Petar Vukićević je rođen u Svetliću 14. januara 1862. godine. U zemljoradničkoj kući Luke i Anđelije Vukićević izrodilo se desetoro dece, od kojih je Petar bio najstariji. Osnovnu školu je završio u Čumiću, koju je osnovao njegov predak, marveni trgovac Milivoje Vukićević, zajedno sa svojim partnerom u biznisu Radojem Božićem.
Oni su se iz izbeglištva u Sremu, za vreme Kočine krajine boraveći u Irigu, sprijateljili sa sveštenikom Stevanom i po završetku zadnjeg Austro-turskog rata nagovorili ga da sa njima pođe u Šumadiju.
U svojoj kući u Čumiću Prota Stevan će otvoriti prvu narodnu seosku školu u centralnoj Srbiji. Među prvim đacima biće članovi porodica Vukićević i Božić. Škola u Čumiću je primala i drugu decu iz Svetlića sve do 1891. godine kada je otvorena škola u njihovom selu.
Petar će već u osnovnoj školi pokazati darovitost za matematiku, pa pošto završi Protinu školu odlazi u Kragujevac, gde upisuje gimnaziju. Odluka da se Petar šalje na dalje škole bila je na ocu Luki koji je u to vreme već bio udovac. Za ovu odluku je imao podršku Petrovog učitelja koji je prepoznao darovitost kod svog đaka. Zanimljivo je da autori Dragan Trifunović i Pavle Perišić jedine dosad napisane biografije o Petru, navode da je on išao i završio školu u rodnom Svetliću, što je nemoguće jer ta škola je otvorena tek 17 godina pošto je Petar završio osnovnu školu.
Doktorat u Berlinu
Septembra 1874. Petar polazi u prvi razred Kragujevačke gimnazije. U Kragujevcu je živeo kod svoje tetke Anice, očeve sestre. Anica je bila udata za trgovca iz Lužnica Matu Živanovića koji je malo pre dolaska Petra, u Kragujevcu otvorio svoju radnju. Trgovinom se u Kragujevcu bavio i pre, ali kada posao nije išao dobro vraćao se u rodne Lužnice. U tetkinoj kući je živeo sa svojim bratom Vojom, Aničinim i Matinim sinom, koji je bio osam godina mlađi od Petra. Voja i Petar će biti blisko vezani jedan za drugog. Brat Voja je u istoriji upamćen kao đeneral Vojislav Živanović, oficir koji je vodio Timočku i Jugoslovensku diviziju u Prvom svetskom ratu i jedan od najbližih saradnika vojvode Stepe Stepanovića. Kao večiti neženja Petar će testamentom zatražiti da bude sahranjen u Vojinoj porodičnoj grobnici u Beogradu kako bi počivao blizu svog brata od tetke.
Studije Prirodno-matematičkog odseka Filozofskog fakulteta Velike škole u Beogradu završio 1886. Sledeće godine izabran je za pripravnog asistenta na predmetima Nacrtna geometrija i Teorijska matematika. Kao državni stipendista 1889. odlazi na doktorske studije u Berlin, gde je 1894. na Berlinskom univerzitetu diplomirao polaganjem ispita iz matematike, fizike i filozofije, te odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti diferencijalnih jednačina.
Petar je jedan od ukupno pet Srba koji su u 19. veku odbranili doktorate iz matematike. Njegove matematičke sposobnosti su na Berlinskom univerzitetu visoko ocenjene od strane cenjenih profesora Helmholca, Planka, Švarca, a rezultati sadržani u disertaciji ušli su u Šlezingerovu knjigu o linearnim diferencijalnim jednačinama.
Na konkursu za profesora Velike škole 1894. nije uspeo, pa je od 1895. do 1904. radio kao profesor matematike u Drugoj beogradskoj gimnaziji, a 1897. je postavljen za asistenta matematike na Velikoj školi, gde je ostao do 1902. U tom periodu brinuo se o tek osnovanoj biblioteci Matematičkog seminara, a 1898. održao je dva predavanja u okviru Matematičkog seminara.
Bio je jedan od osnivača Udruženja Profesorsko društvo 1904. godine. U ovom udruženju bio je potpredsednik i zastupnik blagajnika društva. Udruženje je izdavalo i svoje novine koje su se zvale „Dom i škola“. Ovaj časopis je bio namenjen vaspitanju školske omladine i od 1904. do 1907. izlazio je u Beogradu dva puta mesečno tokom školske godine. Vlasnici su bili Mirko M. Popović i Milivoj Jovanović (1904-05), Petar A. Tipa (1905-06) i Sava Antonović (1907). Urednik je prvobitno bio Milivoj Jovanović (1904-06), a potom Dragutin Kostić (1907). Pretplata je iznosila pet dinara godišnje ili šest kruna za inostranstvo.
