Zovem se Dragan Stojković, a donedavno sam sa ponosom nosio i nadimak Piksi. Vanredni sam profesor na Ekonomskom fakultetu. Pre nekoliko dana upoznao sam osamnaestu generaciju studenata. Iako sam do sada objavio blizu 50 naučnih radova, pisanje tekstova ove vrste nije mi blisko, pa zainteresovanog čitaoca molim da mi oprosti za ovih par nabacanih redova ličnih opservacija.
Rođen sam 1983. godine u Ivanjici. U ovom malom brdovitom gradu na obali reke Moravice rođene su i dve za ovo društvo važne osobe koje su stradale u vreme različitih političkih i društvenih sistema samo zato što se nisu sviđale tadašnjim diktatorima. Prvi je đeneral Dragoljub Draža Mihailović, koji je pogubljen od strane komunističke vlasti, a drugi Ivan Stambolić, koji je stradao od režima Slobodana Miloševića, samo zato što mu se suprotstavio. Opšte je poznato da je Ivanovo mesto stradanja utvrđeno dosta kasnije, dok je mesto likvidacije Draže Mihajlovića još uvek nepoznato.
Surova stradanja ovih ljudi svakako mi ne izazivaju strah, već mi stvaraju obavezu da se odustajanje nikada ne uzima kao opcija. Zar bih mogao sebe da pogledam u ogledalu ukoliko bih odustao i izneverio studente samo zato što je ministar prosvete obećao drugarima pod šatorima ispred Skupštine da će te iste studente umiriti?
Pre nešto manje od deset godina sa veteranima KMF „Ekonomac” predstavljao sam Kragujevac u finalu memorijalnog turnira RTS-a „Igrajmo za 16”, u grupi „gradovi”. Posebno mi je bilo drago što sam tada upoznao jednog veoma kvalitetnog novinara i još kvalitetnijeg čoveka Daneta Ilića, koji je svoju veličinu potvrdio i tokom studentskih protesta. Bez obzira na to što smo u finalu izgubili od Požarevca, to nimalo nije umanjilo pozitivnu energiju koju smo poneli iz Beograda.
Prisećam se sada da je u trenutku bombardovanja RTS-a 1999. godine, kada je život izgubilo takođe 16 nedužnih ljudi, ministar informisanja bio upravo aktuelni predsednik. Bez obzira na to što nije utvrđena njegova odgovornost, tadašnji resorni ministar nije osetio bilo kakvu moralnu obavezu da podnese ostavku. S tim u vezi, ne bi trebalo da začudi ni činjenica da Goran Vesić, kao ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, odmah nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu nije podneo ostavku. Obojica su deo jednog te istog sistema. Sistema neodgovornosti, nemara i nestručnosti. Zapravo, najtužnija podudarnost je u tome što se u oba slučaja radi o stradanju 16 nedužnih ljudi.
Novembra 2024. godine studenti su jasno digli glas protiv takvog nakaradnog sistema i probudili narod, čime su skrenuli pažnju da ljudski životi više vrede i da Srbija ne pripada samo užem krugu političara.
Rad i komunikacija sa studentima za mene predstavljaju pravi izazov i izvor energije. Jasno je da mladi i ambiciozni ljudi čine motor svakog društva zasnovanog na znanju. Iako sam tokom rada na fakultetu bio organizator brojnih jednodnevnih studentskih poseta Narodnoj banci i berzama u Beogradu i Novom Sadu, kao najdraže putovanje sa njima u sećanju će mi ostati trodnevno pešačenje do Niša. Kada su krajem februara studenti odlučili da pešače do Niša, nisam mogao da odolim izazovu i ne pružim im podršku. Iako su vremenski i terenski uslovi tokom pešačenja bili veoma promenljivi, u nekim trenucima vrlo otežani, umor se nije osećao. Ulazak u svako naseljeno mesto bio je priča za sebe, a ulazak u Niš nezaboravan.
Odavanju počasti žrtvama pada nadstrešnice 15. marta u Beogradu prisustvovao sam upravo u Ulici kralja Milana, u blizini Cvetnog trga. Zvučna provokacija koja je izazvala veliku uznemirenost građana tokom tišine bila je samo nagoveštaj onoga što će uslediti nakon ovog velikog protesta. Represija, ucene, otkazi, protivpravne i neustavne mere samo su neke od metoda kojima je režim počeo da guši mirne proteste i vrši pritisak na univerzitete i širu zajednicu.
Ni nakon najvećeg protesta u istoriji Srbije studentski zahtevi nisu ispunjeni, a predsednik ili vrhovni komandant (kako su radikali nekada tu funkciju naročito isticali) postavio je svoje zahteve. Period koji je usledio otkrio je pravo lice vladajućeg režima. Oni koji su gazili studente i bejzbol palicama im lomili vilice proglašeni su herojima, a mirni učesnici protesta počeli su da trpe najrazličitije vrste pritisaka i ucena.
U cilju opstanka na vlasti počelo se sa intenziviranjem ozbiljnih podela u društvu. Najpre, na studente koji hoće da uče i studente koji „neće” da uče, na nastavnike koji hoće da rade i nastavnike koji „neće” da rade, na građane koji su „protiv” blokada i građane koji blokiraju…
Na kraju, jedina preostala, najšira podela jeste na prijavljene i neprijavljene skupove, pri čemu direktor policije Dragan Vasiljević broj učesnika na „prijavljenim” skupovima najverovatnije množi sa samo njemu znanim SNS koeficijentom, dok umanjuje stvarni broj učesnika na studentskim protestima. Broj učesnika na studentskim protestima, prema proceni policije, nekada podseća na akcijske cene i marketinški trik, kao na primer da je na poslednjem komemorativnom skupu u Novom Sadu bilo samo 39.000 ljudi. Jedino što je u svemu ovome tačno jeste činjenica da skupove podrške vlasti, zbog strukture samih učesnika, obavezno treba prijaviti.
Takođe, ne treba gubiti iz vida da Srbiju trenutno blokira samo vlast, i to ne samo saobraćajnice, već i čitavo društvo duži vremenski period.
Ni godinu dana nakon pada nadstrešnice pravda nije zadovoljena, pri čemu ni izbori nisu raspisani. Trenutni režim, može se reći, uspeo je da prevaziđe samog sebe, pri čemu svaki slobodnomisleći građanin može postaviti pitanje kakva je to vlast kojoj su najveći neprijatelji nastavnici, advokati, sudije i tužioci, dok su studenti za nju kriminalci, nacisti i fašisti. Nakon što su potrošeni svi trikovi sa zamenama teza i ponavljanjem studentskih poteza, smišljeno je napravljen potpuni haos ispred Narodne skupštine. Dok Dijana Hrka štrajkuje glađu i traži odgovornost krivaca za pogibiju svoga sina, SNS poslanik bez ikakvog stida takođe štrajkuje glađu i sa svojim saborcima sluša pesme kojima se na neljudski način produbljuje rana unesrećene žene.
Sa apsurdom se otišlo toliko daleko da se može očekivati da će vladajući režim na sebe pucati iz zvučnog topa na prvom narednom skupu. U nadi da do toga ipak neće doći i da će svi studentski zahtevi biti ispunjeni i pravda zadovoljena, srdačno vas pozdravljam.
Piše: dr Dragan Stojković, vanredni profesor Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu
