U Ulici kneza Mihaila, nedaleko od Male vage, na brojevima 83 i 85 dvorišta i kuće su prave divlje deponije, mada tu žive ljudi. Uz ljude su i gmizavci i glodari, smrad je nepodnošljiv i stanarima i komšijama prete zarazne bolesti. Ulaz sa ulice za obe kuće je zajednički, bez kapije, pa je „pristup slobodan”.
Ugroženi građani koji žive u blizini ovog rugla godinama pokušavaju da reše problem, ali to ne mogu sami. Pisali su peticije i lično se obraćali nadležnim gradskim službama, međutim prave intervencije do sada nije bilo.
Sto kubika đubreta
Naši sagovornici kažu da u prvoj kući živi „komšinka Borka”, da je ona fina i pedantna žena, ali tu se doselilo desetak odraslih pridošlica sa nekoliko dece i oni misle da je reč o štićenicima Centra za socijalni rad.
Ono što se na licu mesta vidi – zaista je grozno. Kuća vagonskog tipa sa krovom na jednu vodu u kojoj žive neki novi stanari imala je sedam soba, ali nad većim delom krov se urušio, pa sad mogu da se koriste samo tri. Viša strana zida zajednička je sa većom kućom ispred, na kojoj su polomljena prozorska stakla i izvaljena vrata.
Ljudi koji ovde žive imaju struju, ali su bez mokrog čvora i ve-cea, pa nuždu obavljaju po dvorištu – gde stignu. Postoji jedna dvorišna česma, ali pošto se voda često ne zatvara ona plavi okolne kuće i puni podrume komšijama. Zimi se loži vatra na otvorenom, pa je izazvano nekoliko požara i morali su da ih gase vatrogasci.
Na broju 87 nekada je bila visoka domaćinska kuća sa podrumom, podeljena na dva dela, sa zajedničkim zidom. U prvom delu do ulice žive vlasnici, a drugi deo sa tri odeljenja i podrumom je sa potpuno urušenim krovom iz kog zjape pocrnele grede. Sva odeljenja do vrha su puna đubreta i čega sve tu nema. Navodno, ovaj deo ima poznate vlasnike, ali oni se ne prihvataju vlasništva.
Deo ove kuće do ulice pre desetak godina od zlatara Tomovića kupila je farmaceutkinja Slobodanka Filipović i tu otvorila apoteku. Ovo je njena priča:
– Kada sam došla, na broju 85 zatekla sam Borku, a pored nje u zapuštenim sobama menjali su se razni socijalni slučajevi koje je grad zbrinjavao. Imali su struju i vodu, ali ništa nisu plaćali. Nisu ih isključivali zbog socijalnog statusa. Stanari su se često menjali, napuštali su ove kuće zbog loših uslova. Pre dve-tri godine doselila se mnogobrojna romska porodica. Iza mog lokala od pedeset kvadrata je kuća iste veličine, sa kojom delim zajednički zid. Njihovim dolaskom počinje da se puni podrum đubretom, napravili su deponije i od soba. Lako je izračunati da je tu preko sto kubika đubreta. Nuždu obavljaju u dvorištu, svuda gde stignu. Mi, njihove komšije, živimo stalno u strahu od infekcija, poplave, požara, strujnog udara… NJihovi kablovi su nagoreli kada su nekontrolisano palili vatre, izazivajući i požare. Nema kome se nismo obraćali. Na uviđaj su dolazile sve nadležne službe: policija, građevinska i komunalna inspekcija, Centar za socijalni rad… Vršene su deratizacije i dezinsekcije, o čemu postoje zapisnici, ali ništa nije pomoglo. Najteže je sada dok traju letnje vrućine jer od smrada ne može da se diše, objašnjava gospođa Filipović.
Slično govori i Milomir Nešović, serviser bele tehnike i nekadašnji fudbalski golman.
