– Srećna Nova godina, profesore! Hvala vam na podršci, poručivali su studenti Fakulteta inženjerskih nauka – u blokadi, svom profesoru programiranja. Na samom izlazu iz zgrade, Bogdan Tešić se sapleo o transparent na kome je pisalo: „Ne dâ se hulja, još uvek mulja, boli ga buljaˮ, a onda se okrenuo prema hrabrim devojkama i mladićima, stavio ruku na levu stranu grudnog koša i pokolnio se. Profesor Tešić je beskrajno poštovao odlučnost svojih studenata i divio se njihovoj hrabrosti. Napustio je fakultet i krenuo prema Velikom parku.
Novogodišnji matine
Pretpraznična gužva, graja, sreća i veselje. Deca su izvela očeve u šetnju, dok su majke ostale kod kuće da pripreme sarmu i rusku salatu. Penzioneri su se kočoperno borili za svoj komad promenade i mesto na klupi, a ljubavni parovi bi im sve prepustili za – trunčicu privatnosti i intime. Nažalost, morali su da se dovijaju. Mladi par se strasno ljubio sakriven iza debelog stabla, kada se oglasio „penzionerski radarˮ:
– Ju-juu-juuu! Ovim mladima baš ništa nije sveto, bunila se gospođa s trenutnim prezirom na licu i trajnom frizurom na glavi.
– To samo na onu stvar misli, uzvrati penzioner s rukama na turu.
– A vama su decu sigurno donele rode? Ili, možda, ševe? Neke ptice sigurno jesu, kad se toliko pravite fini, ne izdrža mladić koji je s torbom punom hrane grabio prema fakultetu.
Dok je hodao Glavnom ulicom, profesor Tešić se preslišavao da li mu je žena poručila da joj nešto iz dućana donese. Išao je desnom stranom ukrašene ulice i zagledao lepe devojčice. Prolazeći pored berbernice setio se detinjstva i svojih prvih šišanja. Kao klinac, sa dedom je redovno dolazio kod frizerke Zorice koja je vešto flertovala sa svojim vremešnim mušterijama. Dozvoljavala im je staračke vragolije, a zauzvrat dobijala odličan bakšiš.
Bogdanov deda nije čekao da stigne penzija, već je kod napupele berberke odlazio krajem meseca, kada je bila manja gužva. Tako je imao više vremena da ispriča mladalačke nestašluke i da Zoricu oraspoloži novim vicevima. Bogdan bi sedeo na konjiću za ljuljanje, dok mu je iz nepostojećeg frizerskog kataloga strave i užasa sledovala „šerpa-frizuraˮ. Lepa Zorica bi ga mašinicom šišala u krug, nemilosrdno kreirajući najružnije šiške koje savremeni svet pamti još od dvadesetih godina dvadesetog veka, kada su pisci nadrealisti dobrovoljno pristajali na ovako jeziv izgled.
Kada je, mnogo godina kasnije, formiran Haški tribunal, Bogdan je sa nekolicinom drugara iz kraja predložio da se i protiv frizerke Zorice podigne optužnica za nanošenje duševnog bola. Inicijativa nije uspela, jer su penzioneri skupili više potpisa kako bi odbranili sisatu berberku. Pošto bi ostali bez kose, lepote i dostojanstva, deda i unuk su išli na ćevape, špricer i sok od borovnice.
Profesor je nastavio pored prepunih samoposluga, kladionica i kafića, da bi kod crkve zalomio levo, prešao ulicu i stigao do kafane „Balkanˮ. U restoranu, klasična podnevna atmosfera poslednjeg dana u godini. Gužva, larma, miris duvana i sveže prženog luka. Na prelazu iz jutra u dan stalni gosti su ispijali kaficu i prvi aperitiv. Okasneli posetioci pijace, s punim cegerima u rukama, smišljali su odgovor na pitanje koje će ih uskoro kod kuće sačekati: „Pa, dobro, čoveče, gde si do sada?!” Zalutao bi i poneki vernik, posle jutarnje službe. Jedino nije bilo maturanata i studenata koji su i dalje hrabro stajali na braniku slobode.
