Kada bi u kratkim crtama trebalo opisati Nenada Ristovića, morali bismo da kažemo da je prvenstveno aktivni akademski slikar, magistar slikarstva, da je studirao na Fakultetu umetnosti u Prištini, magistrirao u Beogradu, zaposlen u Galeriji „Mostovi Balkana”, gde obavlja ulogu kustosa ravno dve decenije. Bavi se organizacijom unutar galerije – od formiranja umetničkog saveta, preko pripreme godišnjeg programa, do realizovanja izložbi. Obavlja i muzeološki manje vidljiv posao, pošto ustanova ima oko 400 umetničkih radova, koji ne samo da se čuvaju, nego treba i muzeološki da se obrade.
Nenad je jedan od osnivača i organizator velikog Bienala „ART i JA”, najveće i najznačajnije likovne manifestacije u gradu, internacionalnog karaktera, gde je papir u fokusu kao inspiracija, tema, materijal, podloga ili eksperiment. Sa druge strane, profesionalno se bavi streličarstvom čime „puni baterije” i trenira koncentraciju i strpljenje.
Slobodno vreme provodi usmaljenički u ateljeu, gde marljivo slika pretežno crteže. Iza sebe ima preko tri stotine kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu i tridesetak samostalnih. Dobitnik je više prestižnih nagrada za slikanje i crtež. Međutim, glavni ventil mu je sport još od malih nogu.
Kao dečak je trenirao fudbal i košarku, a kao srednjoškolac bavio se karateom u „21. oktobru” kod Dušana Sokovića. Tada počinje i da se takmiči. Osvojio je tri srebrne medalje. Vožnja bicikle i plivanje su najveći užitak za njega i tako je ostalo do danas. Tek u zrelim godinama dohvatio je luk i strelu i više ih ne ispušta iz ruku. Streličarstvo je u njegovom slučaju preraslo u profesionalno bavljenje sportom.
Poklon od sina
Ne čudi što se vezao baš za streličarstvo, mada je odluka pala iznenada.
– Sinu sam pravio luk i strele kada je bio mali, a kada je Vidan odrastao našao je streličarski klub u kome je trenirao i onda je mene doveo tamo u „Oko sokolovo”, priča Nenad.
On je prve instrukcije oko ciljanja i tajne ovog sporta dobio od svog naslednika. To su pravila koja važe za ceo svet. Sledio je ta upustva i sam se formirao u takmičara posle nepunih godinu dana.
Trenirali su u Šumaricama, Botaničkoj bašti, da bi se po isteku ugovora preselili na jednu livadu iznad Muzeja „21. oktobar”.
– Streličarstvo u prirodi je mnogo veći doživljaj nego u sali, u kojoj gađamo u ovom zimskom periodu. Tada ciljamo i na mnogo većim daljinama i imamo mnogo više treninga (pet puta nedeljno), pogotovo kada se spremamo za takmičenja, kaže Nenad.
Njegov stil gađanja je takozvani „bare bou” ili drugačije instiktivno gađanje. Gađa se tradicionalnim lukovima na razdaljini od 50 metara. Za manje upućene u ovaj sport, Nenadov luk nema dodatke kao što su nišan, stabilizator, kliker ili šta već, za razliku od olimpijskog luka koji sve to ima i oni gađaju na 70 metara. To je i olimpijska disciplina. A u sali gađaju svi na 18 metara, s tim što je manja meta, što predstavlja poseban izazov.
– Tradicionalni lukovi obezbeđuju mnogo više uživanja. Ne postoji ništa od tih tehničkih elemenata koji mogu da zasmetaju, samo luk i ja. I ono što je u mojoj glavi, puna koncentracija koja je neophodna i naravno forma. Jer bez snage, pošto su to jaki natezi, ne može uopšte da se govori o tehnici. Dakle, forma, tehnika i koncentracija su bitni za uspeh, objašnjava naš sagovornik.
Ovo je sport koji zahteva veliku mentalnu pripremljenost na dva sata, bez obzira što se spremaju dugo. Treća faza je, napominje Nenad, isključiti se od svih šumova iz okruženja, koji mogu da ih poremete u onom ključnom momentu na nategu, pred samo ispaljenje strele. To može biti dečji plač, lavež, ili ma šta drugo.
– Meni se, recimo, desilo, pošto mi je mobilni telefon bio u džepu, da sam primio jednu lepu poruku podrške od prijateljice i kolega koji je gađao pored mene kaže nemoj da gledaš poruku, ali ja nisam mogao da izdržim. Bacio sam pogled i zbog skrenutih misli trebalo mi je pet minuta da se vratim, ali za tih pet minuta sam imao dve loše ruke, a to je 12 strela i ode trofej, priča Nenad.
Broj turnira na koje je izašao ne zna tačno, ali preko dvadeset ih je bilo sigurno. U svojoj kolekciji ima dve zlatne medalje, pet srebrnih i dve bronze. Poslednje odličije je ovogodišnje zlato sa takmičenja u Košutnjaku, u Beogradu na 50 metara.
Šta je dobio od sporta
– Iz nekog razloga su govorili da su likovni umetnici dobri strelci i to mi je negde ostalo u glavi. I zato sam se i oprobao u ovom sportu, jer svuda gde je potreban osećaj za precizno, fokus i koncentrisanost, to radimo mi slikari. Rad u ateljeu je usamljenički posao, jer moramo da se usresredimo na to što radimo tog momenta, a ne da razmišljamo o tome kako bi bilo da naiđe neko. Kada nam ide dobro nema srećnijih ljudi od nas, a kada nam ide loše slikanje, nema nesrećnijih. Posle toliko godina iskustva znam da će već sutra dobro da mi krene, ali taj osećaj potištenosti ne može da se izbaci tako lako iz glave, kaže mr Nenad i dodaje da je kod streličarstva spoj mentalnog i fizičkog jako bitan. I ima veze sa bavljenjem umetnošću i uopšte sa kreativnim radom.
– Za mene je poseban doživljaj kod streličarstva momenat otpuštanja strele i njeno praćenje ka meti. To je jedno euforično stanje. Postoji sedam-osam koraka koji moraju da se ispoštuju do punog natega i ne znam šta će da se desi, to se opet poredi sa radošću, koja postoji i u samom procesu slikanja. Imaju dosta veze, kaže Nenad.
Iako je streličarstvo individualni sport gde ključnu ulogu igra harmonija tela i uma, zato je toliko plemenita veština i privlači kao magnet.
– Streličarstvo je takmičenje sa samim sobom, pre nego sa protivnikom. Sam sport poboljšava strpljenje i preciznost prilikom fokusiranja na elemente izvođenja hica. A što se tiče fizičkog dela troši kalorije, razvija mišiće, za dva sata pređemo četiri kilometra, kaže Nenad.
Ovaj sport uključuje i različite psihološke faktore, pored koncentracije koja je najvažnija i različite tipove pažnje praćene vizuelnim fokusiranjem i selektivnom pažnjom.
Nenadova poruka glasi „ispravi strelu, sve će ići u pravom smeru”, a to ga prati kroz čitav život.
Piše: Elizabeta Jovanović
