Aleksandar Damnjanović (48) vlasnik je male tašnarske radnje „M i K”, nazvane početnim slovima imena njegovih ćerki Maje i Katarine. Jedan je od retkih koji je odlučio da se bavi tašnarskim zanatom, koji, inače, odumire i u gradu postoje samo dve ovakve radnje.
Ovaj posao, međutim, obezbedio je Aleksandru i nove mogućnosti – da sebi i porodici obezbedi sigurnije izvore prihoda. Sasvim slučajno dobio je ponudu da poporavlja sportska odela strelcima, koja su inače veoma skupa i teška za rad. Zbog toga je često odsutan, pa ovdašnje mušterije moraju da čekaju na njegove usluge.
Stalno je u inostranstvu, jer nema nijednog evropskog, ni svetskog prvenstva gde on nije u stalnoj postavi. Za pet i po godina Aleksandar je obišao pola sveta i tek mu predstoje nova iskustva.
On, međutim, ne planira da stavi katanac na radnju. Iako se školovao za automehaničara, nikada nije ušao u kanal, ni uzeo šrafciger da popravlja automobile. Umesto toga, navukao je kecelju, seo za mašinu „singericu”, latio se igle i šila i nastavio tradiciju pokojnog dede Milana i svog oca, koji još uvek po malo radi u radnji u naselju „Aerodrom”. Uz njih je Aleksandar učio tajne zanata i sada popravlja i ono što se popraviti nije moglo, pa je stekao zavidnu reputaciju među svojim mušterijama.
Završio školu za automehaničara
Mala radnja u centru grada puna je kofera, rančeva, tašni, novčanika, kaiševa, koji čekaju na red da ponovo budu od koristi. Osim običnih torbi, popravlja i one markirane, koje nose oznaku „Prada”, „Luj Viton”. Priznaje da je u početku zazirao da ih primi jer su jako skupe, ali se vremenom taj osećaj izgubio. On, međutim, ne pravi razliku kad treba da naplati – nije važno li je tašna markirana, lažna ili obična kineska – cena je za sve ista.
Naš sagovornik ima skoro trideset godina radnog staža, a tašnarskog blizu četrdeset, jer je od malih nogu pomagao dedi u radionici. Oduvek je to voleo, ali je završio školu za automehaničara, pošto nije bilo smera za tašnara. Kaže da posla ima dosta, više nego ranije, jer je loš kvalitet tašni.
– Mi smo nekada imali svoju proizvodnju tašni, kaiševa, galanterije od prirodne i eko kože, ali kada je počeo uvoz kineske robe, zatvorili smo proizvodnju. Od tada radimo samo popravke, kaže Aleksandar.
Pre nešto više od pet godina, sasvim slučajno, krenula je saradnja sa firmom iz Indije „Kapapi sport”, koja proizvodi opremu za sportsko streljaštvo.
– Naš reprezentativac Milenko Sebić koji je na prvenstvu u Tokiju osvojio bronzanu medalju, njihov je glavni diler za prodaju opreme. Pošto je vlasnik tražio servisera, Milenko je predložio mene i tako sam ušao u ovaj posao. Već pet i po godina stalno putujem, pokrivam celu Evropu kaže naš sagovornik.
Objašnjava da je to teži posao, jer su grublji materijali, grublja koža. Ali navikao je, repoznali su kvalitet njegovog rada i zbog toga je stalno na putu, gde god su nova takmičenja. Odsustvuje od četri do 13 dana, a dešava se da ostane i po mesec dana u inostranstvu. Zbog toga ima nevolje sa inspekcijom, a jednom su ga i kaznili zatvranjem radnje na 15 dana. Problem je što nikada ne zna koliko će tačno da ostane na putu, pa ne stiže da privremeno odjavi radnju. Pošto u vreme odsustva nema evidentiranih fiskalnih računa, inspekcija nema milosti.
Zanimljivo je šta mu sve ljudi donose na popravke i repraciju?
– Ima torbi svih mogućih brendova i njihova popravka je kao i svaka druga. Problem je što nema rezervnih delova, jer u Srbiji se više ne proizvode tašne ili je to neznatno, objašnjava Aleksandar.
Najzahtevniji su oni koji se emotivno vezuju za predmete. Dešava se da tašne i putne torbu od upotrebe vremenom pohabaju, a mušterije bi htele da ih sredi da budu kao iz radnje, što je mnogo veći posao nego da se napravi novo.
Uprkos tome, on ne zida cene, trudi se da budu pristojne i da nešto zaradi. Ne naplaćuje uslugu unapred, već po oabvljenom poslu, a mnogi nikada ne dođu po ono što su doneli na popravku. Zato se mnogo robe nagomilalo i više nema gde da je čuva.
– Najduže stoje tašne. Po desetak godina čekaju da ih gazde preuzmu, jer ja ih ne bacam. Nadam se da dođu i preuzmu ih, mada su verovatno i zaboravili gde su, iskren je Aleksandar.
Najviše prostora zauzimaju koferi i ako vlasnici ne dođu da ih podignu, u maloj radnji nema gde da se okrene. Zapaža da sve više kofera donose na popravku zbog lošeg kvaliteta šnireva, plastičnih ručice, točkića.
Više posla – manje para
Aleksandar napominje da je ranije moglo da se živi od tašnarskog zanata, ali je sada sve teže. Uspeva da isplati doprinose, da podmiri troškove radnje, ali plata stagnira. Sreća je što mu dobro što ide u inostranstvu, pa porodica živi od ovog drugog posla.
Kad ne bude mogao više da radi, ili ode u penziju, neće imati ko da ga nasledi, jer se niko ne interesuje za ovaj zanat.
– Imam dve kćerke i one nisu zainteresovane za ovaj posao. Imaju veće ambicije. Što se tiče posla u inostranstvu to žensko ne može da radi, dosta je teško za rad, kaže Aleksandar.
Mnogi misle da mu je lako, ali nije tako. Leteti s kraja na kraj sveta i raditi odgovoran posao nije ni malo lako. Desilo da je u jednoj turi preleteo 9.500 kilometara.
– Krajem februara ove godine išao sam na prvenstvo Francuske, koje se održavalo u gradu na granici sa Španijom. Let je bio dug 2.200 kilometara, tamo sam proveo šest dana, a odatle sam otišao u Strazbur, na četiri dana, pa u Sloveniju na jedan dan. Zatim sam otputovao u Đer na Evropsko prvenstvo, posle toga u Ninberg na sajam oružja i opreme, pa ponovo se vratio u Đer. Nakon dva-tri dana ponovo Ninberg, Slovenija, pa kući. U toj turi prešao sam 9.400 kilometara za 25 dana i sve vreme sam radio, priča naš tašnar.
Dogodovštine sa mušterijama priča su za sebe. Jednom prilikom stalna mušterija mu je donela na popravku sokovnik.
– Počela je priču od toga da jedino meni veruje, da je zadovoljna mojim radom, da je donela ne popravku nešto za šta zna da nije moj posao, ali… Ja nestrpljivo očekujem da vidim šta je, kad ona iz torbe vadi sokovnik. Prvo sam se zbunio, a onda sam počo da se smejem. Gledam da li da prihvatim, ili ne, kakve ja veze imam, a pošto me već sve interesuje, rekoh – ’ajde da probam. I popravim joj sokovnik. Pozovem je da dođe da ga uzme, a ona kao iz topa kaže – tačno sam znala da ćete to da mi završite. Samo da sledeći put ne donese zamrzivač u radnju, kaže šaljivo naš tašnar zlatnih ruku.
Piše: Elizabeta Jovanović
