Nebojša Lukić redovni je profesor na Fakultetu inženjerskih nauka, matične oblasti su mu termodinamika i termotehnika, prenos toplote, solarna energija, a hobi mu je bavljenje gljivama. Počeo je devedesetih godina prošlog veka istražujući najpre Šumarice, s obzirom da je rođen na obodu Spomen parka – u Staroj radničkoj koloniji, gde i danas živi. Zato i ne čudi što poznaje skoro svako drvo u Šumaricama.
Počeo je s jednim kolegom da gljivari za vreme bombardovanja. Tada je već imao neka predznanja o gljivama, pre svega jestivim koje je i kupovao na pijaci. Od tada je sve krenulo mnogo ozbiljnije. Spojio se sa Mikološkim društvom iz Beograda. Oni su ga ohrabrili da osnuje Gljivarsko društvo Šumadije, što i čini 2001. godine. Ove godine će proslaviti četvrt veka postojanja, a jedna od njihovih glavnih aktivnosti je jesenja izložba gljiva na Prirodno-matematičkom fakultetu. To je, po oceni prof. Lukića, najorganizovanija i najstručnija izložba gljiva u Srbiji.
Ovogodišnja je već zakazana za 20. septembar, kada će posetioci biti u prilici da vide jedinstvenu gljivu u svetu, već uvrštenu u svetsku bazu gljiva.
Novi živi organizam
– Imao sam sreće da dođem do nalaza koji su se ispostavili kao nova gljiva, novi živi organizam za svet. Već od početka ovog veka nove vrste ne mogu se publikovati, obnarodovati, a da se prethodno ne izvrši DNK-a analiza, kaže prof. Lukić i pojašnjava.
Nekada je to pripadalo autoritetu biologa koji je opisivao morfološke karakteristike biljke, životinje, gljive i mikroskopije i ostale karakteristike koje idu uz to.
– Ali više ne može da se radi na taj način i publikuje bez DNK analiza od 2000- tih godina. Te analize nekada su bile jako skupe, a danas koštaju oko 15 evra i tumače ih molekularni biolozi, kaže prof. Lukić.
On se povezao sa molekularnim biolozima novosadskog Biološkog fakulteta. Oni su obavili analizu podataka nove gljive. Bilo je potrebno da se urade dve nezavisne DNK analize (u Španiji i u Beogradu). Usledilo je upoređivanje sa svetskim bazama gljiva koje su dostupne, sa već poznatim vrstama i njihovim zapisima i onda je donet zaključak da je dovoljno različit DNK zapis da bi se proglasila novom vrstom.
– Gljivu sam nazvao Triholoma punktatum. To je taj dihotovni ključ, prvo ime znači ime roda gljive, a drugo je svojstveno samoj vrsti. Punktatum je zato što se na njenom šeširu javljaju nakupine micelijuma, koje formiraju crne tačke, pa dobijate utisak da je ona tačkasta Trihiloma, objašnjava prof. Lukić.
Prvi put je nađena u Šumaricama 2020. godine i to unutar hrastove šume sa mešanim stablima graba i još nekim drugim vrstama. Da li je jestiva ili ne još uvek se ne zna. I nije čudo da je tako nešto nađeno u Spomen parku, smatra naš sagovornik.
– Tu postoji i jedan problem, što se sve više pojavljuju vrste koje su standardne za, recimo, Severnoameričko tlo, ali sa nekim sadnicama biljaka one su dospele u Evropu, kaže prof. Lukić, dodajući da vrlo često DNK analiza pokaže da nije nova gljiva, nego samo jedan varijetet već postojeće vrste.
Imali smo sreću, kaže, da taj DNK zapis pokaže da je dovoljno različit od drugih poznatih vrsta iz ovog roda triholoma i tako je ova naša gljiva postala nova gljiva za svet.
Da bi ona zvanično to i bila prethodno mora da se objavi rad u nekom referentnom časopisu. U ovom konkretnom slučaju to su objavili saradnici sa Biološkog instituta, departman za biologiju i ekologiju PMF u Novom Sadu – Leonora Čapelja i Maja Karaman. One su molekularni biolozi i obavile su analizu. U radu su prikazale ne samo fotografiju s opisom nego i DNK stablo. I na kraju ta nova gljiva dobila je ime naučnika koji je dokumentovao sve -Triholoma Punktatum Lukić.
Na pitanje da li se ova nova vrsta širi, ovaj poznati gljivar kaže da je to kratak period za takvu tvrdnju. Jer ono što mi zovemo pečurkom je stablo gljive koja živi u nekom supstratu, najčešće je to zemlja, a može da bude i drvna masa ili izmet preživara.
– Recimo, gljiva svoje plodno telo pokaže jednom u pet – deset godina, na nekoj tamo planini u Srbiji. I sad, vi morate baš tada da se pojavite na tom mestu da biste je našli. Ali kada znate stanište te gljive, ukoliko nije narušeno i devastirano, pri povoljnim uslovima opet će se pojaviti na tom staništu, sve dok je gljiva živa, objašnjava naš sagovornik.
On radi na bazi gljiva Srbije, mada već postoje neke baze koje su obnarodovane, ali nisu publikovane. One su nekompletne i on je odlučio, pošto je prepešačio hiljade kilometara sa još nekim gljivarima, da ih sjedini i da objave najkompletniju do sada, a sadržaće oko 2.000 vrsta makromiceta.
