Prava je retkost sresti zmiju, pa još otrovnicu, u gradskom jezgru, gde je velika frekvencija saobraćaja i prolaznika, jer to nije njihovo prirodno stanište. Međutim, učestale su dojave građana o bliskom susretu sa zmijama i snimci sa naznačenom lokacijom radi obazrivosti, pošto se većina patološki plaši ovih gmizavaca.
Najpre kod „Balkana”, gde je zmija navodno ugrizla prolaznika, pa na stazi ispod staračkog doma u Vašarištu, kod apoteke na „Bubnju”, pa na stazi kod bubanjskog jezera, gde ima dosta šetača… Ali, niko nije siguran da li su to bile otrovnice.
U strahu ljudi ih ubijaju, što je iz ugla biologa velika greška, budući su one veoma korisna vrsta.
Zmije idu uglavnom za glodarima, koji su im glavna hrana, pa otuda ih viđamo i tamo gde nismo navikli. Međutim, kada bi građani hteli da se obrate stručnim licima da ih uklone i vrate u prirodu ne bi imali kome, jer takvo lice u gradu ne postoji! Ne postoji ni zainteresovanost lokalne vlasti da odredi osobe koje bi prošle stručnu obuku za tu vrstu posla, a postojala je mogućnost za to.
Naime, zaposleni na Institutu za biologiju i ekologiju kragujevačkog PMF-a došli su na ideju da pomognu zajednici u rešavanju ovog problema i organizovli su kurs (obuku kako se to radi na stručan način i šta posle sa tim uhvaćenim životinjama). Ovaj kurs je prošle godine završilo dvadesetak polaznika, ali nažalost ni jedan iz Kragujevca. Zašto? Zato što je grad to prepoznao kao trošak više, što je potvrdio i dr Rastko Ajtić, docent na PMF-u na odseku za biologiju, koji je više puta intervenisao u sličnim situacijama. Ne zato što mu je posao da hvata zmije, nego da se bavi istraživanjima. To je stvar dobre volje da katkada građanima izađe u susret, kad već nema ko drugi.
Inače, uspaničeni građani često pozivaju vatrogasce, policiju, medije… Neretko i „Zoohigijenu”, ali ni njihovi zaposleni nisu prošli stručnu obuku za ove životinjske vrste.
Šta raditi u susretu sa zmijom
– Ukoliko vidite bilo koju životinju, priđete, napravite dobru fotografiju i pošaljete je nekom od sajtova koji postoje na internetu Srpskog herpetološkog društva ili fakulteta, ne samo kragujevačkog PMF-a, dobićete identifikaciju zmije ili bilo koje druge vrste u najkraćem mogućem roku, kaže dr Ajtić u razgovoru za „Kragujevačke”.
Savetuje da se zmijama ne prilazi i nikako da pokušavamo da ih uhvatimo. Bez obzira na vrstu, sve zmije ujedaju ili napadaju kada se osete ugroženima.
– Teritoriju Kragujevca naseljava jedino otrovna vrsta zmije – poskok. On može da se javi u perifernim delovima grada. Ako pričamo o prirodnim migracijama, malo je verovatno da poskoci dospeju do urbanih sredina – najužeg centra, veća je verovatnoća da neko autom iz okolnog mesta ili izletišta donese zmiju. Narodno nazvana šarka, šargan ili šaran je termin koji se koristi za sve šarene zmije, a šarka kao vrsta je rođaka poskoka i kod nas naseljava visoke planine, jer voli hladnija staništa, objašnjava naš sagovornik.
Poskoci, kao otrovna vrsta, u perifernim delovima gradova, sela i varošica uglavnom su prisutni zato što imaju dosta mesta za skrivanje. Oni nisu najaktivniji kao većina zmija – kada je najtopliji deo dana. Aktive su u ranim jutarnjim satima i kasnim popodnevnim, a sredinom leta (juli i početak avgusta) njihova aktivnost se pomera na noćne sate, što ljudi obično ne znaju.
– Oni prate ljudska naselja zato što ima puno organskog otpada, a gde je otpad tu je puno glodara koji su zmijama primarna hrana. A tamo gde imaju dostupnu hranu i skrovište tu će i da se nasele, što važi i za sve ostale zmije, objašnjava dr Rastko Ajtić.
Analiza je pokazala da su glodari po velikim gradovima izuzetno zastupljeni, pogotovo pacovi i to sivi pacovi. Kada bi prošetali noću određenim delovima grada, videli bi ogromne zajednice tih glodara.
– To je mnogo veći problem od svih zmija zajedno. A pacove i druge glodare prate i neke druge vrste sisara koje se njima hrane, kao što su kune, tvorovi, lasice. Oni se sreću i po Kragujevcu, to je čitav jedan urbani eko sistem i nešto što mi nazivimo sinantropnom faunom, koja prati ljude i ljudska naselja, kaže dr Ajtić.
Inače, ubistvo ne samo zmije, nego i mnogih drugih zaštićenih vrsta je kažnjivo. Kazne nisu velike, ali retko se moglo čuti da je iko sankcionisan zbog ubistva zmije, stršljena ili neke druge životinje.
Zmije – solitarna vrsta
Građani kad pozovu, obično ide panična konstatacija: mi imamo decu. Ima li razloga za strah te vrste?
– Kakve veze imaju deca i zmije? Roditelj je taj koji će da edukuje da je to sastavni deo živog sveta koji vas okružuje. Niste ni po čemu posebni i izdvojeni u odnosu na sve ostale grupe, a na vama je da objasnite da to nije opasno, da neće da vam naudi ako vi prvi ne krenete da naudite toj životinji. Da li zmije ujedaju? Da, ujedaju, ako ih hvatate. U suprotnom ne ujedaju. Da li zmije jure? Ne jure jer im niste plen. Uglavnom su zmije mirujući predatori, što znači da one vrebaju svoj plen iz zasede. Kad neko kaže jurila me zmija ne znam koliko, to je ono – u strahu su velike oči, kaže dr Ajtić, savetujući da treba raditi na razbijanju tog straha i predrasuda.
