Četrdesetdvogodišnja Kragujevčanka Nataša Marković od nedavno živi sama i ne bi bilo ništa neobično da u tim godinama vodi samostalan život – da Nataša još iz porodilišta nije izašla sa dijagnozom – dečja paraliza.
Međutim, to nisu odmah saopštili njenoj majci lekari u Nemačkoj, gde se porodila, ili ih ona nije najbolje razumela. Bila je srećna zbog lepe devojčice, ali razočarenje je ubrzo stiglo kada je videla da devojčica niti govori, niti je prohodala, a napunila je dve godine. Žena je donela odluku da napusti posao i sa detetom se vratila za Srbiju.
Nataša nije prohodala ni naredne dve godine, niti progovorila. Tek boraveći u Institutu za rehabilitaciju u Sokobanjskoj u Beogradu načinila je prve korake i progovorila prve reči. To je porodici donelo radost i nadu. I posle toga je dugo ostala u Beogradu i zbog školovanja. Majka se rano razbolela i preminula, tako da je njena baka po majci Ružica preuzela brigu o unuci. A kada je i ona preminula ove godine, ostala je sama, pošto niko od srodnika nije želeo da se prihvati starateljstva.
Nataša ima problem sa hodanjem, ali je pokretna, pre svega, zahvaljujući jakoj volji i upornosti i ljubavi prema šetnji. Još može bez ičije pomoći da korača, ne tako spretno, jer nema sinhronizaciju pokreta, ponekad i padne, ali koliko će još dugo moći tako, niko ne može da prognozira.
Pored problema sa motorikom, jer su joj i ruke onemoćale, pojave se i drugi zdravstveni problemi, zbog čega joj je potrebna tuđa pomoć. Ali, nažalost, niko od šire porodice nije želeo sebi da stvara obaveze i odgovornost i preuzme starateljstvo. Za njene rođake čak ni Natašin jednosoban stan od četrdesetak kvadrata u „lepoj Breni”, koji bi im ostao posle njene smrti, nije bio dovoljan motiv i zalog da joj se nađu u životu. Doduše, jedna rođeka je htela da pristane da joj bude staratelj pod uslovom da je odmah smesti u neku ustanovu i preuzme njen stan, što nije dolazilo u obzir jer Nataša još uvek može da funkcioniše u svom domu, u kome se i odlično oseća.
Ona kaže da joj je žao što je baš niko ne želi, ali i na to pomirljivo gleda i pokušava da nađe opravdanje za te ljude. Druga bi priča bila, kaže, da joj je majka živa, jer joj je ona bila najveća ljubav i podrška.
Bez šansi da nešto radi
– Majka mi je umrla mlada od karcinoma, u trideset sedmoj godini. Nije se lečila na vreme. Imala sam tada osam godina. Baba je preuzela ulogu majke i ona me je čuvala. Oca sam samo dva puta videla u životu. Jednom na ulici u Braće Poljakovića, a drugi put na sudu. I taman kad je trebalo da me prizna, majka se teško razbolela i umrla. Njegovu novu porodicu nikada nisam upoznala. Otac nije živeo u Kragujevcu, čula sam i da je nedavno umro. Znam da je imao drugi brak i dve ćerke i ništa više, ali ih nikada nisam videla, priča sa setom Nataša.
Kaže da je njen život bio stalna borba, ali je ipak bio dobar. Ne žali se mnogo, prihvata sudbinu stojički.
– Bila sam kao mala u Beogradu u Sokobanjskoj na lečenju. Nisam hodala do četvrte godine, niti sam progovorila do tada. Malo po malo i sve bolje sam hodala. Sa šesnaest godina sam otišla u Podgoricu, gde sam učila zanat. Završila sam za konfekcionara, ali nikada nisam radila ni to ni ma šta drugo. Tamo sam naučila da vezem, ali sada ne mogu rukama, malo teže mi to ide. Samo za raspuste i praznike sam dolazila kući.
Nakon srednje škole vratila se u Kragujevac. Imali su veliki babin stan na Bubnju, ali je baba odlučila da ga proda, jer Nataša nije u tom periodu imala nikakva primanja. Samo za vreme školovanja iz Nemačke je dobijala po 60 evra mesečno, pošto se tamo rodila, ali kada je napunila 27 godina to su joj ukinuli.
– Živeli smo samo od babine penzije. Bila sam prijavljena na biro rada, ali nikada mi ništa nisu ponudili. Vodili su me kao da sam završila drugi stepen obrazovanja. Onda je baba kupila stan na Aerodromu, gde smo kratko živeli, pa smo se posle preselile ovaj, u „lepoj Breni”, priča Nataša o porodičnim prilikama.
