Punih 36 sati je trebalo Mariji Čolić (41) da sa Havaja stigne u svoj rodni Kragujevac. Promenila je tri aviona – prvi do unutrašnjosti Amerike, drugi do Evrope i treći do Beograda i nakon više od 12 hiljada pređenih kilometara stigla je kući, svojoj porodici. Kada se konačno našla pred vratima doma, sav umor je nestao. I tako je svake godine, već više od jedne decenije. Redovno dolazi za vreme odmora u Kragujevac, da vidi svoje roditelje i prijatelje i uveri ih da joj je tamo dobro i da uživa u svemu što radi.
Htela je da ostane
Priča o Mariji počinje u Kragujevcu, gde je rođena, završila osnovnu školu i Prvu gimnaziju, a onda je prešla u Beograd i upisala se na Defektološki fakultet – oligofrenološki smer.
Još u gimnazijskim danima znala je čime želi da se bavi i ni jednog trenutka nije se predomislila. Samo je tražila način da dođe do cilja.
– Još u srednjoj školi znala sam da želim da radim sa decom sa smetnjama u razvoju i autističnom decom. Na trećoj godini fakulteta upisala sam i psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu i tu sam završila i master studije. Diplomirala sam na dva fakulteta i upisala doktorske studije na Defektološkom, a doktorska disertacija bila je iz oblasti psihologije. Ispitivala sam kvalitet života i stigmu kod roditelja autistične i dece sa motoričkim smetnjama, priča Marija o svom školovanju.
Najveća želja bila joj je da nastavi da radi na fakultetu. Nije joj padalo na pamet da ide van zemlje, ali sudbina je imala za nju druge planove. Nekoliko godina radila je kao demonstrator na fakultetu i vodila vežbe, plata je bila mala, ali je zato imala umanjenu školarinu na doktorskim studijama. Godinu i po dana radila je kao nastavnik na zameni u školi „Vukašin Marković” u Kragujevcu, a onda se u Beogradu otvorilo mesto za defektologa u jednom vrtiću, opet na zameni. Nigde nije bilo stalnog posla.
U to vreme njena dobra drugarica otišla je u Ameriku i želeći da pomogne Mariji, pronašla je Centar za autizam u Njujorku i predložila joj da se prijavi za internacionalni program. Marija se nije mnogo dvoumila, jer ovde ni sa dva fakulteta i posle nekoliko godina volonterskog rada nije mogla da dođe do stalnog posla.
– Aplicirala sam za posao u Njujorku i odmah sam „prošla” i raspoređena u kliničkom delu. Tada nisam znala koliko ću da ostanem i šta će biti posle. Jednostavno, otišla sam da probam i naučim nešto novo. Radila sam godinu i po dana, prvo sa decom, a posle sa odraslima i mnogo sam naučila, jer se u tom Centru primenjuje takozvana ABA terapija ili primenjena analiza ponašanja koja pomaže deci sa autizmom i smetnjama u razvoju, što nije bilo mnogo poznato u to vreme, priča Marija.
Nakon dva meseca saznala je da joj je potrebna licenca za dalji rad, pa se upisala u školu on lajn i istovremeno je radila. Ono što je za Mariju bila novina je da je svako imao svoj deo posla za koji je zadužen.
Ovde je radila više stvari istovremeno, a tamo je imala konkretno zaduženje – da nađe način da se pomogne autističnim osobama da smanje agresivno ponašanje prema sebi i prema drugima.
Nije imala mnogo vremena za sebe. Radila je do pet popodne, vikendom je povremeno čuvala decu i učila školu da bi dobila licencu. Sve je mnogo koštalo i nije mogla da dozvoli da padne na nekom ispitu. Po završetku školovanja, shvatila da želi da ostane u Americi i nađe posao u svojoj struci, što ni malo nije bilo lako. U to vreme nije mogla da dođe u Srbiju, zbog vize i novca, niti da položi jedini ispit koji joj ostao na doktorskim studijama.
Dobila prestižnu vizu
Pokušavala je da dobije američku vizu i poslala stotine mejlova svakoj kompaniji koja je radila u ABA oblasti. Javila joj se jedna firma i rekli su joj da bi mogla, pošto je radila istraživanja, da dobije naučnu vizu O1. Ta viza, inače, namenjena je ljudima sa specijalnim sposobnostima, za nekoga ko je dobio Nobelovu nagradu ili osvojio zlato na Olimpijskim igrama. Od osam kriterijuma bilo je potrebno da zadovolji najmanje tri.
– Tako je sve krenulo. Moja nova misija bila je – kako da dođem do te vize. Ostalo mi je malo vremena, pa sam pronašla advokate koji se bave radnim vizama i obavljaju besplatne konsultacije telefonom. Sate i sate sam provela u tome, dali su mi dobre ideje i shvatila sam da bih mogla da ispunim tri uslova, uprkos tome što su mi mnogi rekli da sam mlada i da zbog godina ne mogu da dobijem tu vizu. Ipak, mislila sam da bar mogu da probam, priča Marija.
Upoznala je devojku u Njujorku, advokaticu, koja tek što je diplomirala. Njene usluge bile su najjeftinije, svega 2.500 dolara, pa je Marija odlučila da je angažuje. Profesori sa kojima je radila napisali su joj najbolje preporuke i to joj je najviše pomoglo. Dobila je prestižnu vizu O1, što joj je omogućilo da kasnije dobije zelenu kartu i američko državljanstvo.