– Ja sam otac vlasnika kuće i lokala u kome je servis i imam problema sa doseljenom porodicom Martine P. Njen muž je preminuo i ona sada ovde živi sa kćerkom i njihovom decom. Već osam godina gledam kako uništavaju jednu po jednu sobu, dva odeljenja u kući do apoteke napunili su đubretom, a krov je goreo i padao. Zajedno sa komšijama više puta žalili smo se komunalnoj i sanitarnoj inspekciji, gradonačelniku, Ministarstvu ekologije, ali ništa nije urađeno. Na građevinskom zemljištvu, koje jednim delom pripada i gradu Kragujevcu, nalazi se najgora deponija koju ljudska ruka može da napravi. Zabrinut sam za svoju porodicu, stalno smo izloženi napadima gmizavaca, glodara i raznih buba i strepim od zaraze na ovim tropskim temperaturama, kaže Nešović.
Pola gradsko, pola privatno
Ugrožene komšije pokazuju nam i papire nadležnih organa koji su po pozivima izlazili na teren. Tako u službenoj belešci inspekcije i komunalne milicije od 1. decembra 2021. godine piše:
– Na licu mesta zatekli smo Martinu Pavlović, rođenu 1978. u Žarkovu – Beograd, štićenicu Centra za socijalni rad. Ona je na pitanje o održavanju dvorišta i pomoćnih objekata u kojima se nalaze ogromne količine smeća izjavila da ona i njena ćerka smeće bacaju u kontejner, a da je smeće u dvorištu i kući ostalo od lica koja su tu ranije živela. Na pitanje ko baca smeće u objekat do ulice, Martina je izjavila da, pošto na tom objektu nema vrata i prozora, smeće baca svako ko tuda prođe.
Pet dana kasnije Odeljenje komunalne inspekcije u svojoj belešci navodi da je uvidom u bazu podataka Katastra nepokretnosti ustanovljeno da su sporni objekti zajednička svojina grada Kragujevca i fizičkih lica sa po jednom polovinom vlasništva.
– S obzirom na vlasnički status dvorišta i objekata, bilo bi potrebno zajedničko delovanje grada i fizičkih lica u smislu čišćenja objekata i dvorišta, naveli su tada komunalci.
Pošto je stanje od decembra 2021. do danas nepromenjeno, a posle poziva ugroženih komšija redakciji ovih novina, obratili smo se nadležnoj gradskoj upravi s pitanjem kako ovaj problem može da se reši. Odgovor je stigao iz Sekretarijata za komunalne poslove i u njemu se navodi da su „u prethodnom periodu inspektori Građevinskog i Komunalnog inspektorata i komunalna milicija u više navrata vršili inspekcijski nadzor nad objektima u Ulici kneza Mihaila broj 85 i 87”.
Tokom nadzora ustanovljeno je da je jedan objekat srušen i više puta je vršeno čišćenje urušenog materijala.
– Prošle godine takođe je sprovedeno čišćenje parcele, ali je došlo do povređivanja jednog radnika i rad je obustavljen do obezbeđenja objekta, piše u odgovoru.
Kuća na broju 87 takođe je bila predmet inspekcijske kontrole i „utvrđeno je da su vlasnici sa prebivalištem van Kragujevca, u Beogradu i Torontu, da su u međusobno lošim odnosima i da nisu zainteresovani da reše nastali problem”. Dalje se navodi da je objekat u izuzetno lošem stanju, krov i krovna konstrukcija odavno su pali, kao i deo pregradnih zidova.
– Građevinski inspektor je došao do saznanja da su objekti i parcela nacionalizovani i da su predmet Agencije za restituciju. U sprovođenju istražnog postupka radi dobijanja novih detaljnijih podataka neophodnih za postupanje inspektor će u narednom periodu ponovo stupiti u kontakt sa sadašnjim vlasnicima, a i sa Agencijom za restituciju, navodi se na kraju odgovora iz Gradske uprave.
Ova poruka ugroženim i zabrinutim Palilulcima mogla bi se saopštiti onim čuvenim – ko razume, shvatiće!
A rešenje je, čini se, jednostavno. Javni interes je da se ukloni ruglo iz prve gradske zone tako što bi se uputili ljudi i mehanizacija, očistili đubre i ruševine i tako zaštitila okolina i ljudi koji brinu, pre svega, za svoje zdravlje. A mogući vlasnici, koje ne interesuju kuće i placevi koji im pripadaju, neka sami odluče šta će. Isto važi i za Agenciju za restituciju. Žitelji dela Ulice kneza Mihaila očekuju da u što kraćem roku dobiju normalne uslove za život.
Piše: Miloš Ignjatović
