Još kao mali pokazivao je neke afinitete koji njegovim vršnjacima nisu bili baš u viziji odrastanja. Uvek doteran, nalickan, sa stavom više vrednosti od svojih drugara predstavljao je zanimljivu pojavu u tom vremenu. Ipak, bilo je to „ono vremeˮ kada su svi u školama bili isti, kada su se nosile đačke kecelje i iste majce i šortsevi na fizičkom. Što bi rekli, vreme uranilovke kada je srednji stalež bio dominantan u državi.
Krenuo tako kao mali, pa nastavio u tinejdžerskim i studentskim danima. Polako se probijao i sticao ime u gradu. I nije to bilo tako loše, jer dođe vreme kada i drugi počeše da se lickaju, da menjaju naglasak na „beogradskiˮ, pa tako ne ostade sam u tom filmu, ali sa velikom prednošću, jer su ovi „novokomponovaniˮ bili u debelom zaostatku za njim. Ali, sve je ostalo isto, pa i taj osećaj više vrednosti koji nekako nije bio potkrepljen realnim sposobnostima, ali Bože moj, svako ima pravo da o sebi ima subjektivno mišljenje. Taj osećaj, koji ga je pratio je nešto sa čim Ero sa onoga sveta nije mogao baš da se nosi, pa ga je gurao u neke situacije u koje ulaze samo oni sa istim problemom.
Poče Ero sa onoga sveta da traži svoje mesto tamo gde mu ne pripada, a kako će lakše da ga nađe nego preko politike. Pa tako krenu redom, učlani se u jednu stranku, ona u tom trenutku jaka, ali ga ne prepoznaše kako je on sebe doživljavao, pa onda u drugu, kad ono opet stativa, pa u treću i na kraju nađe sebi mesto, što bi rekli, među svojima. Napokon pogodi gde treba, a tamo široko polje, mnogi isti kao on, ali nedovoljno iskusni i nedovoljno obrazovani, baš kao naš Ero sa onoga sveta.
U međuvremenu se malo oprobao i u ugostiteljstvu, malo da se stekne imidž lokalnog frajera, ali to nije baš išlo kako treba, jedan, druga, treća stativa i batali Ero sa onoga sveta tu rabotu. A vala ko da je znao da tamo gde je otišao ekstremno se cene ugostitelji, ali je on omašio sekciju, nije držao pečenjaru, a te pečenjare su zakon za te njegove.
Počeše blistavi trenuci za taj njegov ego, što bi se reklo, krenuo ego da diše punim plućima, da narasta i da obuzima, da vlada, a kad je ego našao zadovoljenje u vlasti, auuuuu tu mu nema kraja u jačanju. Ali, uvek ima ono ali – kad krene taj opijat vlasti da vlada tobom krene i ono drugo, suprotno egu da se smanjuje, da polako nestaje iz tvog života, a to je odnos i poštovanje drugih ljudi, pa tako Ero sa onoga sveta postade sve dalji od onih bitnijih u životu prilazeći onima nebitnijim.
Počeše ljudi malo da pričaju, da okreću glavu, ali još uvek u neverici jer ne može niko da shvati da ego može toliko nekoga da unizi. To malo krenu kao lavina, malo po malo, pa eto ti ga Ero sa onoga sveta ne sedi više po kafićima gde je sedeo, konobari, oni što ga znaju, mu baš ne prilaze, drugovi ne zovu… Ustaljena matrica koja decenijama vlada na ovim prostorima, pa je zato čudno zašto je Ero sa onoga sveta krenuo tim putem kada je viđao sugrađane kojima se to dešavalo, ali to on sam mora da analizira.
I taman kad pomisliš da je to to, eto tu smo negde oko dna, uvek nešto iznenadi čoveka. Na nesreću Ere sa onoga sveta, krenuše protesti po Srbiji, borba studenata i slobodomislećeg naroda za bolje sutra, za bolje društvo u kojima baš Ero sa onoga sveta i ne bi imao mesto koje je dobio u ovoj vlasti. Krenuše protesti, ali to i nije toliko strašno jer ti Ero sa onoga sveta ne ilazi na te proteste nego može tamo po kancelarijama, daleko od očiju i ušiju javnosti da ih osuđuje, a da se to baš ne pročuje daleko.
Ali, onda propast, kanal, krenuše kontraprotesti, gde sad nema šuškam po kancelarijama, a na ulici glumim neutralnog, jer takvi kao Ero sa onoga sveta dobiše naređenje da moraju da se javno EKSPOniraju. Kuku lele, za nas normalne, što bi rekli, „dala baba dinar da uđe u kolo, a sad bi dva da izađeˮ, ali ne i za našeg Era sa onoga sveta.
Eto ti ga među prvima da se pokaže, da kao one što se bave najstarijim zanatom, stoji na ulici ispred prostorija koje liče na one u Amsterdamu u Ulici Crvenih fenjera. Stoji da pokaže, da dokaže, sad kome da li nekome ili svom egu da je čovek sa kvalitetom koga hoće rulja da sruši. A pored njega niko, niko iz njegovog dotadašnjeg života, niko od školskih, studentskih, gradskih drugara, familije, niko.
Stoji Ero sa onoga sveta sam samcit kao neko zrno prašine u svemiru, stoji i nije mu teško, da mu je teško ne bi tu bio. E, sad malo je to, idemo Sokolana, idemo kontramitinzi, ma ima ga svuda. Obruka se da jače nije moglo i to sad, kad je kraj iza ćoška.
E, moj Ero, Ero sa onoga sveta…