– Treba uvek probati, verovati, pokušati da se dođe do cilja, a uz to uvek dođe i malo sreće, kaže Marija kroz osmeh koji uvek blista na njenom licu.
Sva vrata su joj se otvorila i dobila je posao u San Francisku. Radila je sa autističnom decom u njihovim domovima i tamo je provela 18 meseci. Pošto je život u tom gradu bio jako skup, a i mnogo je putovala do svojih korisnika, pokušala je da dobije premeštaj.
Tada je kompanija u kojoj je radila otvorila firmu na Havajima i ona se odmah prijavila. Preselila se 2017. godine u Honolulu, a godinu dana kasnije zaposlila se na fakultetu.
Pravo mesto za život
Bila je oduševljena onim što je tamo videla, a kroz glavu joj je prolazila samo jedna misao – možda je baš ovo pravo mesto za mene. Na fakultetu se bavi istraživanjima vezanim za autizam i ima status docenta, pošto je u međuvremenu doktorirala na Defektološkom fakultetu u Beogradu. Za dve godine dobiće status vanrednog profesora. Sada radi i privatno za osiguravajuću kuću „Kaiser” preko Ministarstva zdravlja Havaja kao konsultant roditeljima autističe dece uzrasta do tri godine.
I pored toga, Marija ne živi luksuzno. Od dolaska je u istom stanu na Vaikikiju, koji plaća 2.500 dolara mesečno, mada takav stan košta 3.500 dolara. Život na ostrvu je jako skup. Sa fakultetskom platom ne bi mogla da plati sve troškove, pa joj privatni posao mnogo znači. Može sebi da priušti mnogo toga, a najviše je posvećena putovanjima. Putuje o svom trošku, ali i o trošku fakulteta zahvaljujući istraživanjima na kojima radi. Često putuje na kongrese u razne delove Amerike, ali i u druge zemlje, gde predstavlja svoje radove. Ove godine, bila je u Njujorku, Nju Orleansu, a u Sijetlu je boravila na poziv univerziteta iz Vašingtona koji svake godine izabere samo jednog istraživača iz Amerike. Imala je čast da bude gostujući profesor. Takođe, gostovala je i u Pragu, kao predavač.
Preko leta ima tri meseca slobodno, pa je prošle godine provela dva meseca u Japanu, gde je malo radila, malo putovala. Pre toga bila je na Baliju, Tajlandu, u Koreji. Naučila je mnogo o životu na Havajima. Kaže da tamošnje stanovništvo veoma poštuje porodicu, neguje gostoprimstvo i toplinu prema svima koji dođu. Kao i svuda različitog su imovinskog stanja. Ima bogatih, ali i mnogo siromašnih beskućnika.
Marija je zaljubljena u surfovanje i kad god ima slobodnog vremena, najmanje dva puta nedeljno, bavi se ovim sportom. Veoma voli operu i balet i kad joj se pruži prilika odlazi na predstave. I sama se bavila baletom, ali je odustala nakon povrede. Međutim, redovno vežba, a nedeljom radi istraživanje sa autističnom decom, tako što oni u grupama dolaze da se igraju i uče kroz igru.
Marija je posvećena i volonterskom radu. Već sedmu godinu svakog meseca besplatno drži psihološke susrete onlajn za roditelje koji imaju decu sa smetnjama u razvoju, što čine i njene kolege. Smatra da je ovo veoma važno i za roditelje u Srbiji koji preko platforme mysenscare.com mogu da se pridruže grupi i dobiju korisne savete i podršku.
– Sa drugaricom koja me je „odvela” u Njujork napravila sam platformu preko koje roditelji mogu da pronađu defektologe, tutore, dadilje i sve je besplatno. Sada sam počela i da postavljam neke snimke dece sa autizmom na instagramu i fejsbuku i svako je dobrodošao.
Volontira i kada je reč o nekim drugim, za nas neobičnim poslovima. Na primer, čuvala je kornjače koje izlaze iz mora da se sunčaju na plaži, da ih turisti ne bi uznemiravali, presađuje korale na mestima gde izumiru, kako bi ih sačuvali od nestanka.
I šta dalje, šta poručuje mladim ljudima?
– Mislim da svako treba da sledi svoje snove. Ako postoji želja uvek treba da se proba. Mnogi završe škole, pa se vrate nazad. Neko pronađe sebe i ostane. Ja sam pronašla sebe, priznaje Marija.
Planira da radi na procenama kojima bi se ispitale snage neurodivergnente dece (deca sa autizmom i smetnjama u razvoju) u oblasti socijalne igre. Tek onda se formira podrška koja se zasniva na onome što oni mogu i zašta imaju snage, a ne na deficitima, kao što je pretežno sada.
– Objavljujem radove u najboljim časopisima u svetu. Dolazim svake godine u Kragujevac, ali tamo mogu da dam najviše i da istovremeno pomognem i našoj zajednici kada je reč o poslu kojim se bavim. Da sam ovde dobila posao nikada ne bih otišla, a sada ne razmišljam o povratku, iskrena je naša sagovornica.
Već ima u planu da naredne godine putuje u Južnoafričku republiku, gde će biti održan veliki kongres iz oblasti kojom se bavi. Iskoristiće priliku da malo ostane u Africi jer tamo nikada nije bila. A posle, ko zna gde će je putevi odvesti.
Piše: Gordana Božić
