Nešto se otkočilo u tkivu i nervaturi ovog društva sa početkom studentskih blokada širom Srbije krajem novembra i početkom decembra prošle godine. Nažalost, ne sa padom nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu prvog novembra, kada je život izgubilo četrnaestoro ljudi. Broj zavijen u crno, koji sa smrću Anje Radonjić i Vukašina Crnčevića rasteže minute komemorativne tišine. Ne zaboravljamo ni da je zbog pada nadstrešnice i Teodora Martinko teško povređena, zbog čega su joj amputirane obe noge i deo karlice.
Veliko iščašenje se možda u inicijalnom trenutku dogodilo jedino za Novosađane na čijim se licima i danas, godinu dana kasnije, često mogu ugledati suze tokom šesnaest minuta ćutanja, tokom zastoja u životu koji se rascepljuje da dočeka duhove.
A ubrzo se dogodilo i za studente kojima je bilo nepojmljivo da se tragedija tih razmera ne procesuira institucionalno, protivno svim načelima zdravog razuma i ustavom zagarantovanog prava na život.
Ali, društvo, mahom starijih generacija, u koje ubrajam i sve nas rođene osamdesetih godina, poražavajuće se naviklo na tragediju dok god ista ne iščupa nešto njihovo iz korena. Oivičili smo se zidovima čiji je možda prvobitni nagonski cilj bio da nas zaštite od loše konstruisanih, urušavajućih nadstrešnica, ali koji nas zapravo odvajaju jedne od drugih, sprečavajući iskreno suočavanje sa licima onih sa kojima delimo ovu zemlju, dok po ko zna koji put izgovaramo da se tu ništa ne može učiniti, da je suludo traćiti vreme na pozivanje na odgovornost, da nas naš mentalitet onesposobljava za trajnu promenu na bolje.
Sećam se razgovora sa mojim studentima u novembru prošle godine, pre nego što su studenti FDU-a napadnuti prilikom odavanja počasti poginulima pod nadstrešnicom. Učionica je za mene oduvek bila mesto vođene slobode, gde u postavljenom okviru ispitujemo domete interpretacije. Na časovima književnosti često se aktuelni trenutak uveže u tumačenje teksta, dovoljno složenog da prizove život prekoračujući granice vremena i prostora. Simbol žacne tamo gde se čovek najmanje nada, kao simptom. Sećam se da je tada sa sobom povukao bes, tugu, bespomoćnost. Bes koji nije znao kuda da ode, tugu koja uvire u sebe, bespomoćnost pred nečim neopipljivim, a tako snažno inertnim. Šestog decembra blokirana je zgrada Rektorata Univerziteta u Kragujevcu. Bes se usmerio na svrsishodno delovanje, tuga se delila unutar dinamične zajednice, bespomoćnost je slabila. Zakočene emocije oslobodile su se iz stanja beznađa i prodisale na plenumima, u radnim grupama, na prvoj blokadi raskrsnice kod Velikog parka, tokom prve protestne šetnje od opštine do „Zastavinog” solitera, za čuveno Sretenje kada se čitava Srbija srela u Kragujevcu.
Paralelno, sve veći broj mesta u Srbiji pulsira, pumpa, skače, okuplja se oko ideje koju studentski pokret zastupa – da je boriti se protiv nepravde moguće. Kako jednostavna ideja, a koliko neizgovorljiva za anestezirano društvo spetljano u sopstvene čvorove kojima je svezivalo velika pitanja da se slučajno ne postave i raskrinkaju krhku iluziju normalnosti.
Pod ovim režimom (a i daleko duže) većina građana Srbije živi u stanju kontinuirane anksioznosti niskog intenziteta. Bojimo se da živimo dostojanstveno, kičma se povija preventivno, implicitno se strepi od odmazde sistema i svakog pojedinca na poziciji moći koji u bilo kom trenutku može odlučiti da nam oduzme sva prava, pa i pravo na život, bez posledica. Bojimo se da nazovemo stvari pravim imenom da nam se reč ne obruši na glavu kao prokletstvo. Daleko je lakše zalepiti flaster na otvorenu ranu i izgovoriti „tako ti je to”, „već toliko puta viđen scenario”, „gledaj svoja posla”, „ćuti, bar nije gore”, „svi su oni isti”.
U takvom strahu, razjedinjeni, onesposobljeni za kolektivno udruživanje, kakve šanse smo imali protiv jednog kriminalnog režima koji se vrlo dobro organizuje? Logistika i zlo vrlo često nastupaju u tandemu, jer najlakše je mobilisati i upravljati narodom kada se ljudskost svede na broj i tako operacionalizuje.
Studenti su odbili da se svedu na brojeve indeksa dok su nazivali stvari svojim imenom. Hrabrost neviđenih razmera, koja je počela kao zdravorazumski apel na institucije da obavljaju posao u svojim nadležnostima, a prerasla u pokret koji je podigao svaki paučinom obrasli kamen u ovom društvu. Iako su ih gazili automobilima na ulici, iako su im bejzbol palicama lomili vilice, iako su ih vezivali za bolnički krevet pošto ih je policija krvnički tukla, iako su ih mesecima držali u zatvorskom i kućnom pritvoru, iako su ih na sahranu roditelja dovodili sa lancima na nogama kao najgore kriminalce. Hrabrost. Delovanje uprkos strahu u borbi za dostojanstven život.