Život s bakom joj, kaže, nije bio loš i nije tako teško podnela bakinu smrt kao majčinu. Umrla je pre tri meseca. Ona je mogla da brine o obema, dok se nije razbolela, kuvala je, spremalo po kući… mada joj je i Nataš po nešto pomagala. Njenim odlaskom Natašin život ipak se promenio.
– Niko se od porodice nije javio da želi da dođe i da mi pomogne. Moja majka je bila jedinica, ali imam četiri tetke iz familije. Dve su u Kragujevcu. Jedna je bolesna. Rekle su da ne mogu da preuzmu brigu o meni zbog svojih obaveza. Imam i jednog ujaka, nije rođeni, ali ga ja ne interesujem.
Nataša kaže da joj sada pomaže jedna žena koja joj je dodeljena za privremenog staratelja od Centra za socijalni rad. Ima 69 godina, prethodno je negovala Natašinu baku, pa se Nataša izjasnila da bi volela da brine i o njoj.
– Ja bih bolela da nikada ne odem iz svog stana. Dobro se osećam u njemu. Sve mi je blizu. Siđem sama do prodavnice po doručak. Odem i da prošetam po centru, ponekad se vidim i sa drugaricama. Jedna od njih je Ivana, ona nema paralizu, ali ima je njen brat, ponekada dođe kod mene i to su lepi trenuci mog života, srce mi bude nekako puno. To su mi drugarice iz detinjstva. Ponekada sednemo da popijemo sok u kafiću i popričamo, a u slobodno vreme slušam muziku i gledam TV, kaže Nataša, koja je u međuvremenu dobila majčinu penziju i tuđu negu.
Nisu to ni tako velika primanja, 48.000 dinara, ali uspeva da sastavi kraj s krajem. Od tih para ne plaća ženu koja se prihvatila privremenog starateljstva, nju će, kako misli, plaćati Centar za socijalni rad. Ali treba tek da podnese zahtev pošto skupi sva dokumenta za neku nadoknadu. Ovo joj je tek prvi mesec. Ukoliko se dobro pokaže, moći će da računa i na Natašin stan, koji planira da ostavi unucima.
Na pitanje koje su njene obaveze Nataša kaže:
– Da me štiti ukoliko me neko dira, da mi skuva ručak, da ubaci veš u mašinu, malo počisti po kući. Da, zapravo, održava higijenu.
Žal za majkom
Ispraćajući me na vratima, iza kojih opet ostaje sama u svom svetu, ne može a da ne kaže:
– Meni najviše nedostaje majka i njena ljubav. Često plačem za njom.
Odlazi do ormara po majčinu sliku da pokaže koliko je bila lepa.
– Ovo je slika iz Nemačke, tamo je živela i radila i bila srećna. Zato sam se tamo i rodila. Zbog mene je ostavila posao, vratili smo se u Kragujevac kada je videla da se ja dobro ne razvijam. Njen život se zbog mene promenio. Više se nije vraćala u Nemačku, niti se posle udavala, objašnjava Nataša.
Žao joj je što su malo vremena provele zajedno, jer je više bila na lečenju nego kod kuće. Ne žali se na život koji je vodila po ustanovama. Stekla je prijatelje, ali se samo sa jednom prijateljicom danas čuje telefonom. Ne viđaju se jer živi u Despotovcu. Zajedno su otišle iz Beograda za Podgoricu u srednju školu, samo što je drugarica učila za trgovca.
– Mama je umrla još 1990. godine, posle bolovanja od godinu dana. Mislim da se namerno predala, da nije htela na vreme da ide kod lekara, jer je bila razočarana.
Nataši je često bivalo žao što se otac ni malo nije potrudio oko nje. Putevi im se nikada nisu ukrštali jer je on živeo negde u okolini Beograda. Kada je čula da je umro, bio je to čudan osećaj, ali daleko od žalosti koju dete oseća prema roditelju, jer su bili dva stranca.
– Volela bih kada bih mogla da se udam i da imam svoju porodicu. Moja majka je mnogo patila znajući da se to nikada neće desiti, kaže Nataša roneći suze.
Ona u svom životu ništa ne bi menjala, osim da ima oba roditelja pored sebe, pre svega majku. Na pitanje šta bi neko drugi za nju u ovim okolnostima mogao da uradi i da je usreći kaže odsečno – ništa. Samo da ovako ostane, da nema pogoršanja.
Piše: Elizabeta Jovanović