Postoje i mikromicete, ali njihova plodna tela skoro da se ne mogu videti golim okom, potrebna je lupa da bi se videle i takvih gljiva ima mnogo više, na stotine hiljada, dok ovih drugih u Evropi ima oko 13 hiljada vrsta. I stalno se nailazi na nešto novo.
Zato su gljivarska društva jako dobra.
Inače, zvanična baza gljiva Srbije ne postoji, ali uz pomoć gljivarskih društava ona će biti urađena naredne godine. Knjiga je već u pripremi, budući da je to veliki posao, a u nekom narednom koraku biće urađen i katalog samo za Šumarice.
Do sada je prof. Lukić izdao dve monografije o jednom rodu gljiva i zove se Amanita, gde su opisane one najotrovnije gljive i neke najkvalitetnije, jestive. Iz tog roda je zelena pupavka za koju su mnogi čuli. To je ustvari prva srpska monografija o makrogljivama. Pre toga ih nije bilo. Te knjige, međutim, nemaju veliki krug čitalaca i teško je naći izdavača, tako da je sam finansirao izdanje i zadovoljan je zbog toga.
LOŠA BRIGA O ŠUMAMA
Hrastove šume retkost
– Mi imamo uglavnom zapise, usamljene stare hrastove, dok su stare šume posečene, tako da su naše hrastove šume gotovo listom izdanačke šume. Isečete hrast, iz panja raste novo drvo, pa je ono sve slabije i bolesnije, sve nekvalitetnije, kaže prof. Lukić, dodajući da u bilo koju hrastovu šumu da se uđe u okolini Kragujevca može se videti da su to samo izdanačke šume.
Napominje da su prava retkost šume gde hrast izniče iz žira, gde je drvo pravo, visoko i može da se koristi i za izradu nameštaja, parketa… Takvo drvo se, nažalost, koristi za ogrev i ništa više.
Srećom, sačuvano je jedno malo parče u Šumaricama od nekoliko desetina hektara, od ukupne površine od oko 300 hektara, na koliko se prostire Spomen park, mada nisu sve pokrivene hrastovom šumom. Na tom sačuvanom delu mogu se videti hrastovi, koji su svedoci kragujevačke tragedije, i na tom delu neuznemiravane prirode neke gljive mogle su da se razviju i opstanu u specifičnoj simbiozi sa stablima.
U Šumaricama konkretno otkriveno je 500 vrsta gljiva i to planira da publikuje. Ako u bazi gljiva u Srbiji ima oko 2.000 vrsta, ovaj broj na jednoj maloj lokaciji je, po njemu, izuzetan rezultat. Zato bi Spomen park trebalo da se proglasi parkom prirode što pre, jer postoje neke tendencije da se napravi sterilni park – sa očišćenim žbunjem, gde ne mogu više da se legu slavuji, sa počišćenim lišćem i engleskom travom, čime će se trajno izgubiti mnogi živi organizmi. Veliki park je prerastao u to.
SAČUVATI SPOMEN PARK KAO NETAKNUTU PRIRODU
Smanjiti sečenje badnjaka
Prof. Nebojša Lukić opominje da se svake godine iz Spomen parka Šumarice iseče tridesetak stabala, zbog čega je išao u direkciju da pita zašto je tako i od njih dobio odgovor da se slažu s njegovom primedbom, ali da tu dođu neki šumarski inženjeri iz Beograda i nalože šta da se poseče.
– Ja sam video šume gde se ništa ne seče, a to je ta prašuma Vinatovača i šuma izgleda fantastično. Ne znam zašto mi moramo u našem Spomen parku. Ako nastavimo tim tempom seče, za trideset godina više nećemo imati hrastove u Šumaricama, a mladi hrastovi se masakriraju 6. januara za Badnji dan. Ja ne znam kako je to bogougodno delo da u šumi Spomen parka, koje nije vaše, sečete hrastovo drvo. Tu tradiciju sečenja badnjaka su imali i Bugari i Rusi, pa pošto su videli šta rade sa šumama oni su sa tom tradicijom prestali, objašnjava Lukić.
Hteo je da ode kod vladike da ga moli da on zamoli građane Kragujevca da to više ne čine.
– Vi imate stare hrastove koji se seku, a mladi hrastovi ne mogu da postanu stari jer ih stalno neko seče. Neko će reći mi imamo mnogo više problema u društvu da bi se vodilo računa o hrastovima. Ali, u jednom trenutku će morati. Jer mi smo siromašna zemlja šumom. Prosečna pokrivenost šumom u Evropskoj uniji je preko četrdeset posto, a u Srbiji 29 posto, a od toga najveći deo je nekvalitetno. To su izdanačke šume, koje su već posečene, pa zaključak izvedite sami, kaže prof Lukić.
– Jeste li videli koliko je bolesno drveće u Velikom parku. Ako vi stalno sklanjate to lišće vi ćete osiromašivati tu zemlju, tako da ćete kroz sto godina dobiti jednu ispošćenu zemlju koja u sebi nema dovoljno materija da bi raslo drvo. Ono postaje bolesno i na kraju umire, jer se ne đubri materijama koje su potrebne za rast, kaže prof. Lukić.
– Učestvovali su pre dve-tri godine u sadnji 800 malih sadnica hrasta i divljeg kestena u Šumaricama. Sve su se sadnice posušile, jer tog leta je bila velika suša, a niko ih nije zalivao, kaže Lukić.
On tu vidi neke druge interese.
Piše: Elizabeta Jovanović
