– Kad se vratim mislima unazad, ne mogu da objasnim kako jedno ljudsko biće može da izdrži toliko bola, uboda u telo, toliko patnje, slabosti i nemoći, napisala je na stranici jednog udruženja obolelih od karcinoma dojke žena kojoj je pre pet godina dijagnostikovan zloćudni tumor u uznapredovaloj fazi.
Danas je zdrava, nema nikakvih posledica, kao da se nikad ništa nije dogodilo. Reč je o jakoj, čvrstoj, temperamentnoj ženi koja, kako piše, nikad nije volela da gubi i koja je uspela.
Pitanje je, međutim, koliko je obolelih koji su toliko snažni da sami mogu da pobede zloćudnu bolest, a koliko je onih kojima treba stručna pomoć, ne samo klasična lekarska pomoć onkologa, hirurga i drugih medicinskih struka, nego i psihologa i psihijatara, stručnjaka koji mogu da osnaže i posavetuju ljude koji se bore za život.
S obzirom da je statistika obolelih od karcinoma u Srbiji alarmantna, to je bio povod da Ministarstvo zdravlja i Republička stručna komisija za mentalno zdravlje pokrenu program psihijatrijsko-psihološke pomoći i podrške onkološkim pacijentima, a Kragujevac je pored Beograda, Niša i Novog Sada jedan od centara gde je ovaj program nedavno počeo da se realizuje.
Ova vrsta podrške biće dostupna onkološkim pacijentima u Univerzitetskom kliničkom centru sredom od 13 do 15 sati, u centrima za internističku i radijacionu onkologiju za ambulantne i hospitalizovane pacijente, a ponedeljkom, sredom i petkom u Savetovalištu za mentalno zdravlje Doma zdravlja Kragujevac, od 17 do 19 sati za ambulantne pacijente. Uput nije potreban, a u zavisnosti od potreba ovi termini mogu biti i povećani.
Pomoć u suočavanju sa bolešću
Onkološki pacijenti su najosetljivija kategorija. Sam početak kada se postavi dijagnoza je najvažniji, kada je pacijent u stanju šoka, neverice, neprihvatanja. Tada je psihološka podrška najvažnija. Savet, razmena iskustava, pomoć da shvate da nisu sami i da ni za šta nisu krivi, da je to deo života.
– Psihijatrijsko-psihološka podrška treba da bude neizostavni deo ne samo lečanja, već i prilikom saopštavanja dijagnoze, priprema za konzilijum, suočavanja sa dijagnostičkim procedurama i svim onim što donosi lečenje koje je često dugotrajno i nekada iziskuje primenu drastičnih procedura, praćenih neželjenim efektima, kao što su opadanje kose, problem hormonskog disbalansa, malaksalost, teškoće u funkcionisanju. Poznato je da kada se pomene maligna bolest i onkologija to je uvek asocijacija na nešto strašno i neizvesno, što, nažalost, nekada rezultira i smrtnim ishodom. Iz tih razloga suočavanje sa onkološkim bolestima predstavlja veliki stres i izaziva drastičnu reakciju kod svakoga, a naročito kod obolelih i članova porodice, objašnjava prof. dr Vladimir Janjić, psihijatar na Klinici za psihijatriju UKC-a i odnedavno predsednik Republičke stručne komisije za mentalno zdravlje.
Dr Janjić objašnjava da psihološko-psihijatrijska podrška i pomoć može da se sagleda dvojako. Jedan segment je da sama onkološka bolest može da dovede do sloma odbrambenih snaga ne samo u smislu telesne bolesti nego i u psihološkom smislu. To dovodi do pojave osećanja strepnje, neizvesnosti, iščekivanja šta će biti, da li je to kraj, da li će opasti kosa, da li će moći da radi, pa sve do pojave depresivnosti koja se javlja gotovo kod svakog trećeg pacijenta. Sa druge strane, postoje problemi kod bolnih stanja, problemi sa spavanjem, koncentracijom i funkcionalnošću u obavljanju svakodnevnih aktivnosti.
Psihološka podrška je sastavni deo lečenja i rehabilitacije. Prvi nivo podrške je ona emocionalna koju obolelima pružaju porodica, prijatelji, druge bliske osobe ili drugi bolesnici s kojima se upoznaju i povežu.
Često je vrlo korisno potražiti i prihvatiti praktičnu uzajamnu podršku drugih bolesnika organiziranih u udruge ili grupe podrške.
Međutim, često je potrebna i druga vrsta pomoći – pomoć stručnjaka s iskustvom u savetovanju onkoloških bolesnika i znanjem o bolestima, terapijama i nuspojavama lečenja, kako bi razumeli situaciju bolesnika i njegove kapacitete. Većinom su to psiholozi koji se bave zdravstvenom i kliničkom psihologijom, psihijatri, ali kvalitetni savetnici mogu biti i edukovani iskusni socijalni radnici, medicinske sestre i drugi stručnjaci.
