OVDE I SADA: Ko se seća „doline gladiˮ

Naše društvo i ekonomija više ne napreduju, već nazaduju u neku vrstu ’neofeudalizma’
Džoel Kotkin (Joel Kotkin)

The Coming of Neo-Feudalism: A Warning to the Global Middle Class 
(Nadolazeći neofeudalizam: Upozorenje globalnoj srednjoj klasi)

Termin kojeg se ježim podseća me na najgori deo svog i života našeg grada ovenčan humanim bombardovanjem pod nazivom „Milosrdni anđeoˮ, čije ožiljke i dalje gledam prolazeći pored kasarne „Devetnaesti pukˮ i posmatrajući predivna stabla kiselog drveta od četvrt veka, koja rastu iz nekada solidne zgrade kasarne, a sada pikturalne ruševine zjapećih tamnih rupa razbijenih prozora. (Interesuje me ko je taj što na ostavljenim i zapuštenim zgradama razbija prozore.).

Pitanje je da li smo baš toliko zapušteni i jadni da vojska nema sredstava da popravi taj fantastični objekat koji je, koliko znam, deo i kulturne baštine ove zemlje, zaštićen pod Zavodom za zaštitu spomenika. Ne postoji poznanik koji nije primetio tu zgradu kasarne i zapitao se, a i zamislio, kako bi tu mogao nastati divan kulturni centar grada, sa odličnim parkom ispred, oaza kulturnih dešavanja, sa ozbiljnom gradskom galerijom, većom koncertnom i pozorišnom scenom i normalnim bioskopom. Ruševina naročito pada u oči pored gomile novih zgraduljaka od stiropora i bavalita lošeg kvaliteta koje niču naokolo bez ikakvog reda i smislam održavajući haotični investitorski urbanizam grada na maksimumu.

Pročuje se vest o zgradi Generlštaba i sve postaje jasno. Zaštita više ne važi ni za šta i ni za koga. Sve je postalo podložno prodaji, manipulaciji, rušenju, zidanju. Ništa više nije sveto. Hajde da poklonimo svoju istoriju onima koji su je srušili! Neko reče na društvenim mrežama da bi to bilo apsolutno isto kao kad bi SAD odlučile da poklone ruševine Svetskog trgovinskog centra Alkaidi, koja je i srušila te zgrade u NJujorku.
U međuvremenu Srbi nisu više „gladniˮ, bar ne hrane. Gladni života, hedonizma novca i bogatunskog stila življenja, uspešno postajemo sve ono protiv čega su se naši preci borili vraćajući se iz civilizovanog zapadnog sveta u blatnjavu Srbiju prenose stečeno znanje i umenje svojim sirotim nepismenim zemljacima radeći na opismenjavanju seljaka i ostavljajući svoje predivne zadužbine kao neizbrisivi trag svog postojanja.
SRBIJA je opet blatnjava i kaljava. Živim i radim u najkaljavijem gradu koji sam video, sada prepunog neočišćenog lišća koje se vremenom ukaljavilo, u blatnjavim patikama jer drugačijih mogućnosti nema. Na poslu imam rezervne da bih se prezuo u čiste. U blatnjavu zemlju (u svakom smislu) više se ne vraćaju učenjaci, već u kolonama beže za civilizovanim životom. Kragujevačko đubre, prepuni kontejneri, prekopane ulice postale su viralni hit na društvenim mrežama.

Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad. Duh njegov, međutim, jeste duh između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealno-otvorenog

„Filosofija palankeˮ, Radomir Konstatinović

Uspešno kotraljjući se unazad, u svet odašiljemo sliku jedne retrogradne zajednice koja samu sebe ne može više da izdržava, već prodaje i poklanja sve što ima za koru hleba. Tačnije, nekima ostaje kora hleba, a nekima mnogo više. Pokrasti sopstveni narod i pobeći odavde je verovatno jedini motiv koji drži na vlasti i u Skupštini onih dvesta pedeset poslanika koji se neće lako odreći svojih stolica. Umesto da dobiju spomenike sa svojim likom, nazive ulica, naselja, gradova kao zaslužni građani, upravo rade sve suprotno od toga.

Svedoci smo jedne velike prevare koja se odigrava dok traje veliki cirkus u zemlji već više od godinu dana. Kao narod nismo mogli ni da ispoštujemo žrtve nesreće u Novom Sadu, da izvedemo odgovorne pred sud, već pred zgranutim svetom protestujemo i pravimo sliku Srbije koja bi mogla da opstane, ali pre sto godina. Nerad institucija, ćutanje, ali i javno ponižavanje studenata i nezadovoljnih ljudi je postalo sasvim normalno, dok se poznanici pokvareno slade pitanjem: A, profesore, nema plate, a ?

