Naša opštenarodna sklonost prema košarci nije uzaludna ni u prazno, pa bi se, bez ikakvog preterivanja, slobodno moglo reći kako je ova sportska igra postala sastavni deo nematerijalne kulturne baštine Srba. Apostrofirajući upravo ovaj momenat, likovni umetnik Goran Dimić mi je jednom prilikom, u neformalnom razgovoru, usmeno elaborirao sopstveni autorski koncept. Jednu sasvim originalnu zamisao i zanimljivu instalaciju: koševi, tačnije table sa obručima i mrežicom, različitih boja, materijala i likovnih rešenja, na različitim visinama, štedro razasuti i postavljeni po trotoarima, skverovima i trgovima gradova u Srbiji. Urbana galanterija u korespondenciji sa duhom vremena i mentalitetom, te nasleđem zajednice.
Međutim, sasvim drugačije stoje stvari sa fudbalom. Fudbal je indikativan, gotovo simptomatičan srpski socio-kulturni fenomen. Po popularnosti fudbal je neuporediv, bez premca, nacionalni sport broj jedan, čak „najvažnija sporedna stvar na svetu”. Košarka je u rubrici sport i kultura, a fudbal, dočim, to je nešto više, nešto iznad politike i ispred ekonomije.
Velike fudbalske utakmice nacionalnog tima znaju da postanu društvena groznica, da promene ustaljene navike i običaje, čak obustavljaju poslove, prazne ulice i trgovinske radnje, skraćuju časove i prekidaju nastavu po školama. Razmere naše kolektivne zaljubljenosti u fudbal poredive su još samo sa razmerama naše neuspešnosti u tom istom sportu. Srbi i fudbal su jedno drugom verni, što no reče pesnik, kao ljubavi bez nade. I tu je negde tajna.
Ako se izuzmu lični zvezdani trenuci, a svako je imao bar jedan takav trenutak fudbalske slave na Marakančetu, na „školskomˮ, na nekom terenčetu iza zgrade, svakako najveći uspeh srpskog fudbala, bez konkurencije, jeste film „Montevideo, Bog te video”. Sve što nije mogla da nam pruži fudbalska industrija, nadomestila je, na istu temu, industrija snova.
Tek u tom kontekstu postaje sagledivo šta je Dragan Stojković Piksi za srpski fudbal. Malo je reći Miljan Miljanić! Piksi je nešto kao Hegel, Tesla i Albert Ajnštajn zajedno, doktor trismegistus srpskog fudbala! Poput filmskog dela Dragana Bjelogrlića, i ono što je kao selektor nacionalnog tima uradio Piksi, dolazi iz sveta iluzije i imaginacije, iz epskog formulativa „čuda velikoga”.
Odveo nas je na svetsko prvenstvo u Katar kad je za to bilo neophodno prethodno pobediti Portugal. Ej, Srbija je tukla slavnu portugalsku reprezentaciju, sa sve Ronaldom na čelu, u sred Lisabona!? Potom nas je odveo i na evropsko prvenstvo, i što je još važnije, vratio nas otud, praktično, neporažene. Minimalna i jedvajedvita pobeda Engleza, emotivno se i ne broji u poraze. I, što je najveće čudo, uveo nas je u A grupu fudbalske lige nacija. Srpski fudbalski tim se, eto, bar na jednu sezonu, nalazi među vodećim silama fudbala, kao ravan među ravnima!?
Naravno, razmere ovog čuda, svojevrsne kreacije ni iz čega, postaju očigledne tek ako se uzme u obzir činjenica da Srbija ima tako očajnu klupsku ligu da bi se s punim pravom moglo reći kako ona, zapravo, i nema fudbal! E, tek pred ovim čudom izrasta najveća srpska fudbalska sablazan, prava pravcata misterija. Naime, fudbalska nacija je Piksijem nezadovoljna i traži njegovu smenu!? Želi, valjda, da dođe neko ko bi omogućio svoj raskoši srpske fudbalske igre da dođe do punog izražaja? Na zdravlje! Šta sa nama nije u redu, u fudbalu i povodom njega?
Fudbal kao organizovana regresija
Naš nivo tolerancije na frustraciju u svetu fudbala dramatično je i atipično nizak. U našoj kulturi fudbal funkcioniše po principu zbogom pameti, kao opšti poziv na regresiju.
To možda postaje najočiglednije kada se prosečan, neodređeno rečeno uobičajeni, naš tipski osećaj za realnost na području fudbala uporedi sa nekom srodnom i susednom oblasti kulture, recimo sa košarkom.
Takmičarski susret naše reprezentacije sa drim timom SAD, naročito ako je reč o eliminacionoj fazi takmičenja, u pravilu se dočekuje kao loša vest. Košarkaška javnost unapred je pripremljena za izgledni poraz. Zbog toga umemo objektivno da pratimo i s dužnom pažnjom vrednujemo učinak naših košarkaša, čak i da ih hvalimo, uprkos neuspehu. Tesnim porazima radujemo se kao pobedama, a što je najlepše, divljenje ne uskraćujemo ni za igru protivnika, koji nas je ipak nadmašio. Naravno, samo tako se i neguje autentična ljubav prema košarci. Međutim, dogodi li se da naš tim ipak pobedi Amerikance, to prerasta u pravi mali nacionalni praznik, u vremenski orijentir čitave generacije, čak međaš i u ličnom pamćenju.
