Petar Đorđević je rođen u Kragujevcu 21. juna 1855. godine. Roditelji mu nisu bili od starine Kragujevčani, već su se doselili negde sa južne granice tadašnje Kneževine Srbije i Otomanskog carstva. Petar je bio najstarije dete dosta imućnih roditelja. Od rane mladosti bio je bolešljivo dete, pa je u porodici stalno pažen i mažen. Zbog slabog zdravlja malo se igrao sa vršnjacima, naročito mu je bilo zabranjivano da trči i skače, što bi moglo da mu izazove zamor. Ali je ipak rado gledao drugove i kazivao im svoje mišljenje o njihovoj igri. Bio je od one dece koja vole razgovor, priče i doskočice. Od drugova i porodice je dobio nadimak Pera, koji mu je ostao do kraja života.
Docnije, kao mladić, kad bi hteo da se odmori, rado bi išao u vesela društva i bivao je vrlo veseo. Bio je druželjubiv i u Kragujevcu je rado i često držao govore. Ali je zbog zdravlja uvek morao paziti na svaki svoj postupak i veoma se čuvati. Najčešće je patio od teških bolova stomaka i zato je često išao i po našim banjama i u Karlove Vari u Češkoj.
U Kragujevcu je završio i osnovnu školu i tadašnju šestorazrednu gimnaziju. Kroz celokupno školovanje bio je odličan đak i u vladanju i u učenju. Profesori gimnazije su ga stalno hvalili govereći „ da njega nije trebalo nagoniti na knjigu, već ga je pre trebalo malo odgovarati od nje”. Veliku školu u Beogradu je upisao 1871. godine, koju je već sa navršenih devetnaest godina završio. Kada je u Srbiji ozakonjeno polaganje profesorskih ispita bio je među prvima koji ga je polagao. Ispitna komisija mu je jednoglasno dala odličnu ocenu oktobra 1885. godine.
Već kao đak treće godine Velike škole postavljen je za praktikanta Ministarstva prosvete, a odatle ga upućuju za privremenog predavača u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Ministarstvo ga zatim šalje u rodni Kragujevac za predavača i profesora tamnošnje gimnazije. Ovde će punih deset godina u periodu od 1875. do 1885. godine obrazovati kragujevačke gimnazijalce.
Uz nastavničku službu će u rodnom gradu i punih sedam godina obavljati i dužnost bibliotekara kragujevačke Narodne biblioteke. U kragujevačkoj čitaoni je najčešće radio sam, bez pomoćnika, a većinom i bez pomoćnog radnika, ali je Petar ovu ustanovu dodatno unapredio i popularizovao među Kragujevčanima.
On je ovde organizovao i usavršavanje svojih kolega nastavnika. Svoje učenike iz viših razreda je znao da pridobije za rad u biblioteci, gde ih je upućivao kako u poslove bibliotekara tako i u dela koja vredi čitati. U kragujevačkoj čitaoni je organizovao i besplatne kurseve ruskog jezika i sve one koji su bili raspoloženi upućivao je u rusku književnost.
Petar je svojim društvenim radom stekao mnoge poštovaoce među kragujevačkom omladinom, ali i među starijim sugrađanima, te se tako počeo baviti lokalnom politikom.
Kao profesor gimnazije koji je učestvovao u opštinskim izborima bio je učesnik događaja koji su doveli do nemira u Kragujevcu 1876. godine, poznatih pod imenom „Crveni barjak”. Protestujući protiv izborne prevare biva od strane vojske uhapšen. U istražnom zatvoru je proveo četiri meseca. Sud ga je na kraju oslobodio krivice i pustio na slobodu.
Od tada pa do smrti Petar postaje nepokolebivi pripadnik radikalne stranke. Ubrzo pošto je izašao iz zatvora izbija rat protiv Turske. U Prvom srpsko-turskom ratu (1876 -1877) pošto je mobilisan, Petar je upućen na granicu sa Turskom, gde je obavljao poštarsku dužnost. U Drugom srpsko-turskom ratu (1877 – 1878) služio je u vojnoj administraciji. Slično je bilo i 1885. godine u ratu sa Bugarima.