Nama su još uvek za sve krivi Turci!
I onaj auto nedozvoljeno parkiran! I za to su krivi Turci!

Mioljub Ignjatović Jumba (Švaba za starije),
profesor filozovije i sociologije Prve kragujevačke gimnazije i razredni starešina

Prvi zahtev nezadovoljnih studenata od prošle godine je polako nestao u vihoru protesta i pretvorio se u zahtev za izbore. „Nenadležniˮ se pretvorio u „nadležnogˮ, a „nadležniˮ uživa u svom položaju hraneći svoj ego i sujetu raznoraznim mogućnostima koje mu svako jutro padaju na pamet, praveći od Beograda jednu svetsku bruku sa nadrealnim „Ćaciˮ naseljem od belih šatora punog policije i paravojnih formacija, razbojnika i kretena, sve u svemu nadrealnog izgleda. Nadrealna su i očekivanja „normalaca“ da će studenti sve da reše, dok će ostali po neki put prošetati protestom po lepom vremenu.

Deca su iscrpljena, a upravo je i to fora. Da li i na koji način je trebalo brže reagovati, menjati? Sada od toga nema ništa. „Nepomenik“ neće raspisati izbore pre vremena, jer to nekome ne odgovara. Ni njemu, a ni njegovim verovatno najboljim saradnicima koji sebe zovu „opozicijaˮ. Na teži način studenti uče da je rešenje, kada ga nema, najbolje odlagati po svaku cenu. Više od godinu dana odlaganja donelo je „nenadležnomˮ da postane „nadležniˮ. Ja to vidim kao njegov uspeh.

Pitao sam studente na plenumu Slobodnog univerziteta, kada su na sastanku saopštili da svoje zahteve menjaju u jedinstven zahtev za raspisivanje izbora: ŠTA ĆETE PREDUZETI KADA POKRADU IZBORE?
Imate li rešenje za takvu situaciju?

Nisu bili sigurni u odgovor. Nadajući se dobroj posmatračkoj edukaciji nadali su se da je to dovoljno za dobijanje izbora. Da, jeste, ali u nekoj normalnoj sredini, a ne kod nas. Samo ovde se podrazumeva da vladajuća partija dobija deset posto više glasova jer pokradu od mrtvih, lažnih spiskova, dijaspore i slično. Dobijena je opet lekcija kako se to radi. Da li se opozicija bori sa tim? E, pa ne (sem simbolično), jer i njima odgovara da se na taj način ispunjavaju izborne volje građana. Odgovara im da sede u Skupštini, bez odgovornosti koju vlast ima, za fina primanja, članstva u lepo plaćenim upravnim odborima, lepim kontaktima koja omogućavaju dobre privatne biznise. Odgovornost – nula. Javim se za reč i, kao, omalovažavam vladajuću sektu, a isto će oni da rade kada ja budem na vlasti, a i dalje sve to bude jedna ista firma – Skupština Srbije. Pokradeni su izbori opet, svi čekamo kometu ili nešto slično da to reši. Predstava vredna jednog „Ekspaˮ.

Kome odgovara da se izbori raspišu što kasnije? Opoziciji, najpre. Imaju vremena da stanu na noge, drpe neki glas, a posle svega se potrude (radi sigurnosti) da naprave koaliciju sa SNS-om i ostanu u svom preduzeću (Skupštini) još jedan izborni period. Dobro su se potrudili da ne urade ništa za ovih godinu dana iscrpljivanja studenata, koji sada na brzinu moraju da ispolažu sve što imaju da bi nastavili studiranje, što pre diplomirali i pobegli iz Srbije. Da bi širili svoje znanje u inostranstvu, dok je kod nas sasvim u redu biti glup, i što gluplji, i neobrazovan, i najneobrazovaniji, jer se takvima lakše manipuliše.

Jureći u krug svoj rep decenijama, izgubio se kompas koji bi da pokaže na koju stranu treba putovati. Rasprodato se neće vratiti, a potrošeno je izgubljeno. Neki tamo čekaju nekog odavde ko bi preuzeo odgovornost za dalju situaciju i sa kim bi pregovarali o narednim koracima. Zaštitili prvenstveno svoje interese i interese Evropske unije, pa stali na stranu pravde. Očekuju da mi to rešimo, ne oni. Mi očekujemo da to reše studenti, pa onda oni, a mi da odemo na zasluženo letovanje u Grčku.

Opet sankcije, opet bruka i sramota. Uskoro neće biti ni novca za to letovanje, a verujem da su i vize za putovanja (onlajn se već plaćaju) i nepregledne kolone ispred ambasada (ko je zaboravio neka se seti) sledeći korak koji nas čeka.

Piše: dr um. Bojan Otašević, profesor Filološko- umetničkog fakulteta