GLAS RAZUMA: Kragujevac (ne)olimpijski grad

Moćno je bilo biti Srbin u nekim trenucima za vreme Olimpijskih igara u Parizu, ponosan do neba. Nakon Noletovog zlata koje je toliko čekao da je bukvalno svaki Srbin gledao meč sa zebnjom, nakon nestvarnog zlata vaterpolista i Mikeca i Zorane, nakon Aleksandrinog srebra i posle bronze naših košarkaša.

Mnogi će reći da je to malo u odnosu na devet medalja u Tokiju, ali nažalost to je trenutno stanje u srpskom sportu. Medalje nisu produkt organizovanog bavljenja sportom od strane države, već „nastajeˮ ulaganjem pojedinaca i razvojem naših sportista van granica zemlje.

Pogrešna politika u oblasti sporta dovodi do, ne samo stagnacije, već i nazadovanja sporta u Srbiji. Sportisti Srbije su taoci nerazumnog ulaganja u nešto što ne donosi rezultate – u fudbalske i košarkaške ekipe Crvene Zvezde i Partizana i u klubove i pojedince koji su bliski vrhu vlasti. Količina novca koju odnose sve te sportske organizacije je dovoljna da Srbija bude sportska „Mekaˮ. Ali, nažalost, populizam pobeđuje zdrav razum.

Vrhunac populizma je izgradnja Nacionalnog fudbalskog stadiona za fudbalere koji nam samo sramotu donose. Ide i ona šala da je Piksijevu platu od 1.400.000 evra, nakon remija od Danske trebalo „Hemofarm” da uplati – koliko je lekova za smirenje popijeno te večeri. Gradi se stadion koji više niko ne zna koliko košta, za sport u kome nikada nećemo moći ništa da uradimo, a košarka, vaterpolo, odbojka, rukomet, borilački sportovi, streljaštvo itd nemaju svoju „kućuˮ, već od okupljanja do okupljanja se bira mesto za pripreme.

A sad da pogledamo naš grad. Preslikana situacija sa državnog nivoa. Najviše se ulaže u fudbal, u transu se proslavlja peto mesto koje je slučaj srećnih okolnosti, a ne sistemskog rada. Ostali grupni sportovi su po ulaganju na nižem nivou od mnogih manjih gradova od Kragujevca.

Individualni sportovi su svedeni na entuzijazam pojedinaca u uslovima koji su i više nego loši, da ne kažemo katastrofalni. Da pomenemo kakva je infrastruktura za te sportove. Bokserska dvorana, nazvana dvorana jer je tako i izgledala kada je otvorena pre „milionˮ godina.

Rvači ceo život po nekim podrumima, lagumima, Hale „Jezeroˮ.

Karatisti po školskim salama. Džudo, tekvondo i da hoćeš da treniraš nemaš gde.

Strelci, do skoro trenirali u hodniku Hale „Jezeroˮ, o uslovima za gimnastiku i atletiku je sramota i govoriti.

Koliko se loša politika vodi u kragujevačkom sportu svedoči i činjenica da nijedan rođeni Kragujevčanin nije bio među 112 olimpijaca Srbije. Četvrti grad po veličini, krompir sportista na Olimpijadi. Bruka i sramota, ali koga to još dotiče u gradskoj vlasti. Bitno je otvoriti po neki teren za rekreaciju i slikati se kao da je otvorena beogradska „Arenaˮ. Sistema nema jer nema ni ko da ga napravi. Vizija ljudi koji vode kragujevački sport je dobro pečenje i ̓ladno pivo posle utakmice.

Medijska ujdurma o pravljenju ogromnog fudbalskog stadiona dostigla je epske razmere. Gradimo nešto što će za koju godinu „prekriti ruzmarin i šašˮ, a ne pravimo preko potrebnu sportsku halu za grupne sportove, jer dok postoji hala „Jezeroˮ Kragujevac će biti palanka koja nema uslove za organizovanje bilo kakvih bitnih sportskih manifestacija. Za taj novac bi svi pojedinačni sportovi bili, što bi se reklo „ispoštovaniˮ, a ne ovako – poniženi.

Nažalost, ljudi koji vode kragujevački sport neće na sebe preuzeti odgovornost za blamažu sa Olimpijskim igrama, već će nam objasniti kako su oni sve uradili, ali eto nema talentovane dece.

Gospodo, u Kragujevcu ima mnogo Stevana Pletikosića, Nikole Lončara i Jelene Milovanović i Vesne Despotović, Mirka Puzovića, Nemanje Markovića, ima mnogo talentovane dece, ali nema talentovanih sportskih funkcionera.

Strategija o kojoj nas svakodnevno obaveštavaju o tome kako se SPD Radnički pojačao nekima iz okolnih gradova je slika i prilika kragujevačkog sporta. Možemo o ovome pisati još mnogo, ali pisati ima smisla ako to neko hoće da pročita i shvati, doduše pročitaće i shvatiće, ali preuzeti odgovornost nikako, jer fotelja je slađa od uspeha kragujevačkog sporta. Kazaće neko „uzalud vam trud sviračiˮ, ali tako mora, jer svemu dođe kraj, pa da ne bude posle „nisam znao, niko mi nije rekaoˮ…

P.S.

Gde baš Uroš Stevanović živi u „Smolvilu”, pa nema nijednog komšije iz gradske uprave da ga dočeka, što se ne rodi u Šumaricama…