Sekretar u Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova postaje 1904, a 1908. prelazi u Ministarstvo građevina za načelnika Poštansko-telegrafskog odeljenja. U Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova vodio je ekonomsko-finansijske poslove vezane za budžet srednjih škola u Kraljevini Srbiji. Čisto činovnički posao koji je naša zemlja dodelila jednom od pet doktora nauka iz matematike koje je tada imala.
Sa tadašnjim ministrom građevina Nikolom Pašićem pokrenuo je osnivanje Poštansko-telegrafske škole. Do 1912. godine bio je urednik Poštansko-telegrafskog vesnika. Ovaj časopis je 1889. godine pokrenula Poštanska uprava Srbije i on je izlazio jednom, a po potrebi i dva puta mesečno u sveskama od pet i više tabaka. Prvi urednik je bio Svetozar J. Gvozdić, a njega će kasnije naslediti Petar.
Aktivan i kao penzioner
U toku balkanskih i Prvog svetskog rata radio je kao obaveznik činovničkog reda u srpskoj vojsci i rukovodio vojnom poštom u štabu Timočke divizije i u Skoplju. Po završetku rata bio je inspektor za nastavu matematike u Ministarstvu prosvete. Za prvog direktora tek osnovane Državne gimnazije u Somboru postavljen 1920. Petar je u Somboru uspeo da postavi temelje gimnaziji koja traje i danas. Sa položaja direktora ove škole 1927. godine otiće će u penziju.
U Somboru je reformisao mađarsku gimnaziju u gimnaziju koja je radila na srpskohrvatskom jeziku. Najviše muke je imao da nađe kvalitetan kadar za profesorsku katedru. Učenicama je sam držao časove matematike i fizike. Somborska gimnazija je do 1923. imala nastavu i na mađarskom i srpskohrvatskom, ali od školske 1923/24. godine nastavni jezik gimnazije je postao srpskohrvatski. Zasluga za to je bila Petrova, koji je velikim trudom uspeo da obezbedi kvalifikovani kadar za ovu obrazovnu ustanovu.
Kao penzioner živeo je u Beogradu, a povremeno je odlazio u Svetlić kod mnogobrojne rodbine. Ostala su svedočanstva da je tamo davao besplatne časove matematike deci po selu. Od 1928. do kraja života bio je član Nadzornog odbora Srpske književne zadruge. Bavio se problemima srednjoškolske nastave, bio sastavljač planova i programa, te pisac-prevodilac srednjoškolskih udžbenika Geometrija za više razrede srednjih škola i Aritmetika i algebra koji su i pored pozitivnih ocena referenata, ostali u rukopisu. U matematičkim radovima bavio se nekim, ne posebno novim i originalnim, elementarnim problemima teorije diferencijalnih jednačina – smenom promenljivih, obvojnicama date familije krivih, primenom diferencijalnih invarijanata. U knjizi „Politička računica” (autor sa Branislavom Todorovićem) izložio je bankarsku matematiku i račun verovatnoće u njoj. Bio je jedan od talentovanih matematičara, prvih srpskih doktora matematike na koga su neuspeh na izboru za profesora Velike škole, a kasnije i administrativna mera o strogo utvrđenom broju nastavnog osoblja na Velikoj školi, negativno uticali i udaljili od pravog naučnog rada.
Petar Vukićević je umro u Beogradu 29. septembra 1941. godine. Od penzije do smrti potpisivao se kao direktor gimnazije u penziji. Testamentom je svoj imetak razdelio mnogobrojnoj porodici, ali je i osnovao fondove koji će otkupljivati knjige Srpske književne zadruge i godišnje ih slati školama koje je odredio. Naravno, prve dve su škole koje je sam pohađao – Protina škola u Čumiću i Kragujevačka gimnazija, zatim sledi škola u rodnom Svetliću u koju idu potomci njegove braće i sestara.
Po istom principu je odredio i školu u Trnavi, gde je išao njegov sestrić Aleksandar, sin njegove sestre Cake, koji je nestao u povlačenju kroz Albaniju. Sledeća je bila škola u Lužnicama u koju je išao njegov brat Voja. Na kraju je bila Državna gimnazija u Somboru u kojoj je bio direktor i gde je fond jedino nosio njegovo ime.
Piše: Aleksa Ignjatović, istoričar