Bogdan je pogledom šarao po kafani pažljivo osmatrajući svaki sto. Tražio je poznato lice i našao ga. Kolega Dušan Sremac, profesor filozofije u obližnjoj gimnaziji i Tešićev drug iz detinjstva. Popularni Dule Hegel čitao je podebelu knjigu koja je pretila stabilnosti kafanskog stola. Zanesen literarnim štivom, profesor Sremac je nekontrolisano povlačio sadržaj lule koja je nemo pozivala vatrogasce na akciju. Bio je redovni posetilac gradske kafane i sa nekolicinom stalnih gostiju delio rezervisani sto na kraju separea.
Vazda nepodoban
U zavisnosti od rasporeda časova, filozofskih i književnih dela koja je sa đacima analizirao, razlikovala se alkoholna rutina profesora Sremca. Zimi su na programu bili ruski pisci i sovjetski teoretičari, pa je uz depresivno vreme najbolje prijala votka. U proleće francuski egzistencijalizam ide uz crveno vino i poneki konjak, dok se uz domaće pisce i mislioce najbolje pokazala kajsijevača.
– Šta se šunjaš, Tešiću? Postao si revolucionar pod stare dane, pa se praviš važan!
– Ko mi kaže? Otac ti je bio šezedestosmaš, a ti vođa studentskih protesta devedeset prve!
– Ćaleta je bar zajebao veliki majstor zagorske lože, a mene Leka glumac, Čivijaš. Ako je od nas Sremaca – dosta je, nervirao se Dule Hegel.
– Trebalo bi da podržiš mlade i ovog puta! Samo oni mogu da naprave promene i isteraju pravdu do kraja, rekao je Bogdan smireno.
– U srcu ih nosim i njima se ponosim, ali ne planiram da se pridružujem protestima. Ostario sam, Bogdane, i ne bih preživeo još jednu prevaru, izdaju, poraz…
Profesor Tešić je isuviše dobro poznavao svog prijatelja da bi nastavljao raspravu. Dok su bili klinci, Dušanov otac je pisao knjige zbog kojih su ga hapsili, a onda se dugo nalazio na crnim listama svih bratskih naroda i narodnosti SFRJ. Tešići su bili na liniji – ni previše levo, a ni malo desno. Bogdanovog oca više je zanimala nauka, pa se, kao i mnogi drugi, u politiku nije mešao. Ovaj stav je preneo na sina koji je tokom godina raspada upisao fakultet, magistraturu, doktorat… i bez problema završio u roku. Dušan Sremac, s druge strane, od prvog dana je ustao protiv režima Slobodana Miloševića. Posle neuspeha studentskih protesta 1991. godine, po kazni je mobilisan i poslat na Slavonski front. Duvao je u pištaljku 1996. i konačno ušao u Skupštinu 5. oktobra 2000. godine. Kada su „njegoviˮ došli na vlast prvo su ga tapšali po ramenu, ali čim se pobunio protiv njihovih zloupotreba, isključili su ga iz u to vreme vladajuće stranke.
Dolaskom naprednjaka Dule se ponovo našao u centru pažnje. Naime, pošto su ga smatrali za „žrtvu žutog režimaˮ, lokalni moćnik mu je ponudio da postane najpre član njihove stranke, a potom i direktor gimnazije. Umesto na rukovodećoj fukciji, profesor Sremac je završio u pritvoru, pošto je predlagača naglavačke izbacio iz nastavničke kancelarije. Srećom, uz podršku učenika, roditelja i kolega zadržao je radno mesto, ali se od tog dana promenio. Jednostavno je zaćutao i potpuno se posvetio filozofiji. Objavljivao je stručne radove, posećivao seminare i u „Balkanuˮ ispijao vinjake.
U Bogdanu se, posle svih ovih godina, probudio zaspali intelektualac koji je konačno postao sit nasilja, primitivizma i oportunizma. Posle najnovije tragedije u Novom Sadu „pro-glasioˮ je ličnu, građansku neposlušnost i odlučio da sa svojim studentima ide do kraja. Poštovao je Duleta i nije hteo da mu staje na muku. „Ni on mene nije proganjao devedesetih, pa neću ni ja njega sadaˮ, razmišljao je.
Profesor Sremac je naručio novu turu i odmah promenio temu.
– Gde ćeš za Novu godinu, gospodine Robespjer, pitao je s kiselim osmehom na licu.
– Komšije u zgradi organizuju doček. Predsednik kućnog saveta kaže da su hrana i piće obezbeđeni, samo da ponesemo kolače. Moja Tina sprema salčiće.