Po završetku ovog rata Petar je premešten iz Kragujevca u Beograd. Glavni razlog za premeštaj je bio to što je pokrenuo sa Emilom Mužom, Vasom Dimićem, Đurom Milijaševićem i drugim kragujevačkim prijateljima „Razvitak, list za narodno obaveštavanje”, a u stvari novi politički list, što se vlasti nije svidelo. Pera je i u političkoj borbi ostajao tih i uzdržljiv, te je retko kad bivao među radikalima koji su otvoreno i bezobrazno išli đonom na vlast i nije bivao izložen nečovečnim gonjenjima protivničkim, kakav su dočekivali mnogi njegovi radikalski drugovi.
On je iz Kragujevca premešten u Beograd i odmah je ušao u broj užih saradnika „Odjeka”. Zbog te stalnosti, zbog čestitosti, zbog spreme i znanja nije mogao ostati neopažen u stranci; i kad je nastajala potreba njemu je stranka poveravala značajne dužnosti. Kao član mesnih i glavnog odbora radikalnog, kao opštinski odbornik i narodni poslanik, ta je poverenja on uvek pravdao.
Dolaskom u Beograd postaje profesor u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Ovde, kao i Kragujevcu, predaje srpski i staroslovenski jezik, teoriju i istoriju književnosti i istoriju Srba. Sekretar Ministarstva prosvete postaje 1890. godine kada Srbijom vlada Namesništvo usled maloletnosti kralja Aleksandra Obrenovića. Dve godine kasnije postaje načelnik u istom Ministarstvu, a iste godine postaje i član Državnog saveta Kraljevine Srbije.
Pera je i pre ovih postavljenja više puta bio ministarski izaslanik za pregled osnovnih škola, pa docnije i na ispitima srednjih škola. Biran je za člana, a jedno vreme bio je i potpredsednik Glavnoga prosvetnog saveta Kraljevine Srbije. U tom je telu svojim radom, poznavanjem poslova, teškoća i života školskoga bivao jedan od najpresudnijih činilaca za bolju reorganizaciju i nadolazeću reformu školstva u Srbiji.
Zbog svoje privrženosti radikalnoj stranci biva penzionisan 1894. godine, posle drugog državnog udara kralja Aleksandra. Ovim udarom kralj je ukinuo Radikalski ustav iz 1888. i vratio stari u narodu poznati kao Namesnički ustav iz 1869. godine. Kasnije, tačnije 1901. kralj Aleksandar će Peru Đorđevića imenovati za doživotnog senatora Kraljevine Srbije.
Petar je bio pisac i urednik mnogih časopisa tadašnje Srbije. Kao urednik oblikovao je: Odjek, Bratstvo, Nastavnik, Prosvetni glasnik i Godišnjak Srpske Kraljevske Akademije. Prevodio je mnogo sa ruskog, francuskog i engleskog jezika. Najznačajnija dela su mu: „Teorija književnosti”, koja je dugo bila udžbenik u našim srednjim školama, „O padežima bez predloga” i „O redu reči u srpskom jeziku”. Priredio je Vukove skupljene gramatičke i polemičke spise, Srpske narodne pjesme, drugi tom iz 1895. godine i treće izdanje Srpskog rječnika iz 1898. godine. Takođe je inicirao i prikupljanje i priređivanje Vukove prepiske.
Za dopisnog člana Srpske Kraljevske Akademije izabran je 1890, a za punopravnog člana 1894. godine. Bio je sekretar Akademije filosofskih nauka (1897-1900) i privremeni sekretar SKA (1899-1902). U Akademiji je započeo rad na sređivanju, pripremi i objavljivanju etnografskog zbornika. Najzaslužniji je sređivanje građe srpskih narodnih umotvorina. Izabran je i za dopisnog člana JAZU 1899. godine. Jedan je od osnivača Srpske Književne Zadruge, a bio je njen potpredsednik (1895-1898) i predsednik (1898-1902).
Petar je bio oženjen Sofijom, kćerkom vojnog kapetana Milana Đorđevića. Petar i Sofija su imali tri sina.
Što je bio stariji bivao je sve bolesniji. Po savetu lekarskom otišao je u leto 1902. godine u Beč i u Bern, da potraži spasa; ali se iz Berna vratio u očajnom stanju. Nega lekarska odlagala je kobni čas, dok ga nije smrt snašla 18. novembra 1902. godine. Sahranjen je u Beogradu.
Piše: Aleksa Ignjatović, Istoričar
