Agonija Anite Petrović, majke dvoje dece od šest godina i 14 meseci i dalje traje, jer ne uspeva da pronađe rešenje makar za privremeni smeštaj, uprkos tome što redovno obija pragove institucija koje odlučuju o sudbini socijalno ugrožene kategorije stanovništva.
Najgore je što mnoštvo gradskih stanova zvrji prazno i zapečaćeno.
Ova nesrećna mlada žena sa brigom se budi i odlazi na spavanje. Bezuspešno obija pragove raznih ustanova i osećaj bespomoćnosti je proganja. Jedina joj je uteha što ima još dobrih ljudi koji ih nisu napustili i svakodnevno pružaju utehu, poput Ivane Radojković i Nikole.
Gluvi telefoni
– Između naša dva susreta ništa značajno se nije desilo. Bili smo u Centru za socijalni rad kod direktora, on mi je rekao da je socijalni radnik poslao predlog za dodelu stana Skupštini grada, odnosno Odeljenju imovine. Oni treba da odluče, pošto raspolažu gradskim stanovima. Međutim, oni su me do sada šest puta odbili, ali o tome nemam ništa „crno na belo” i ne znam zbog čega. Navodno, problem je što se moje ime nalazi u rešenju moje majke, korisnika stana pre Centra za socijalni rad. Ali ja sam tada imala pet godina, što nema logike. I sad mi je to kamen spoticanja, priča Anita o svom iskustvu sa činovnicima iz gradske uprave.
Poslednji dopis iz Centra za socijalni rad prosleđen je pre tri nedelje i sada predstoji čekanje na odluku Skupštine grada.
U dopisu stoji da je Aniti potreban stan, da je ugrožena, da joj jedno dete boluje od astme i da grad treba da odreaguje, pošto oni nemaju praznih stanova na raspolaganju. Ako se s tim složi imovina onda zaseda komisija, boduje se i eventualno dodeljuje nepokretnost, objašnjava naša sagovornica ustaljenu proceduru.
– Pitala sam ih zašto je toliko stanova zapečaćeno, rekli su da se navodno vodi spor oko struje, vode, vlasništva… Rekla sam da sam spremna i tuđe dugove da platim, jer ima ljudi koji su spremni da mi pomognu samo da dođemo do krova nad glavom. Rekla sam i da mi nije bitno u kakvom je stanju stan, srediću kako znam i umem, samo da je moje i da niko odatle neće da me istera sa decom na ulicu, priča ova brižna majka, kojoj ne pada na pamet da se maltretira sa decom po ulici. Jer dete joj za nepunih mesec dana kreće u predškolsko.
U Centru su je uveravali da su uradili sve što su mogli i da je na redu Gradska uprava za imovinu. Kaže da joj je šef u toj upravi rekao da ga njen slučaj ne zanima, pošto mu se obraćala više puta. Nije ga ganula ni njena priča o tome da joj je dete bolesno i da joj treba smeštaj.
Ona ne odustaje da se bori za krov nad glavom, da se negde smesti sa decom i želja joj je da skloni decu iz lošeg okruženja. Htela bi da njena deca budu obrazovana. Ali gradske činovnike to ne zanima, prebacuju lopticu na Centar i tvrde da oni treba da odreaguju.
– Upala sam u vrzino kolo, svako sa sebe skida odgovornost, a mi smo praktično na ulici, kaže Anita.
Trenutno je kod svoje majke, ali samo na kratko jer ni tu nije dobrodošla. Brat je isteruje, redovno se svađaju što dolazi kod njih. Nije dobro da deca sve to gledaju.
Deset hiljada za utehu
Jedino je od Centra dobila 10.000 dinara jednokratne pomoći da joj zamažu oči. Kako sa tim parama da opremi dete za polazak u školu?
– Ja stvarno ne vidim izlaz iz ove situacije. Da ne znam koliko ima slobodnih stanova u gradu, možda bi mi bilo lakše. Pojedoh se živa što sam nemoćna, kaže Anita, kojoj je padalo na pamet da obije stan, pa šta bude, smatra da bi joj odmah uzeli decu i dali u hraniteljsku porodicu, a nju krivično gonili.
U međuvremenu, obraćala se i koordinatoru za romska pitanja Zoranu Pavloviću i on je obećao da će joj pomoći koliko je to u njegovoj moći.
– On mi nije dao neki konstruktivni predlog, rekao je samo da čekamo, zato što je vreme odmora. Rekao je da u pravnom smislu može da mi pomogne, kao zaštitnik Roma, ali sve zavisi od grada i od Centra, kaže Anita.
Napominje da joj je Pavlović rekao da mu se mnogo Roma već obraćalo, najviše zbog stambenog pitanja, ali da će možda baš ona da pokrene stvari sa mrtve tačke.
– To mi nije uteha, moja borba za stan još uvek traje. Ide zimsko vreme, ne znam kako ovako možemo da preživimo, jedino da se ponovo obratim Skupštini grada. Insistiraću bar na privremenom smeštaju, pod uslovom da hoće da mi izađu u susret, jer to je smeštaj za ljude koji su stradali u poplavama i požarima, kaže Anita.
Sledeća adresa joj je ombudsman, nada se da će možda tada neko da odreaguje, jer običnog čoveka, pa još bez para niko ne vidi.
– Pogađa me što su ljudi bezosećajni. Možda moja priča nije najgora, ne kažem da nisam ugrožena, ali sigurno postoje ljudi koji su ugroženiji, koji jedu hleb iz kante, koji su bolesni i spavaju po ulicama… Naša država nema sluha za takve. Gde se izgubi ta ljudskost i osećanje prema drugome, pita se naša mlada sagovornica.
Inače, podsetimo Anitin sin od 14 meseci ima dijagnostikovanu astmu i uglavnom je po bolnicama u Kragujevcu i Beogradu, ali je milo dete koje zaslužuje šansu da živi u pristojnim uslovima zajedno sa starijim bratom. Soba u kojoj su do sada živeli pripadala je porodici Anitinog supruga, koji ih je napustio i otišao za Beograd. Pritisak njegove porodice, koja je nastavila tu da živi, da je izbace iz kuće je toliki da je Anita procenila da je bolje da na vreme ode sa decom.
Piše: Elizabeta Jovanović