Navodi da su mu se javili građani s pričom da su ubili zmiju „za svaki slučaj”, što je ogromna greška.
– Nama fali obrazovanje iz oblasti prirodnih nauka koje se stiče još u osnovnoj školi. Često se može čuti – videli smo klupko zmija. Trebalo je da naučite da postoje socijalne i solitarne životinje. Ljudi su socijalna bića, a zmije solitarna, one su pojedinačne i ne žive u grupama. Postoji jedna vrsta zmija na planeti koja živi u grupama i to u Srednjoj Americi i neotrovna je, a sve ostale mogu da budu u manjim grupama (od dve do pet) u sezoni parenja. Zašto je to bitno? One nemaju ekstremitete, one imaju feromone, poseban način parenja i taj period traje samo nekoliko dana, pojašnjava dr Ajtić.
Najpre izlaze mužjaci iz perioda zimskog mirovanja, dve nedelje pre ženki, jer im je potrebno sunce zbog spermatogeneze, a onda i ženke. Onda kreću ritualne borbe mužijaka i traženje ženki… Taj proces u prirodi traje nekoliko nedelja, ali sam čin populacije traje nekoliko dana.
Zmije kao solitarna bića žive na jednoj površini. Mužijaci su teritorijalni. Primera radi, ako vidite mužjaka poskoka na jednom području, sigurno je da na 25 ari nema drugog mužijaka. Kod neotrovnih smukova, koji se takođe sreću ovde, možemo naći jednog mužjaka na jednom hektaru. Na osnovu toga ne može da se kaže da je tu leglo zmija.
– Dešava se da se nađu mesta gde zmije zimuju u pukotinama od stena, pećinama… Tu može da bude veći broj zmija, ali to je samo period jeseni i ranog proleća, gde miruju preko zime, kada im se smanjuje stopa metabolizma. To se dešavalo u Istočnoj Srbiji, kada su pravljene pruge početkom 20. veka i kada bi odvalili parče stene nailazili su na 700-800 smukova. Od toga se proizvode priče o klupku, pojašnjava dr Ajtić.
Na pitanje da li klimatske prilike – sušne godine poput ove, pogoduju zmijama, da li ih ima više, čim se pojavljuju i u urbanim delovima, dr Ajtić kaže:
– Danas je dostupnija tehnologija nego pre dvadeset godina i svako od nas ima društvene mreže i fotoaparat na telefonu i mogućnost da slika i prenese to uz „strašan” naslov. Ali, to je jedan deo priče. U prirodi imate cikluse koje sve životinje i biljke prate. Brojnost populacije u nekom vremenskom periodu raste, a zatim opada. Pričamo o periodu od pet-deset godina. Kod nekih otrovnica, ali ne svih, ciklusi po brojnosti populacija se smenjuju na četiri do pet godina. Prethodnih godina imali smo pad nekih vrsta otrovica, konkretno šarki, kaže.
Smanjenjem broja zmija raste populacija glodara, a klimatski uslovi ne utiču na njih jer se sve vrste prilagođavaju tim promenama, zaključuje dr Ajtić.
OBUKA ZA BEZBEDNO HVATANJE ZAŠTIĆENIH VRSTA
Vratiti ih u prirodu
Kako se došlo na ideju da je potreban skraćeni kurs za bezbedno hvatanje različitih životinjskih vrsta, pitali smo dr Rastka Ajtića.
– Na ideju sam došao pre mnogo godina, ali je tek realizovana prošle godine u smislu kratkog studijskog programa na fakultetu. Ranije je bilo dobrovoljnih obuka radnika „Zoohigijene” iz Beograda i pripadnika nevladine organizacije „Animal Rescue Serbia”, koja se bavi zaštitom životinja, i još par nevladinih organizacija za zaštitu pronađenih i povređenih životinja, koje su izrazile želju da prođu obuku i za zmije, konkretno. Zamisao je bila da se ponudi program za bezbedno hvatanje i uklanjanje određenih divljih vrsta iz urbanih ekosistema. To uključuje beskičmenjake, ose, stršljene, paukove, škorpije, zmije sisare i ptice koje mogu da se nađu u blizini ljudskim naseobinama, kaže dr Ajtić.
Poziv je prošle godine bio upućen svim opštinama u Srbiji, ali je odziv bio slab.
– Kragujevac je rekao – nama to ne treba. I onda dođete u situaciju da imate problem i ti isti onda dođu i kažu – e pa to možeš ti da radiš. Ja uopšte nisam dužan da to radim. Mogu da odradim volonterski, ali ne mogu da stignem na sve lokacije, niti mi je to primarni cilj. To je nerazumevanje od strane vlasti, kaže dr Ajtić.
U Kragujevcu inače nemamo ni jednu kvalifikovanu osobu za hvatanje zmija, ptica, lisica, stršljena i osa… Jer to zahteva i neko predznanje.
– Svaka životinja koju izmestite sa staništa na koje je ona navikla, ima problema da se prilagodi drugom i tu se javlja nostalgija. Ako prebacite neku vrstu koja ima teritoriju od 10-15 ari na pet kilometara daljine, ona ne može da se vrati i onda prestaje da jede i pije vodu i na kraju ugine. Zato se ne radi kako ko hoće, uhvatio sam je ovde, pustiću je na Kopaoniku. To se tako ne radi, kaže dr Ajtić.
Piše: Elizabeta Jovanović