– Tako je to kad živiš u ˮKragujevcu na vodi̓! Vama je sve besplatno, a ti se opet buniš, pecnuo je Dule svog druga iz detinjstva.
– Samo ti zezaj! Otkad je Lepenički bulevar elitno naselje, bunio se Bogdan.
– Kućnim savetom vam rukovodi matori radikal, a doček finansira biznismen koji je bio u svim vladajućim pratijama, a živi u stanu samo da se ’Vlasi ne sete’. Jedino se još u Crveni krst nije učlanio da bi izbegao dobrovoljni prilog.
– Dobro, Dule, pa nećemo valjda nas dvojica da se svađamo, smirivao je Tešić situaciju.
Prijatelji su natenane popili piće, poželeli jedan drugom srećnu Novu i krenuli kućama na doček. Na izlazu, Bogdan je zatekao mnoštvo ljudi koji su gledali neko gurkanje koje je pretilo da se pretvori u pravu tuču.
– Sram vas bilo, žuti lopovi! Zloupotrebljavate i politizujete tragediju! Držite me, ljudi! Lud sam! Ubiću ga – pretio je ratoborni cvrcan s kapuljačom na glavi.
– Pusti ga, molim te, odgovorio je drugi učesnik koškanja.
– Hoće da se bije, a moli boga da nas rastavite!
Salčići
Profesor se progurao kroz „publikuˮ i u gužvi nagazio najkorpulentnijeg posmatrača koji bi bez problema, jednom rukom, sredio tabadžije u pokušaju. Bogdan je klimnuo glavom u znak izvinjenja i kroz centar grada produžio prema svom naselju na obali reke. Na ulazu u zgradu sačekali su ga zvuci rodnog kraja predsednika kućnog saveta:
– Moj je tajo po Bosni osvaj’o. Moj je stari opasan u stvari!
U zajedničkoj prostoriji organizatori na okupu. Što bi na RTS-u rekli „sprovode se poslednje pripreme za doček najluđe noćiˮ! Bogdan je provirio trudeći se da ostane neprimećen, ali mu nije uspelo.
– Dobro veče, komšija, oglasila se domaćica proslave, supruga lokalnog dobročinitelja. „
– Nismo hteli da naručujemo pečenje i roštilj, to je nekako seljački. Odlučili smo se za ketering. Biće sve na nivou i ne brinite, ja i Boža ove godine častimo!
Profesor Tešić je klimnuo glavom i stepenicama se popeo do svog stana iz koga se širio miris kolača koji podsećaju na detinjstvo.
– Ćao, ljubavi, treba da ispečem još jednu turu, pa da se polako spremamo za doček na koji mi se baš nešto ne ide, poručila mu je žena uz poljubac.
Namršteno lice Bogdana Tešića prekrio je osmeh. Shvatio je da bi novogodišnju noć mogli provesti na mnogo lepši način od nerviranja uz komšije, turbo folk i ketetering. Bacio je pogled na kutije iz kojih su se pušili već ispečeni salčići i na punu vanglu testa spremnog za dalju pekarsku akciju.
– Zamesila sam više, planiram da ujutru napravim jednu turu i za moje maturante, reagovala je profesorka Tina na znatiželjni pogled svog muža.
Bogdan je otišao do kućnog bifea, uzeo flašu kajsijevače, nasuo dve čašice, nazdravio i pažljivo predložio.
– A kako bi bilo da ispečeš sve kolače, pa da noćas obradujemo studente i gimnazijalce na blokadama?
Tina je popila rakiju, skočila iz fotelje i snažno zagrlila Bogdana.
– Nije što si mi muž, al̓ si stvarno genije! Čas ću da napravim još nekoliko tura, deo ću ispeći ovde, a ostatak kod Markovića. Komšinica mi dala ključ da zalivam cveće dok su oni na Zlatiboru.
Oko ponoći Tešići su seli u „floridu” i krenuli prema Gimnaziji. Tina je Novu godinu sačekala sa svojim maturantima, a Bogdan na fakultetu sa budućim inženjerima. Kada je stigao, studenti su ga dočekali pesmom:
„Priči ovoj nema spora
Studentima svojim odan.
Nije bilo profesora
Kao što je Tešić Bogdan!ˮ
Piše: Dejan Krtsić
