Od blata do sjaja, od grča do osmeha, od borbe do pobede nad samim sobom – sve ovo može da se doživi u trkama sa preprekama, poznatijim kao OCR trke. Ovo je sport koji je poslednjih godina doživeo ekspanziju među onima koji žele da pomere svoje granice i postanu „spartanciˮ.
Kragujevčanin Marko Nikolić je krajem oktobra učestvovao na Svetskom prvenstvu u OCR trkama u Sparti (Grčka), gde je osvojio prestižno 18. mesto i to ga je kvalifikovalo da postane prvi kragujevački „spartanacˮ.
Posle nepune četiri godine bavljenja trkama, postao sam zvanično prvi kragujevački „spartanacˮ. Ovo je sport koji mi je promenio život, kaže Marko.
Trku u Sparti izdvaja kao jednu od najzahtevnijih na kojima je učestvovao, zato što je teren bio težak zbog vrućine, nedostatka vode, prepreka, uzbrdica, nizbrdica i tereta. Ovo takmičenje se sastojalo iz tri trke i trajalo je tri dana. Prvog dana trka je bila 7,5 kilometara, drugog 13, a trećeg 28 kilometara. Sve ukupno, to je oko pedeset kilometara staze, a pobednik je onaj koji je imao ukupno najkraće vreme.
– Trka u Sparti je bila 28 kilometara i to je nešto najteže što sam uradio u životu. Ceo teren je napravljen da te „slomiˮ. Teren koji smo prelazili bio je u starom delu Sparte i imao sam priliku da vidim prirodu kao što je nekada bila, navodi on.
Na takmičenju su postojale tri grupe. U kategoriji profesionalaca nadmeću se atlete iz celog sveta koji žive od ovog sporta. U drugoj grupi takmičari se kategorišu po godinama. U trećoj grupi, u kojoj je i Marko učestvovao, takođe treba fizička spremnost, ali ne tolika kao kod profesionalaca.
– Da bi postigao dobar rezultat treba dosta truda. Završio sam sezonu tako što sam izvukao svoj maksimum i veoma sam ponosan na sebe, kaže sagovornik.
Od očaja do ushićenja
Marko ima 34 godine, radi u firmi koja se bavi informacionim tehnologijama, a njegov posao su odnosi sa ljudima. Ideja da se oproba u ovom sportu sinula mu je kada je bio u teškom fizičkom stanju i kada je usled srčanih problema, bio na samrti u bolnici.
– Informisao sam se o ovom sportu i rekao sebi u decembru 2020. godine da želim ovim da se bavim. Na internetu sam video ljude koji su blatnjavi, a presrećni. Takođe, zadao sam sebi zadatak da do kraja 2024. budem „spartanacˮ po svim svetskim standardima, objašnjava on.
Marko kaže da za njega svaka trka ima magiju da „izvlačiˮ iz njega nešto što nije znao o sebi i motiviše ga da bude bolja ličnost.
– Od kada se bavim ovim sportom smatram da sam ambicioznija osoba i da sam uspeo da se okružim dobrim ljudima. Trke su izvukle iz mene ono što je trebalo da bih bio kompletna ličnost i želim da i dalje pomeram granice.
Priprema se tako što ima tri do pet treninga nedeljno u teretani, koji traje najmanje sat i po vremena. Takođe, ima i jedan do dva treninga trčanja nedeljno, koji traju „dok ne istrči poslednji metar”.
– Ne forsiram brzinu u treningu trčanja, već praktikujem dužinska trčanja. Recimo, jedan dan pređem sedam, drugi deset kilometara, zavisi kako mi osećaj dozvoljava.
Do sada je učestvovao na četrdeset trka. Ove godine u Srbiji (Zlatibor, Ovčarsko-kablarska klisura, Beograd, Novi Sad, Palić, Ruma, Sremska Mitrovica, Golubac), Bosni i Hercegovini (Banja Luka, Kozara), Hrvatskoj (Zagreb, Hvar), Crnoj Gori (Podgorica) i Grčkoj (Sparta).
Pored Sparte, najteže takmičenje mu je bilo na Hvaru, gde je učestvovao na tri trke u dva dana. Prvog dana trka je iznosila 25,5 kilometara, koja ga je „rasturilaˮ. Bilo mu je teško da završi trke do kraja, jer su dve bile u istom danu.
– Prva trka mi je bila teška, ali naredne dve su bile još teže. Drugog dana sam trčao najpre sedam, pa četrnaest kilometara, sa dvadeset minuta pauze između, priča Marko.
On dodaje da je potreban veliki entuzijazam, jer se često pitaju, kada se nađu u sred planine prelazeći prepreke, „šta će im ovo u životu?ˮ, ali kada siđu sa planine i prođu kroz cilj – shvate da je to najbolji osećaj.
Težak i skup sport
Ove trke u sastavu imaju razne prepreke, gađanje kopljem, penjanje uz konopac, nošenje balvana i tereta, penjanje uz konstrukcije, preskakanje zida uz zalet, plivanje… To je sport koji je kombinacija fizičke spreme, trčanja i snalaženja na preprekama, a uz sve to i veza sa prirodom.
Na startu, najčešće, treba da se preskoči polje sa gumama. Takmičari se kreću ili nizbrdo ili uzbrdo i retko koja trka ima pravac. Trke imaju format od pet, deset, petnaest i dvadeset kilometara, u zavisnosti od organizacije.
Većina takmičara bira dva formata – prvu trku od sedam do deset i drugu od 18 do 22 kilometra. U proseku na trku kreće trideset, pedeset ili sto takmičara. Treba biti brži i cilj je da se dođe što pre. Postoji muška, ženska i timska kategorija takmičenja. Jedini uslov je da takmičar bude punoletan. Prva tri mesta dobijaju novčane nagrade sponzora i poklon pakete.
– Manje trke su za one koji uživaju u sportu, dok velike trke zahtevaju veću fizičku spremu. Uvek postoje oni koji se bore za prva tri mesta, kaže Marko.
U Srbiji postoji trenutno dvadeset trka i to na Goču (Vrnjačka Banja), u Paraćinu, Ovčarsko-kablarskoj klisuri, Beogradu, Subotici, Rumi, na Zlatiboru… Sagovornik dodaje da je potrebna ozbiljna priprema ako je nekome cilj da pobedi, dok za rangiranje u pedeset-sto najboljih, treba da postoji kondicija, a ukoliko neko želi samo da istrči stazu, treba da bude bar malo fizički aktivan. Kako ovo nimalo nije lak sport, dešavaju se odustajanja i povrede.
– Nikad nisam odustao, jer želim da pomerim svoje fizičke i psihičke granice, ali gledao sam ljude koji odustaju, kaže Marko.
Oprema za ovaj sport je skupa. Potrebne su posebne patike i čarape, „rupičastaˮ majica (da bi se brzo osušila), šorc treba da ima džepove (u kojima se stavlja voda, gelovi, suplementi…). Neki takmičari koriste prsluke, a prsluk košta od 4.000 do 15.000 dinara.
Samo kotizacija za trku košta od 4.000 do 6.000 dinara, navodi Nikolić.
Piše: Maja Đorđević
