaže da može da se isplaćuje minimalac do šest meseci, a ako se nastavi mora da se podnese neko obrazloženje zašto se tako plaća, kaže Ristić.

On navodi da je to postala praksa, jer, na primer, neće majstor da radi za 47.000 koliko je minimalac, pa mu vasnik firme da još 50.000 dinara na ruke, čime mu potkrada starost (buduću penziju), a državu za porez.

Još su gori, dodaje Ristić, oni poslodavci koji isplate minimalnu zaradu, a posle kažu radnicima da im vrate po nekoliko hiljada dinara. I to je poznato, u Kragujevcu ima nekoliko takvih firmi, ali radnici neće da svedoče o tome jer će izgubiti posao, napominje bivši sindikalac, sada predsednik novog udruženja.

U saopštenju povodom Dana rada „Nova svetlost” skreće pažnju da se sve više firmi odlučuje da angažuje radnike preko agencija, što je vrlo nepovoljno po njih, a da im se pridružuje i „Fijat”. Ristić navodi da se može videti preko „Infostuda” da za „Fijat” traže radnike velike strane agencije „Men pauer” i „Adeko”.

Ristić kaže da je godinama upozoravao koliko je to štetno, jer ti ljudi moraju da budu zaposleni na određeno ili neodređeno vreme, otkad je 2017. godine donet zakon o ovakvom vidu zapošljavanja, ali oni zasnivaju radni odnos kod agencije i nemaju nikakav odnos sa „Fijatom” koji jednog dana može da kaže – nemojte više da dolazite.

– Još nešto što je poražavajuće je da je u gradskoj upravi 200 ljudi angažovano preko agencije i to za JKP „Šumadiju”. Te agencije za zapošljavanje kod nas rade od 2005. i sada ih ima 110, a tek 2017. godine je zakonom regulisan njihov rad, što znači da su pre toga bile nezakonite. E sad, zakon kaže da radnik preko agencije i onaj što je zaposlen direktno kod preduzeća moraju da imaju istu uporednu platu. To znači da u JKP „Šumadija” moraju da primene taj član. Ali agencijama mora da se plati i neka provizija, a to rade iz gradske kase, parama svih građana, kaže Ristić.

Zašto našim parama moraju da se plaćaju agencije, pita se naš sagovornik. Kad ih pitamo zbog čega angažuju radnike preko agencija u „Šumadiji” oni odgovaraju – zato što ne može da gura kontejner sa 65 godina, napominje on.

– A šta ćete da radite kad više ne može da gura kontejner. Da ga otpustite, zaključuje Ristić.

Skromne zarade kod stranaca

Na pitanje u čemu je ključna razlika u angažovanju preko agencije i direktno kod preduzeća predsednik „Nove svetlosti” kaže da je to sigurnost radnog mesta. Neko ko je u radnom odnosu kod preduzeća da bi bio otpušten mora da bude proglašen tehnološkim viškom, mora da mu se isplati zakonska otpremnina, mora da se sprovede procedura i da se navede razlog što je neko višak, navodi on, a ako je deset posto zaposlenih višak, mora da se pravi program za otpuštanje.

– Ako je radnik zaposlen u agenciji svega toga nema i jednostavno mu se kaže da više ne dolazi, navodi Ristić.

On napominje da je radnik u agenciji najčešće zaposlen na određeno vreme i da takvom radniku ni jedan problem ne može da bude rešen. Njemu niko neće da da kredit, a neće ni on sam da ga traži jer nije siguran da će moći da vraća, smatra naš sagovornik.

Radnici preko agencije ne mogu ni sindikalno da se organizuju. Formalno oni mogu u agenciji da osnuju sindikalnu organizaciju, ali praktično je to nemoguće jer se ne znaju niti se sreću, kaže bivši sindikalac. Sve je to, smatra on, urađeno sa ciljem da Srbija ostane zona jeftine radne snage.

– Ovde imaju ljude koji rade za 400 – 500 evra, ne moraju da idu u Kinu, tamo su sada veće plate, a ovde su u Evropi što je logistički povoljno jer je blizu, kaže Ristić.

Ipak, statistike koje državni mediji stalno ističu govore da prosečna plata kod nas raste. Raste nominalno, uzvraća naš sagovornik, a da li raste kupovna moć? Zapravo, ima analiza da je kupovna moć stanovništva, a naročito penzionera koji su posebna kategorija, smanjena, jer kupuju najviše hrane koja je zabeležila najveći rast cena, smatra Ristić.

On navodi da je kod nas 2022. godine zabeleženo da su profiti kompanija zbirno bili 7,76 milijardi evra i da je porez na dobit 15 posto, dok je, na primer, u Skandinaviji taj porez progresivan. Zato smo po njemu mi meka za investitore.

– Ali, država time urušava standard građana. Država kad daje subvencije stranim investitorima obavezuje ih da isplaćuju zarade 20 posto više od minimalca. Što ih ne obaveže, ako već plaća subvencije, da daju prosečne zarade i da plaćaju veće poreze, da bi se bolje živelo u ovoj zemlji. Minimalac je 45.000 dinara, plus 20 posto je 55.000 dinara mesečno. Sa tim se ne živi, smatra naš sagovornik.

U svom saopštenju je dao i podatak da Kragujevac sa prosečnom platom oko 91.000 dinara zaostaje nekoliko hiljada za republičkim prosekom. Ristić kaže da taj prosek svedoči o pogrešnoj strategiji oslanjanja države na strane investicije. U tim velikim fabrikama plate su, kako navodi, nešto preko 60.000 dinara i one zapravo obaraju prosek.

Ljudi žive sa tim zaradama u nedostatku boljih jer nije lako naći posao, iako se tvrdi da je u Kragujevcu to lako, smatra Ristić, koji podseća da je Kragujevac kao industrijski grad nekada bio jedan od najrazvijenijih gradova u Jugoslaviji. Sada imamo situaciju da industrija nije prednost, baš zbog stranih investitora koji se privlače jeftinom radnom snagom.

– Potpuno je pogrešno privlačiti investicije jeftinom radnom snagom. Skoro milijardu ljudi na svetu radi za dva dolara dnevno. To je 40 do 50 dolara mesečno, kao u Kambodži, na primer. Dok ne prekinemo tu strategiju nećemo bolje da živimo. Strane investitore obavežite da plaćaju prosečnu zaradu i penzionerima će biti bolje. Sve je na politici, ona odlučuje, smatra Ristić.

U koliko lošoj materijalnoj situaciji živimo on ilustruje podatkom da milion penzionera prima penziju do 47.500 dinara, od ukupno 1.650.000 penzionera. Sve to utiče i na porodice i demografska kretanja, jer ljudi napuštaju našu zemlju. A ako nema dovoljno naših radnika, doći će iz drugih zemalja da rade kod nas.

Ristić smatra da sindikat treba da promeni svoj način rada i shvatanje svog mesta u društvu. Po njemu, treba koristiti iskustva drugih, razvijenijih. On često pominje iskustva Švedske, gde je kao sindikalac često boravio, gde su pre 120 godina sindikati osnovali stranku koja je socijaldemokratskog usmerenja i koja i danas postoji, a mnogi članovi rukovodstva sindikata su njeni članovi.

To ne znači, kako kaže, da su sindikati prirepak stranke jer se među njima često vode žustre diskusije, ali oni dobro sarađuju i štite interese radnika. Takođe, Ristić napominje da u Nemačkoj poznati DGB sindikat podržava socijaldemokratsku partiju i mnogi njegovi viđeni rukovodioci su članovi tog sindikata.

– Kod nas su radnici marginalizovani dotle da u sastavu Skupštine među poslanicima nema ni jednog radnika, podseća naš sagvornik.

On zato smatra da sindikati moraju da uđu tamo gde se odlučuje, u „sobu politike”.

Piše: Miloš Pantić