Međutim, mečeve fudbalske reprezentacije ne da ne merimo istim aršinima, već kao da ih procesuiramo nekim sasvim drugim delom kore velikog mozga. Nekim odmetnutnim mozgom, kojim se služimo samo i jedino u fudbalu. Kao da ne dolaze iz iste one kulture koja voli i košarku, iz istih sportskih redakcija, neretko čak i od istih novinara, predikcije našeg fudbalskog mozga ne znaju i nikad nisu čule da postoje bolji timovi od našeg, koji su objektivno superiorni, čak nedostižni. Makar i suzdržano, protiv bilo koga, mi u fudbalu ipak glasno očekujemo pobedu. Naprosto, to kako zabrinjavajuće neefikasno ekonomišemo želje, te incidentno ne prihvatamo princip realnosti u fudbalu, govori nešto krajnje ozbiljno, čak manipulativno i mračno, o društvenom i političkom kontekstu fudbala u našoj kulturi.
Na osnovu ranijih utakmica i stvarnih dometa u odgovarajućem sportu, mnogo je realnije očekivati pobedu našeg košarkaškog tima protiv drim tima SAD, nego naših fudbalera protiv Engleske. Za razliku od prvonavedene košarke, ovo poslednje se, bar u sećanju moje generacije, nikada nije dogodilo. Otkad pamtim Englezi su nas tukli, čak i kod naše kuće. Poslednji put u Nemačkoj, prošle godine na evropskom prvenstvu, a u Beogradu 1987, i to sa 4 : 1. Pa ipak, ovog septembra na Marakani, očekivali smo, čak zahtevali, nešto čega u pamćenju naraštaja nema i što nikad nije bilo: da pobedimo Engleze. Bilo bi smešno, da nije tako uvereno i iskreno, pa samim tim i tužno.
Fudbal kao preskakanje igre
Kajl Voker je proslavljeni, svima dobro poznati, dugogodišnji standardni fudbalski reprezentativac gordog Albiona. Da je kojim čudom, hipotetički, Kajl Voker postao naš, mi ipak ne bismo imali samo najboljeg desnog beka na svetu. Dobili bismo samim tim i konkurentnog atletskog takmičara u sprinterskim disciplinama, od dvoranskih šezdeset pa do dvesta metara. U nekoj od njih čak možda i novog državnog rekordera. Naprosto, Voker je brži od naših najbržih sportista, i to ne samo fudbalera, nego upravo od naših atletskih sprintera.
U ovome je sadržan i najsažetiji mogući opis objektivnih razloga za inferiornost našeg fudbala. Naprosto, začuđujuće je niska njegova atletska pismenost. S retkim izuzecima, koji se na prste broje, naš fudbaler, čak i reprezentativni, najčešće izgleda kao da nikad u životu nije ni video teretanu, a kamo li da je redovan u radu na sebi. Naravno, sasvim je drugo pitanje kako podići atletsku bazu fudbala u kulturi koja tako sistematično zapostavlja samo njeno veličanstvo, atletiku. Kao da, zapravo, kod nas i nije reč o tome da se unapredi sama fudbalska igra. Ono što se jedino traži jesu rezultati. Bez elementarnog logičkog odnosa prema prethodnom pitanju načina i puta dolaženja do tih rezultata. To je, međutim, logika biznisa, a ne sporta, ali je važno primetiti da je upravo iz fudbala u naš jezik i došla fraza, te mit o „preskakanju igre” kao najefikasnijem putu do rezultata.
Kako bilo, tek taj i takav Kajl Voker se nije ni pojavio na Marakani. Svemu vreme prolazi, pa je engleski selektor, Nemac Tuhel, procenio da na raspolaganju ima i trenutno spremnije. Dakle, sve njegove muke pred meč sa Srbijom svodile su se na slatke muke: da sa širokog spiska najboljih odabere one baš najbolje.
U medijskoj pripremi meča engleska sportska štampa Tuhelu nije ostavljala ni milimetar prostora za uzmak. Lopta jeste okrugla, ali fudbal ipak nije baš toliko nepredvidiva igra, bar ne ako je reč o razlici u rangu protivnika. Pobeda nad Srbijom u sred Beograda nije se samo očekivala i zahtevala nego ništa drugo nije dolazilo u obzir. Jedina stvar koju su priznavali kao neprijatnu okolnost, a koju su i Tuhel i kapiten Kejn apostrofirali u izjavama pred meč, jeste problem „tvrdog terena”. Da pojednostavimo: engleska javnost je duboko svesna koliko su oni zala počinili i zagovnali po svetu, tako da odlično znaju kad i gde njihova nacionalna obeležja, eufemistički rečeno, neće baš naići na topao prijem.
Dakle, engleska fudbalska javnost je unapred znala da Stojkovićev tim niti može niti hoće da se nadigrava sa njima. Sve što su Stojkoviću ostavljali kao mogućnost jeste model antifudbala i koncepcija destrukcije igre. Sa ciljem i jedinom nadom da bi možda mogao da ponovi čudo izvedeno protiv Španije, i izvuče utakmicu bez golova.
Englezi su, dakle, došli u Beograd sa jasnim uverenjem da se tu ne pitaju ni Piksi, ni naši fudbaleri, niko drugi, do oni sami. Jedino što su respektovali i unapred priznali da ne mogu da osujete jeste pretpostavljeno srpstvo i srbovanje srpskih navijača. I samo su se tu zajebali u proceni.
Nema neke naročite bruke u teškom porazu, pa čak ni porazu sa 5:0, ako on dolazi od fudbalske reprezentacije Engleske. Međutim, na kraju utakmice čuli su se jedino engleski navijači. Marakanom je, iz stotina grla, gordo odjekivala samo engleska himna, kao na sred Vemblija. E, to već jeste nacionalna bruka.(Nastaviće se)
Piše: Saša Milenić