– Neophodno sa psihološko-psihijatrijskom podrškom početi odmah, na samom startu, u smislu jačanja odbrambenih snaga organizma. Pacijent treba da se pripremi kako da se suoči sa dijagnozom i procesom lečenja. Naime, naučno je dokazano da od psihičkog stanja zavisi krajnji ishod lečenja. Ako se borimo za svoje zdravlje i odbrambene snage organizma će biti jače, a ako se osoba preda bolesti, osećanju neizvesnosti, tuge, bespomoćnosti, beznađa, pomiri se sa sudbinom onda to vodi i lošijem ishodu lečanja. Zato je neophodno da neko od stručnih lica daje savete pacijentu, vodi ga kroz određene situacije, pomaže mu da se suoči sa određenim stanjima koja nosi onkološka bolest, kaže dr Janjić.
Mnogi roditelji, na primer, imaju problem kako da saopšte maloletnom detetu da boluje od teške bolesti, a ništa manje nije teško saopštiti članu porodice bilo kog uzrasta da ste bolesni ili obrnuto – kako da članovi porodice saopšte obolelom da je bolestan ili da je ishod neizvestan.
Poseban segment su pacijenti u palijativnom zbrinjavanju, odnosno terminalnoj fazi i tada je i njima i porodici potrebna pomoć u smislu kako da prođu kroz to stanje i kako da se ponašaju.
Postoje i oni koji imaju dovoljno mentalnih kapaciteta i uspevaju sami da se nose sa bolešću, ali nije na odmet da se dobije savet kako se ponašati u određenim situacijama kada nastali problemi ne mogu da se povere članovima porodice ili onkologu.
Programom je predviđeno osim pojedinačnih razgovora sa pacijentima i okupljanje grupa pacijenata, jer to je način da oni shvate da nisu sami, pozitivno utiču jedni na druge, razmenjuju iskustva i uz pomoć edukovanog terapeuta čitav proces podrške ide u pozitivnom smeru.
Onkolog je „glavni lekar”
Najvažnije od svega je da pacijentima ova vrsta podrše i pomoći bude dostupna i da ne lutaju od jednog do drugog lekara. Jasno će biti određeno gde treba da se jave i kada, jer je deo protokola onkološkog konzilijuma da pacijentima preporuče da se jave psihologu ili psihijatru radi podrške i pomoći sa ciljem olakšavanja suočavanja sa onkološkom bolešću, procesom lečenja, ishodima, kao i dijagnostikovanja i lečenja eventualnih mentalnih poremećaja. Dakle, prepušta se pacijentima da sami izaberu šta im odgovara, zbog moguće stigmatizacije, kao i zbog činjenice da oni nisu psihajtrijski bolesnici.
Onkolozi treba da pacijentima ovaj program predstave na pravi način kako bi oni shvatili zašto je to bitno za čitav proces lečenja. Iskustva su pokazala da je lečeći onkolog taj koji je „glavni lekar” i on vodi celokupno lečenje, on treba da daje podršku, upućuje i savetuje pacijenta, dok su svi ostali podrška.
– Sa pacijentima treba da se radi preventivno, kao i tokom čitavog procesa lečenja, a ne samo kada on pokaže određene psihijatrijske smetnje. U nekim zemljama postoje i pripreme pacijenata pred odlazak na konzilijum, saopštavanje dijagnoze jer i to predstavlja veliki stres, objašnjava dr Vladimir Janjić.
On naglašava da ovo nije deo nekog projekta ili kampanje, već obavezan deo standardnog protokola lečenja i sprovodiće se na nivou cele zemlje, kao i da će psihijatrijsko-psihološka podrška ubuduće biti usmerena, kako na onkološke pacijente, tako i na članove porodica, odnosno negovatelje. Osim toga, planirane su i edukacije za sve one koji će biti deo podrške onkološkim pacijentima.
Često su onkološki pacijenti prepušteni sami sebi, pa je ovaj novi program naišao na pozitivne reakcije.
Prema različitim istraživanjima, oko 60 posto onkoloških bolesnika ima potrebu bar za inicijalnom psihološkom podrškom, dok je za oko 30 posto ili svakom trećem pacijentu potrebna kontinuirana podrška i praćenje radi izraženijih psiholoških teškoća u obliku anksiozno-depresivnih reakcija, teškoća u prilagođavanju, simptoma posttraumatskog stresnog poremećaja, kognitivnih teškoća, psihoseksualnih i drugih teškoća. Stručna psihološka pomoć nije potrebna svim obolelim osobama, ali jeste velikom broju njih, jer nisu svi bolesnici podjednako osetljivi. Onkološki bolesnici razlikuju se po okolnostima u kojima žive, podršci koju mogu dobiti i drugim karakteristikama. Ranjivije su osobe koje su fizički lošije, kao i one koje nemaju dovoljno podrške u svojoj okolini.
Naš zadatak je, zaključuje dr Janjić da pacijentima damo smernice da kako da se suoče sa nastalom situacijom, ali i da ne podležu raznim ponudama i obećanjima nadrilekara i preparata koji nude za „izlečenje”, za koje često daju ogromne svote novca.
Piše: Gordana Božić