Zaogrnuti beskompromisnim idealizmom studentskog pokreta, građani su katarzično plakali na protestima dočekujući šetače, štafetne trkače i bicikliste, mašući zastavama koje su zbacile nacionalističko-navijačko ruho i slobodno se vijorile, proizvodeći kakofoniju pištavih zvukova u euforiji iščekivanja – pravde, mira, sigurnosti, jednog zaista normalnog života. Ne smemo zaboraviti da su nam studenti obezbedili prostor da plačemo, kao što nismo godinama. To nema cenu.
Dok predsednik ocu poginulog Milomira Milivojevića iz Lučana, koji u žalosti jeca da ne može da proda svoje dete od dvadeset pet godina, hladno i sa lažno samouverene distance izgovara da mrzi kad se politika meša u tragediju, studenti nas podsećaju šta je pravo značenje reči politika. Da se ona ne svodi na stranačko delovanje, već da podrazumeva prvenstveno društvenu aktivnost kojom se ostvaruje društvena volja i brine o društvenim interesima. I ne, pad nadstrešnice nije bila tragedija. To je bio zločin, za koji će odgovorni morati da snose posledice.
Plenum je, kao još jedan oblik sprovođenja društveno angažovanog delovanja, i za nas profesore koji smo želeli aktivnije da se uključimo u podršku studentima bio plodonosna forma. Vrednosti horizontalne, ravnopravne komunikacije, transparentnosti, direktne demokratije i kolektivne odgovornosti postale su okosnice našeg samouverenog delovanja kao Slobodnog univerziteta Kragujevac. Iako nas je „vatreno krštenje”, kako je maturant Prve kragujevačke gimnazije jednom prilikom nazvao plenum, često rastavljalo na sastavne delove, doprinelo je tome da izgradimo mrežu poverenja koja je osnova za svaki smisleni učinak zajednice. Istrajnost, mudrost i često neiscrpna energija za aktivno delovanje mnogih univerzitetskih radnika koje je Slobodni univerzitet Kragujevac okupio, uz međusobnu podršku i solidarno ohrabrivanje, ostaće mi jedan od najjačih utisaka protekle godine i potvrda da smo u stanju da učimo jedni od drugih i uz druge u bilo kom dobu života.
Ništa od navedenog nisu puste idealizacije. Studenti nam iznova dokazuju da nisu. Poslednji dokaz pružili su nam novopazarski studenti koji uveliko pešače do Novog Sada na godišnjicu pada nadstrešnice, dok im se širom Srbije usput pridružuju njihove kolege. Šesnaest dana za šesnaest žrtava. Dokazi, iz mog ugla, više nisu potrebni. Ne moramo se više prebrojavati, pravdati dobronamernost kritičkih pitanja, niti trošiti dragoceno vreme i energiju na ubeđivanje zlonamernih moćnika da su zlonamerni. Potrebno je da se jednom dokazano iznova primenjuje i širi, dok ne postane neupitno pravilo, dok se ne naviknemo da nas ima, da je pravda ostvariva, da je solidarno udruživanje prirodno, da možemo imati poverenje jedni u druge.
Prethodne nedelje održan je godišnji međunarodni naučni skup na mom matičnom, i uskoro bivšem, fakultetu sa temom Punk’s not dead: 50 godina pank roka. Podsetila bih sve kolege koje poslednjih godinu dana ćute, ali i dalje izlažu naučne radove, da se pank po definiciji ne može institucionalizovati. Pank je na ulici, u pružanju otpora, u otkazivanju poslušnosti lažnim normalizacijama, izanđalim narativima i degutantnom licemerju pozicija moći koje bi ujedno i da budu performativno pank i da sede lepo obučene u kancelarijama dok finansijski obezbeđene podižu studentske školarine, ne odobravaju zahteve za mirovanjem i manipulativno spočitavaju moralno pragmatičarske lekcije onima koji su svojim telom i duhom branili čast Univerziteta dok je uprava poslušno ćutala i vrtela se oko svoje ose, čekajući da se mimo njih situacija razreši u korist utešnog privida.
Reditelj Igor Vuk Torbica je svojevremeno rekao da ćutanje nije čvrsta principijelnost, niti je nedelovanje nekakva intelektualna mudrost, te da su za stanje u državi najviše krivi upravo oni koji ćute i ne deluju, koji iščekuju dan kada će nam svima zadovoljno saopštiti da su bili u pravu povodom toga da se ništa ne može promeniti. „Kakva mala intimna farsa, kakva pobeda gluposti nad nebrojenim mogućnostima čoveka,” dodao je. Volela bih da je doživeo ovu godinu u koju je stao život i posvedočio tome kako svakodnevno pobeđuju kreativnost, hrabrost, doslednost, solidarnost. I kako će nastaviti da pobeđuju, jer glupost je luksuz koju ni sebi ni drugima više ne smemo da dozvolimo.
Piše: Tijana Matović, docent na Filološko-umetničkom fakultetu
